Поглавље 12: Друге емоције
Развој алтруистичких осећања у детињству. Хришћанска нада.
Естетски осећај, који смо разматрали у претходном поглављу, једна је од емоција људског срца. Многе друге емоције имају још већи значај за хришћанина – нпр. осећања симпатије и антипатије, породичне, пријатељске и националне привржености, осећање милосрђа и сажаљења итд. Наравно, сва ова узвишена осећања морају се развијати у срцу хришћанина, ако је могуће, од малих ногу.
Авај! То је управо оно што се обично не дешава! Нажалост, у многим, понекад веома, веома добрим хришћанским породицама, живот је постављен тако да родитељи свесно склањају од своје деце слике људских потреба, туга, тешких несрећа и искушења. Таква прекомерна заштита деце од сурове стварности, наравно, доноси само негативне резултате. Деца која су одгајана под стакленим звоном, без додира са животом, одрасту размажена, феминизирана и неспремна за живот, а често буду и дебелокожци егоисти, који су навикли само да захтевају и примају, и који не умеју да попуштају, служе, буду корисни другима. Али, живот сурово ломи и понекад неподношљиво болно кажњава такве људе, понекад већ од малих ногу, од школског узраста. Зато, у вољеној деци морате развијати ове квалитете од детињства. И што је најважније: пред очима родитеља, и пред очима њихове деце, увек мора стајати један јасан хришћански циљ – да се деца, одрастајући и телесно се развијајући, развијају и духовно: постану боља, љубазнија, побожнија, осетљивија… А ради тога морате пред децу поставити слике људских потреба и патњи и дати им прилику да помогну. Тада ће и сама деца бити привучена доброти и истини, јер је све што је чисто, љубазно и светло посебно је блиско и сродно неисквареној дечјој души.
Емоције о којима смо до сада говорили, укључујући и најплеменитије међу њима – сажаљење и саосећање, налазе се у свим људима. Прелазећи сада на осећања чисто хришћанског типа, задржаћемо се на осећању хришћанске наде. Хришћанска нада може се дефинисати као искрено, доживотно сећање хришћанина на Бога, нераскидиво повезано са уверењем у Његову Очинску љубав и помоћ. Човек, са таквом надом у срцу, свуда и увек осећа да је под заштитом свог Оца, као што свуда и увек у физичком свету над собом види огроман небески свод. И зато, хришћанин који има наду у Бога никада неће очајавати, никада се неће осећати безнадежно усамљеним. Ситуација може изгледати „безнадежна”само невернику; човек који верује и нада се у Бога зна за Његову близину ожалошћеном људском срцу, и у Њему ће наћи утеху, и охрабрење, и помоћ.
Наравно, круна и врхунац хришћанске наде је у будућности. Ми хришћани знамо да се наш Символ вере, у којем су сабране све основне истине хришћанства, завршава речима: Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века. Амин. (реч „чекам“ значи очекујем, и не само да очекујем, већ се и надам, и свим срцем желим да дође што пре). Дакле, пуно остварење хришћанске светле наде доћи ће када живот коначно тријумфује над смрћу, а Истина Божија над световном неистином. Тада „све ће проћи, само ће истина остати“, како каже руска пословица. Тада ће бити покривена туга сваког страдалника, јер Бог ће отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола неће бити више; јер прво прође (Отк. 21, 4). И вечна ће радост бити над главом њиховом (Ис. 35, 10). Ово је врхунац, круна и потпуно остварење хришћанске наде, и тријумф оних који су у земаљском животу били гоњени и тлачени и прогањани за Истину Христову.
Превод са руског за svetosavlje.org
Бојана Милидраговић
Извор:
Азбука
