Поглавље 2: Грешност људског рода
Одраз грешности у људској души – у сфери ума, осећања и воље. Узастопни стадијуми – степени греха. Три извора греха.
Ми, хришћани, знамо из Светог Писма и верујемо да је Бог створио човека према Свом лику и подобију. Тако је човек приликом стварања добио безгрешну природу. Али, ни први човек Адам није остао безгрешан, изгубивши своју првобитно створену чистоту при првом грехопаду у Рају. Отров ове грешности заразио је читаво човечанство, потичући од грешних прародитеља, као што затрована вода тече из отрованог извора. А пошто сваки човек склоности ка греху, наслеђеној од прародитеља, додаје и свој лични грех, нема ничег изненађујућег у томе што Свето Писмо о сваком од нас каже: „Нема човека који ће живети један дан, и неће згрешити“. Само је Господ Исус Христос потпуно чист од сваког греха. Чак су и праведници, угодници Божији имали греха у себи и, иако су се уз Божију помоћ борили с њим, ипак су смирено препознали себе као грешнике. Тако су, без изузетка, сви људи – грешни, заражени грехом.
Грех је духовна губа, болест и чир који је погодио целу природу човека, његову душу и тело. Грех је оштетио све три основне способности или моћи душе: ум, осећање (срце) и вољу. Човеков ум постао је помрачен и склон грешкама (Римљани су имали изреку: „Errare humanum est“ – људски је грешити), и човек непрестано греши – и у науци, и у филозофији, и у свом практичном животу. Можда је грехом највише повређено срце човека – центар његових искустава и осећања, добрих и злих, тужних и радосних. И видимо да су наша срца, прекривена глибом и буђи греха, изгубила способност чистих, духовних и хришћански узвишених осећања. Уместо тога, постала су склона чулним задовољствима и земаљским везаностима, заражена и сујетом, невероватна у свом потпуном недостатку љубави и добронамерности према ближњем.
Наравно, највише је повређена и спутана грехом наша воља, као способност деловања и спровођења људских намера. Човек се показује немоћним у својој вољи посебно тамо где је потребно извршити истинско хришћанско добро – чак и ако је желео ово добро… Апостол Павле је о овој тужној немоћи воље рекао: Јер добро што хоћу не чиним, него зло што нећу оно чиним (Рим. 7, 19). И зато је Христос Спаситељ за човека грешника рекао: Сваки који чини грех роб је греху (Јн. 8, 34), иако – авај! – самом грешнику служење греху често изгледа као слобода, а борба са мрежама греха – ропство…
Како се грех развија у људској души? Свети Оци, подвижници хришћанске аскезе и благочешћа, који су познавали грешну људску душу боље од свих „учених“ психијатара, разликују следеће стадијуме – степене греха: први тренутак греха је његово увођење, када се у човековој свести тек појавило ово или оно искушење – грешни утисак, прљава мисао итд. Ако човек у овом првом тренутку одлучно и одмах одбаци грех – он неће грешити, већ ће победити грех и имаће плус за своју душу, а не минус. Најлакше је победити грех у почетку. Ако се предлог не одбаци, он прво прелази у нејасну тежњу, а затим у свесну, јасну жељу за грехом. Овде човек већ почиње да нагиње одређеној врсти греха. Он може у овом тренутку, без нарочито тешке борбе, да не подлегне греху и не сагреши, у чему ће му помоћи чист глас савести, и помоћ Божја, ако јој прибегне.
Али, сада је човек пао у грех. Приговори савести звуче гласно и јасно, изазивајући у још неисквареном човеку само оштро гађење према овом греху. Ишчезава некадашња самоувереност и човек се смирује (погледајте апостола Петра пре и после његовог одрицања). Али, чак ни овде победа над грехом није тако тешка, о чему сведоче бројни примери (истог апостола Петра, Светог цара и пророка Давида и других покајаних грешника).
Теже је борити се против греха када он, честим понављањем, постане човекова навика. Након стицања било какве навике уопште, уобичајене радње човек обавља врло лако, за њега готово неприметно – аутоматски. И зато је борба против греха, који је код човека постао навика, веома тешка, јер му је тешко не само да савлада себе, већ и да прати, примети приближавање греха.
Још опаснија фаза греха је порок. У овом случају, грех толико обузима човека да његову вољу, такорећи, окује ланцима. Човек је овде већ скоро немоћан да се бори сам са собом и постаје роб греха, иако је свестан његове штетности и у тренуцима просветљења га, можда, мрзи свим срцем (такав је, на пример, порок пијанства, наркоманије, и слично). Овде, без посебне милости и помоћи Божије, човек више не може да се носи са собом и потребна му је и молитва и духовна подршка других. Истовремено, мора се имати на уму да чак и сваки мањи грех, на пример, говорљивост, љубав према одећи, празним забавама и слично, може постати човеку порок, ако потпуно овлада њиме и испуни његову душу.
