Поглавље 22: Утицај хришћанства на све аспекте живота
Хришћанска породица. Међусобни односи мужа и жене, родитеља и деце. Поштовање ауторитета – грађанског и духовног.
Основни задатак хришћанске Цркве је да научи људе да живе по вољи Божијој, да би их кроз то довела до вечног блаженства. Узалуд неки желе да сведу хришћанство само на уско изоловану сферу религиозних искустава. Не, хришћанство је живот, хришћанство је нови печат на све животне односе људи. А његов утицај на живот је неоспоран и несумњив за сваког непристрасног човека. Довољно је указати на то да иако су се у наше време живот и понашање људи на земљи удаљили од хришћанских идеала, њихова схватања и погледе формирало је хришћанство. Рад и стваралаштво најбољих, најискренијих слуга науке и уметности, носе у себи јасан хришћански печат. Даље, такве утешне појаве као што су нестанак ропства, појава бројних добротворних и образовних институција и многе друге, своју појаву несумњиво дугују хришћанству. Али, можда је преображајни и васпитни утицај хришћанства највише доживела прва структурна ћелија друштвеног живота – породица.
Наравно, велика је и одговорна ствар да хришћанка или хришћанин изабере себи дечка или девојку за цео живот. О хришћанском браку Реч Божија каже: биће двоје једно тело то јест, двоје људи у браку сачињавају, такорећи, један организам, један заједнички живот. Жена хришћанка мисли пре свега о свом мужу, а тек онда о себи. На исти начин, муж ће прво бринути о својој жени, а затим о себи. Такву хришћанску брачну заједницу Господ је утврдио својом Божанском речју: шта је Бог саставио човек да не раставља.
Изванредно је да у таквом хришћанском браку љубав мужа и жене има исти онај несебични, самопожртвовани карактер којим се истинска хришћанска љубав генерално одликује. Не упоређује узалуд апостол Павле брачну заједницу са заједницом Христа и Цркве, говорећи: Мужеви! Љубите своје жене као што и Христос љуби цркву, и себе предаде за њу (Еф. 5, 25). У хришћанском браку јединство двоје који се воле постаје тако свеобухватно и потпуно, међусобна приврженост супружника је толико дубока и безусловна да они у свему постају слични један другоме, а понекад у старости чак почињу да личе један на другога. Њихов живот пролази у потпуном складу – у потпуној преданости заповестима Христа Спаситеља и Његове Свете Цркве.
У наше дане тешко је поднети безобзиран, непромишљен, немаран и потпуно нехришћански однос младих према овом најозбиљнијем питању. Непрестано посматрамо како се бракови сада склапају не због озбиљног, дубоког, провереног осећања љубави, већ због „заљубљености“ – неозбиљног, површног осећања. Често је садржај такве љубави, авај, у суштини само животињска пожуда, само „узбуђење младе крви” (понекад чак и не младе, већ прљаво-узбуркане…).
Истовремено, у предбрачном периоду оваквих „бракова” стално се уочава лаж и улепшавање и тела и душе, лицемерна жеља да се не буде, већ да се изгледа боље и лепше, о чему смо раније говорили. Али, живот се може градити само на истини, не може да стоји на лажима. Из овога често проистиче разочарање супружника једно у друго и ружна пракса развода. Свима је познато да, у наше дане, такве „заљубљености“ непрестано завршавају у „грађанским браковима“, односно у незаконитим односима, систематским сталним кршењима 7. заповести, због којих Црква забрањује примање Светих Тајни. Све се то често завршава трагично, не само свађама, већ и злочинима: убиством и самоубиством.
Хришћански брак је живот двоје у јединству. И током година се брачна љубав у њему само појачава, постаје дубља, духовнија. Наравно, у хришћанству ова брачна љубав, као добро познату компоненту, укључује страсну љубав, повезану са природном полном склоношћу својственом сваком човеку и његовом чисто телесном привлачношћу према другом полу. Али, у истински хришћанском браку таква страсна љубав супружника је, као што рекосмо, само компонента; и никада нема такав смисао и моћ као у нехришћанским брачним заједницама. У житијима Светих видимо низ примера како су хришћански супружници споразумно одбијали да имају полни живот – било од самог почетка брака, било после неколико година. И запањујуће је да се у таквом браку, где супружници-подвижници живе „као брат и сестра“, њихова међусобна љубав одликује посебном снагом привржености, свеобухватном верношћу и узајамним поштовањем. Тако је хришћанство осветило, узвисило и преобразило брачну заједницу.
У хришћанској породици, поред мужа и жене, постоје и деца и родитељи. А хришћанство, поново, оставља свој карактеристични печат на међусобне односе једних и других.
Свака добра породица неизбежно мора имати јединствен породични живот. „Наше“, генерално, увек мора стајати изнад „мојег“, личног. Не носе узалуд сви чланови породице исто презиме и морају живети заједничким, пријатељским животом.
