Поглавље 11: О лепоти и развоју срца
Естетски осећај. Однос хришћанства према естетици. Веза између лепоте и морала.
Пређимо сада на питање развоја човековог срца.
Као што је већ речено, под срцем подразумевамо нашу способност да се осећамо пријатно и непријатно. Ова осећања су различитих врста – од нижих, органских (на пример, слатко, горко, грубо итд.) до највиших (нпр. естетских, моралних, религиозних осећања итд.), и таква виша осећања називају се и емоцијама. Васпитање човековог срца састоји се управо у развијању ових емоција у њему. Хајде да се задржимо на једној од ових емоција – естетском осећају.
Естетски осећај је осећај за лепоту – способност човека да види и разуме, да се диви и одушеви било каквом лепотом, свиме што је лепо, без обзира где и у чему се та лепота пројављује. Такво дивљење лепоти може постати бурно, ватрено одушевљење (на пример, Ода у поезији, „Тебе, Боже, хвалимо“ – у црквеним песмопјенијима), или се претворити у тихо, смирено, дубоко осећање (нпр. елегија или идила у поезији, „Светлости тиха” у богослужењу). Дакле, естетски осећај је нераскидиво повезан са идејом лепог, са идејом лепоте. Стога се поставља питање: Шта је лепота?
На ово питање може се одговорити на различите начине. Као најбољи одговор признат је следећи: Лепота је потпуно сагласје између садржаја и форме дате идеје. Што је садржај идеје узвишенији, и што је чистија, рељефнија и савршенија форма у којој се та идеја преноси, то ће бити више лепоте, то ће ова појава бити лепша. Хришћанство, наравно, највишу лепоту види у Богу, у Којем је пуноћа сваке лепоте и савршенства.
Естетски осећај је у одређеној мери присутан у сваком човеку, али је далеко од тога да се увек развија правилно, и у највећој мери. Његов прави развој и усмеравање остварују се откривањем способности човека да правилно процени једну или другу појаву, или уметничко дело. Естетски образована особа моћи ће да пронађе карактеристике савршенства и лепоте у доброј слици, музичкој композицији или књижевном делу. Умеће да разуме и процени и објасни другоме шта је тачно лепо у датом уметничком делу, шта је његов садржај и у којој форми се овде преноси.
Хришћанство уме да цени и воли лепоту. У хришћанству видимо лепоту свуда: и у изградњи цркава, и у богослужењима, и у музици црквеног појања, и у сликарству, иконопису. Задивљујуће је да су лепоту природе волели и ценили наши најстрожији подвижници, који су потпуно напустили свет. Тако је било у давна времена (Свети Василије Велики и други Свети Оци), а тако је и у нашој Руској Православној Цркви. Сви најбољи руски манастири основани су у крајевима познатим по својој лепоти, који су привлачили на ова места свете ктиторе и подвижнике ових обитељи, и одушевљавали све ходочаснике и посетиоце без изузетка.
Тако се светли дух хришћанства манифестује у његовом односу према свему истински лепом. У самом Јеванђељу видимо како се Христос Спаситељ са љубављу и пажњом односи према љиљану, према птицама небеским, према смокви, према виновој лози. Још у предхришћанским временима, свети цар и пророк Давид, созерцавајући лепоту и величанственост творевине Божије, узвикнуо је: „…све си премудрошћу створио – слава Теби, Господе, који си све створио…“. У другим псалмима, обраћајући се природи, као живој и свесној, рекао је: „Све што дише нека хвали Господа… хвалите Га, сунце и месец; хвалите Га, све звезде и светлост“.
Хришћанство, наравно, препознаје као истински лепо не само оно што, префињеношћу свог облика, ласка нашем осећају за лепоту, већ је и морално вредно и квалитетно. Истинска лепота увек уздиже, оплемењује, просветљује човекову душу и поставља пред њу идеале истине и доброте. А хришћанин никада неће сматрати лепом појаву или уметничко дело, ма колико било савршено изведено, уколико оно не прочишћава и просветљује човекову душу, већ је вулгаризује и прља…
Превод са енглеског за svetosavlje.org
Бојана Милидраговић
Извор:
Orthodox Christianity
