Поглавље 17: Однос према ближњима
Правда и њени облици. Надмоћност хришћанске правде.
Хришћанска строгост и попустљивост. Хришћанско поверење.
До сада смо говорили о дужностима хришћанина према себи. Размотримо сада његове дужности према ближњима, према другим људима.
Први корак нашег правилног односа са другим људима је потреба за правдом. Без ове основне потребе, чак се и доброта човека може показати бескорисном, ако у њој нема осећаја истине, али има предрасуда и једностраности. У самом успостављању праведних односа међу људима могу се видети различити облици правде.
1. Правда лојалности. Ово је најнижи облик праведних односа, најраспрострањенији у грађанском и државном животу. Лојалан човек се у свом животу труди да тачно испуњава државне и грађанске законе, обавезујуће за њега и друге. Поред тога, најчешће тачно и благовремено испуњава све своје личне договоре и обавезе. Али, он не чини ни један корак у смислу уступака и попустљивости изван ових законских норми и граница, и може постати сувопаран, безначајан и бездушан. Такав човек не чини „безакоње“, не крши законе, али ће узети своје и никоме ништа неће уступити, чак и ако због тога његов ближњи страда. Наравно, у наше време, чак и такви лојални људи сматрају се и даље релативно пристојним, јер поштено обављају своје дужности. Међутим, свима је јасно да је за хришћанина такав однос недовољан, јер није хришћански, већ чисто пагански.
2. Правда коректности. Оваква правда је морално много виша од претходне. Коректним називамо човека који у својим односима према другима настоји да поступа како треба, и то не само према спољашњим законима и обичајима, него уопште, по својој савести. Тако, он је одмерен, миран, учтив и предусретљив према свима; радо се одазива на молбу за услугу и покушава да уради све што обећа, често ослобађајући друге људе од тешкоћа. За разлику од суво-лојалних људи, са коректним, предусретљивим људима је лако и пријатно живети и радити. Међутим, и овде је све још увек далеко од хришћанства, јер таква кроткост и саосећајност нису увек постојане и веродостојне, него брзо увену и пресуше („истекне им рок“, како кажу). И онда човек, споља гледано, остаје коректан и љубазан према другим људима, али се обично труди да их се брзо и учтиво ослободи, да се ослободи њихових молби и потреба.
3. Хришћанска правда је најпотпунији облик правде – правда хришћанског срца. Њено основно, мудро, а истовремено јасно и разумљиво начело изражено је у Јеванђељу речима: Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима (Мт. 7, 12). А апостолски сабор је ово поновио у негативном облику: …и што нећете да се чини вама не чините другима (Дап. 15, 29). Дакле, не уносите у свој живот никакву лаж, никакво лицемерје, никакву огорченост, никакво зло. Сви људи су ближњи, не чини им оно што себи не желиш. Штавише, није довољно само не чинити зло, него чинити добро, по савести, од срца, надахнути јеванђелским законом љубави, милосрђа и праштања. Ако желите да се према вама поступа срдачно – отворите своје срце ближњем. И не будите егоиста, не гледајте само своја права, као што то чине лојани и коректни људи, него добро и корист ближњег ставите изнад свих својих права – према закону хришћанске љубави.
У животу се често и обично дешава да смо превише попустљиви према себи, а захтевни и строги према ближњима. Хришћанска правда каже другачије. Господ је рекао: А зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осећаш? Или, како ћеш рећи брату своме: стани да ти извадим трун из ока твога: а ето брвно у оку твоме? Лицемере, извади најпре брвно из ока свога, па ћеш онда видети извадити трун из ока брата свога. (Мт. 7, 3-5). Тако су хришћански подвижници, тугујући над својим гресима, били немилосрдно строги и захтевни према себи, али свепраштајући и попустљиви према другима, прикривајући недостатке ближњег љубазношћу и љубављу. И уопште, хришћанско правило живота нас учи да у жалосним ситуацијама, као што су свађе, непријатности итд, разлог за такве ситуације тражимо не у другима, већ у себи – у сопственој грешности, непопустљивости, самољубљу и егоизму. Дакле, хришћанска правда захтева од нас да будемо попустљиви према другима. Али, и ово је недовољно. Она нас позива да у сваком човеку видимо свог брата – брата у Христу, вољену творевину и слику Свемогућег Бога. Колико год човек да падне, колико год да замагли лик Божији у себи гресима и пороцима, ипак морамо тражити Божију искру у његовој души – као што је то успео Достојевски у својим Записима из мртвог дома (логора у којем се тешко радило). „Греси су греси, али основа човека је лик Божији… Мрзите грех, а љубите грешника“, рекао је Свети Јован Кронштатски.
Уз поштовање личности ближњег, мора постојати и поверење у њега. Посебно је потребно када је човек крив, али долази са јеванђелском речју „кајем се“ и обећава исправљање. Колико је често добра намера таквог покајника дочекана са неповерењем и хладноћом – и добра жеља за исправљањем нестаје, а замењују је бес и погубна одлука: „Ма чекај, показаћу ти ја, осветићу се“. Ко је одговоран за погибију ове душе? Напротив, искрен хришћанин, пун љубави, са радошћу се труди да изађе у сусрет добром импулсу ближњег, истичући своје потпуно поверење и поштовање према њему, и тиме често подржава и утврђује на добром путу онога који је још колебљив и слаб. Наравно, понекад се дешава да човек који је обећао побољшање, злоупотреби поверење ближњег због слабости воље, или свесне жеље да превари. Али, може ли то код верујућег хришћанина потиснути осећање поверења и добронамерности према ближњем? Јер, он је син и следбеник закона хришћанске љубави – оне љубави, за коју је апостол рекао да све сноси, све верује, свему се нада, све трпи (1 Кор. 13, 7).
Превод са енглеског за svetosavlje.org
Бојана Милидраговић
Извор:
Orthodox Christianity