Главом породице се обично сматра и треба да буде муж. На њему, на његовом труду, заснива се благостање породице. Породица је његова прва дужност. О онима који не маре за своју породицу, апостол Павле кратко, али сасвим разумљиво говори: Ако ли ко за своје, а особито за домаће, не промишља, одрекао се вере, и гори је од незнабошца (1. Тим. 5, 8).
Често се у животу дешава да родитељи, усмеравајући своју децу на овај или онај животни пут, поступају супротно дечјим склоностима и жељама срца. А понекад су и потпуно неправедни. Против тога, апостол директно каже: Очеви! Не раздражујте деце своје, да не губе воље (Кол. 3 , 21), и, Не раздражујте децу своју, него их гајите у науци и у страху Господњем (Еф. 6, 4). Претерани, недостижни захтеви, заиста, само урањају децу у малодушност. Још више, неправда: за дете је отац највиши ауторитет, и јао ако се тај ауторитет супротстави осећају истине, који је код детета много јачи него код одраслог. Резултат је ситуација која је апсолутно безнадежна за дечју душу… Али, још горе се дешава када родитељи превише размазе своју децу, када су превише попустљиви према њима и често их остављају без надзора. То може резултирати великом моралном штетом по дете, тим пре што, као што смо видели, Реч Божија директно заповеда родитељима да васпитавају и поучавају своју децу у Закону Господњем…
Задатак васпитања деце, наравно, првенствено лежи на мајци. И то је природно, јер нико није тако близак души и срцу детета као његова мајка. Не трчи узалуд к њој вичући „мама“ када је увређен. Пред мајком је велики задатак: васпитати сина или ћерку као верујућег хришћанина, љубазног, саосећајног, вредног, као радника корисног за цркву и државу, васпитати и речима, и примером, и љубављу, и строгошћу. Муж мора да цени овај огроман васпитни рад своје жене. Ово је олтар њеног служења Господу, дело ништа мање важно од његовог рада за породицу. Срамота и брука за оне мајке које се осећају оптерећене тиме што морају да одгајају своју децу и често их у потпуности препуштају бризи најамника, заборављајући како је лако повредити или упрљати дечју душу. Може ли неко заиста да замени детету мајку?
Деца морају да памте своје обавезе ништа мање од својих родитеља. Свима је позната 5. заповест Закона Божијег о поштовању родитеља. Децо, написао је апостол Павле, слушајте своје родитеље у Господу: јер је ово право (Еф. 6, 1). И, наравно, овај захтев је праведан. На крају крајева, деца све дугују својим родитељима, који брину о њима, воле их, раде, много шта себи ускраћују, одгајају их с љубављу, често им помажу и када постану одрасли и самостални људи.
Колико често се данас крши 5. заповест! Чак и она деца која су уверена да искрено и дубоко воле своје родитеље често их не слушају, а то значи – не поштују. Љубав је увек повезана са послушношћу. Што су таква деца старија, то су, авај, самовољнија, грубља према родитељима, замерајући им у лице „заосталост“ и не обазирући се на њихов ауторитет. Да ли је то поштовање родитеља? У Старом завету је директно речено: Ко опсује оца свог или матер своју, да се погуби (2. Мој. 21, 17), а у Јеванђељу је Спаситељ подсетио на овај закон и назвао га заповешћу Божјом. Колико је страшних примера познато из живота када је Господ жестоко (понекад и фатално) казнио оне који су увредили оца или мајку! Не кажу без разлога: „Молитва мајке спасава од воде и од ватре“ и „Благослов родитеља утврђује домове њихове деце“, а, с друге стране, свима је познато каква је страшна несрећа навући на себе клетву оца или мајке…
Дакле, у свом основном смислу, 5. заповест говори о поштовању родитеља. Али, наравно, ту спадају и сви који заузимају родитељско место за хришћанина: учитељи, васпитачи итд, а посебно представници законских власти који чувају ред у држави. Апостол Павле директно заповеда да се молимо за цареве, и за све који су у власти (1. Тим. 2, 2), и на многим другим местима у својим Посланицама учи нас да се повинујемо властима. Још важније, наравно, за хришћанина је поштовање према духовним властима – пастирима цркве, посебно епископима, као и пастиру који је његов духовни отац и одговоран је пред Богом за његову душу. Апостол Павле каже: Слушајте учитеље своје и покоравајте им се, јер се они старају за душе ваше, као који ће дати одговор (Јев. 13, 17). А сам Господ је рекао Својим апостолима, а преко њих и пастирима цркве: Ко вас слуша мене слуша; и ко се вас одриче мене се одриче… (Лк. 10, 16).
Превод са енглеског за svetosavlje.org
Бојана Милидраговић
Извор:
Orthodox Christianity
