Поглавље 29: Молитва Господња
Молитва „Оче наш“ као пример хришћанске молитве. Њена три главна дела.
Благодарно-прослављајући карактер хришћанске молитве (нарочито у Литургији).
Молитва за пример за нас хришћане је, свакако, молитва Господња. Гледајући њен састав и садржај, видимо да је она према свом саставу подељена на три дела: 1) призивање, 2) мољење и 3) славословље. Према свом унутрашњем садржају може се поделити и на три општа дела: први, главни и основни, обухвата призивање и прва три мољења; затим следи четврто мољење за „хлеб наш насушни“, и на крају, три мољења за наше личне грехе.
За шта хришћанин треба да се моли пре свега и изнад свега? За оно чему би он требало највише да тежи: за Царство Божије и правду његову (Мт. 6, 33). То видимо у првом делу молитве. Обраћајући се Богу као Оцу Небеском, хришћанин тиме сведочи да наше право отачаство није на земљи, већ на небу. Наше живљење је на небесима (Фил. 3, 20), јасно је написао апостол Павле. У овом обраћању Оцу, хришћанин се моли да се свети Име Божије – како у личном животу сваког од нас, тако и у људској историји. Оно се свети посебно тада када ми, хришћани, творењем добрих дела приводимо невернике да прославе Оца нашега који је на небесима (Мт. 5, 16). Даље, хришћанин се моли да се на земљи успостави Царство Божије. Гледајући живот, он у њему види сталну борбу између два принципа: светлости и таме, истине и лажи, добра и зла. И видевши то, не може а да се не моли да у нашем животу победи светлост над тамом и да тријумфује Царство Божије – Царство Истине и Доброте. У трећем мољењу у молитви Господњој молимо се да се воља Божија испуни у људском животу, као што се испуњава у горњем, небеском свету. Хришћанска свест поуздано и чврсто поручује човеку да ослањање на вољу Божију није само наша дужност, већ и права мудрост, истина живота. Отац Небески зна шта је корисно и потребно за свакога од нас, и по Својој бескрајној љубави и доброти жели нам добро и спасење више него што ми сами себи желимо. Зато апостол каже: Све своје бриге положите на Њега, јер се Он стара за вас (1. Петр. 5, 7).
Четврто мољење у молитви Господњој је једино у којем се говори о нашим телесним, а не духовним потребама. Морамо тражити свој „хлеб насушни“, то јест оно што је неопходно за наше постојање, за одржавање телесног живота. Што се тиче свега осталог поврх овога – „ако буде дато треба заблагодарити Богу, а ако не буде – не треба се због тога узнемиравати“ (израз из Катихизиса). Наравно, под „хлебом насушним“ подразумева се све што нам је неопходно – храна, одећа, стан итд. Ово четврто мољење показује човеку да је наш земаљски живот са својим „житејским бригама“ такође предмет бриге нашег Небеског Оца. Апостол Павле каже: Не будите среброљубиви, будите задовољни оним што имате, јер је Он рекао: Нећу те оставити нити ћу од тебе одступити (Јевр. 13, 5).
Пето мољење молитве Господње говори о опроштењу грехова. Не само у овом мољењу, већ и на другим местима у Свом учењу, Господ је јасно указао да је неопходан услов Божјег праштања наших грехова – да ми опростимо ближњима њихове грехе. Ипак, колико је често ова молба неистинита у Очима Бога Којем се молимо. Читамо: „опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима нашим“, али у стварности не остављамо и не опраштамо, него смо увређени, дуго у срцу гајимо љутњу и жељу да узвратимо. Зато, сваки пут при овом мољењу, хришћанин мора да се запита да ли је опростио својим непријатељима и онима који су га увредили. Ако није тако, ако није опростио, не може да очекује од Бога опроштај за себе.
Последња два мољења, шесто и седмо, говоре о истој ствари: о узроцима греха. Прво молимо да се његови зачеци – саблазни и искушења – уклоне далеко од нас, а затим да се избавимо од злога, односно ђавола – родоначелника свих грехова. Људи се обично плаше спољашњих недаћа: неуспеха, болести, сиромаштва итд. Хришћанство нас учи да се, пре свега, плашимо за бесмртну душу. Господ је рекао: И не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се више бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу (Мт. 10, 28). На другом месту Господ је, набрајајући спољашња искушења и гоњења за веру, јасно рекао: Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима (Мт. 5, 12).
Не, хришћанин не треба да се плаши спољашњих невоља и беда, већ сопствених грехова и падова. Сви знамо колико смо навикли да грешимо, грешимо буквално на сваком кораку и у сваком тренутку свог живота. Али, грех је безакоње, кршење Закона Божије Истине, и зато је његов резултат мука и туга, плач и шкргут зуба… (Мт. 8, 12). И тако молитва „Оче наш“ држи наше срце у дубокој одбојности од ових духовних зала, и ми, смирено исповедајући своју слабост и склоност греху, молимо да се сачувамо од падања у грехе који нас искушавају и да се избавимо од злог господара греха – ђавола.
Ових седам мољења, као што знате, пропраћено је торжественим прослављањем силе, власти и славе Божије. У овом прослављању Божје величине лежи синовски израз непоколебљивог и јасног уверења да ће нам све што тражимо бити дато из љубави Оца Небеског – јер је Његово „Царство и сила и слава у векове векова. Амин“.
Али, молитва Господња није једина која садржи такво славословље. Молитве славословља у чистом, изолованом облику (на пример, „хвалите Име Господње“ или „Свет, свет, свет“ итд.) не користе се тако често код нас. Ипак, оне обично представљају завршетак наших молитава (посебно литургијских) и увек имају посебно торжествен и свештени карактер. Зато их увек произноси (оглашава) сам свештенослужитељ – епископ или свештеник. Најважније и карактеристичне молитве прослављања су песме „Слава на висини Богу“ (Велико славословље) и „Тебе Бога хвалимо“. Молитве славословља, углавном, морамо назвати узвишено-хришћанским молитвама, јер се у њима најјасније изражава љубав хришћанина према Богу и дивљење Његовим највишим савршенствима.
Са молитвом славословља у Богослужењима нераскидиво је повезана трећа врста молитве – благодарење. Подразумева се да хришћанин који воли Бога и зна за Његову љубав, милост и добра која чини, не може а да не осети у свом срцу захвалност према Њему. Најважнија молитва благодарења је наша најважнија служба – Божанствена Литургија. Њен главни део, такозвани „Канон Евхаристије“, почиње речима „Заблагодаримо Господу“. Ту најчистију бескрвну жртву, жртву истине, жртву Тела и Крви Христове, која се приноси током Литургије у Светој Тајни Причешћа – иако је видљиво приносе људи, невидљиво је приноси сам Христос Спаситељ, Његовом благодаћу и свемогућом силом, а ми, људи, прихватамо са страхопоштовањем и захвалном љубављу. Зато – у најважнијем тренутку Литургије, свештеник торжествено оглашава: „Твоје од Твојих Теби приносећи, ради свих и за све“, а они који се моле (или појци, у њихово име) одговарају химном благодарности: „Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо Ти се, Боже наш…“
Превод са руског за svetosavlje.org
Бојана Милидраговић
Извор:
Азбука