Највиши степен греха, који потпуно поробљава човека, јесте страст према једној или другој врсти греха. У овом стању човек више не може да мрзи свој грех, као у пороку (то је разлика између њих), већ се потчињава греху у свим својим искуствима, поступцима и расположењима (упоредите Пљушкина из Мртвих душа или Фјодора Карамазова из Браће Карамазов, такође – среброљубац Јуда Искариотски). Овде човек директно и буквално пушта (како је речено за Јуду у Светом Јеванђељу) сатану у своје срце, и у овом стању, осим благодатне црквене молитве и утицаја, ништа му не може помоћи.
Али постоји још једна посебна, најстрашнија и најубиственија врста греха. Ово је смртни грех. Човеку у стању таквог греха неће помоћи ни црквена молитва! О томе директно говори апостол Јован Богослов, када он, позивајући нас да се молимо за грешног брата, директно указује на бесмисленост молитве за неопростивог грешника. Ако неко види брата својега гдје гријеши гријехом не на смрт, нека се моли, и даће му живот; онима који гријеше не на смрт. Има гријех на смрт, за њега не кажем да се моли (1 Јн. 5, 16).
Сам Господ Исус Христос каже да овај грех – хула на Духа Светога – неће бити опроштен људима ни у овом, ни у будућем веку. Он је изговорио ове страшне речи против фарисеја, који су јасно видели да Он све чини по вољи Божијој и силом Божијом – међутим, они су жестоко изопачили истину, клеветнички тврдећи да је Он деловао силом злог, нечистог духа. Изгинули су у своме богохуљењу, а овај њихов пример поучан је и страшан за све оне који греше смртним грехом – упорним и свесним противљењем несумњивој истини, а тиме и хулом на Духа Истине – Светога Духа Божијег… Потребно је напоменути да се човеку може опростити чак и хула на самог Господа Исуса Христа (према Његовим речима), јер може бити учињена из незнања или привременог слепила. Хула на Духа Светога може бити, по учењу Светог Атанасија Великог, опроштена је тек када човек престане и покаје се, али – авај, то се обично не дешава, јер је сама природа, сам карактер греха такав да онемогућава човеку да се врати истини. Заслепљени може поново да види и заволи истину која му је откривена; човек заражен пороцима и страстима може се опрати покајањем и постати исповедник истине – али ко и шта може променити богохулника који, иако види и зна Истину, тврдоглаво је одбацује и мрзи?! Ово страшно стање слично је стању ђавола, који верује у Бога и дрхти, а ипак Га мрзи, хули на Њега и противи Му се…
Када се пред човеком појави саблазан, искушење греха, то искушење обично долази из три извора: од самог тела човека, од света и од ђавола.
Што се тиче тела човека, оно је без сумње по много чему гнездо, извор неморалних расположења, тежњи и склоности. Прародитељски грех – наша тужна заједничка склоност греху, наслеђена од грехова наших предака, и наши лични падови у грех – све то заједно, гомилајући се и међусобно јачајући, ствара у нашем телу извор искушења, греховних настројења и поступака.
Још чешће је за нас извор искушења свет који нас окружује, који према речима апостола Јована Богослова, „у злу лежи“. Знамо да смо од Бога, и да свијет сав у злу лежи (1 Јн. 5, 19). Пријатељство са светом је, према речима другог апостола, непријатељство према Богу. Прељубници и прељубнице, не знате ли да је пријатељство према свијету непријатељство према Богу? Јер који хоће свијету пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје (Јак. 4, 4). Околина и људи нас саблажњавају. Много је намерних, свесних саблазнитеља и развратитеља младих, за које је Господ рекао: А који саблазни једнога од ових малих који вјерују у мене, боље би му било да се објеси камен воденички о врат његов, и да потоне у дубину морску (Мт. 18, 6). Саблажњава нас спољашње обиље, богатство, удобност, неморални плесови, прљава литература, бесрамна одећа итд. – све је то, несумњиво, смрдљиви извор греха и саблазни …
Али, главни и основни извор греха је, наравно, ђаво – онај о коме је апостол Јован Богослов је рекао: Онај који твори гријех од ђавола је, јер ђаво гријеши од почетка (1 Јн. 3, 8). Борећи се са Богом и Његовом истином, ђаво се бори и са људима, настојећи да погуби свакога од нас. Нарочито јасно, зло и директно борио се са Светима (чак се усудио да куша и самог Господа Исуса Христа), што видимо у Јеванђељу и у житијима светих. Нас – немоћне и слабе – Господ силом Својом штити од оних жестоких искушења, којима су од ђавола били подвргнути силни духом Светитељи Божији. Међутим, ни ђаво нас не оставља без пажње, делујући кроз искушења света и тела, чинећи их јачим и примамљивијим, а искушава нас и разним врстама грешних помисли (последњих година, његов зли утицај, поред свега осталог, посебно долази до изражаја у епидемији разних врста самоубистава). Зато апостол Петар пореди ђавола са ричућим лавом који хода око нас и „тражи кога да прождере“. Будите трезвени и бдите, јер супарник ваш, ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере (1 Пет 5, 8).
Превод са енглеског за svetosavlje.org
Бојана Милидраговић
Извор:
Orthodox Christianity
