Поглавље 24: Служење отаџбини
Хришћански поглед на рат (изјаве Светог преподобног Атанасија Атонског и Светог равноапостолног Кирила).
Очигледно је да хришћански патриотизам, о коме смо претходно говорили, захтева од сваког од нас да служимо отаџбини најбоље што можемо. Ову службу човек остварује, пре свега, када се бави државним или друштвеним послом. Наравно, вредност таквог служења се увећава уколико се оно обавља несебично, независно од било каквих материјалних прорачуна и разматрања. Али човек, у сваком случају, служи својој држави када, на пример, учествује у њеном животу, радећи и иступајући у штампи, или на јавним изборима итд. Овде он мора да се труди да буде користан целој отаџбини, читавом народу, а не да гледа само своје личне (или партијске) интересе. И тада ће му савест бити мирна. Ако и не постигне велики спољашњи успех, он ће поштено, хришћански, испунити дужност патриоте и верног сина своје отаџбине.
Постоји изрека: „Пријатељ се у невољи познаје“. Љубав правог патриоте према својој отаџбини и свом народу посебно се снажно испољава у време народних искушења и невоља. Свима је познато како се човек осећа када су му блиски људи озбиљно болесни. Није му до забаве и задовољства. У својој тузи и бризи, понекад не може ни да једе и пије, ни да се освежи одмором и сном. Нешто слично требало би да се јави током невоља отаџбине код човека који је заиста воли искрено, стварно. Ако су нам срца од врха до дна испуњена само нашим личним искуствима и интересовањима, ако својим речима јечимо и уздишемо, а дела су нам одвојена од речи као што је „исток одвојен од запада“, онда је ово јадна љубав према отаџбини!
Један од најсветлијих и најнесебичнијих подвига у служењу отаџбини јесте погинути за отаџбину, првенствено у рату. Хришћанин-ратник, заштитник отаџбине и њених светиња, јасно испуњава Христову заповест: Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн. 15, 13).
Наравно, рат је сам по себи безусловно зло, крајње тужна појава, дубоко противна самим основама хришћанства. Сувишно је било шта рећи о томе колико би било утешно када би људи престали да ратују једни против других и када би мир завладао на земљи. Али, тужна стварност говори нешто сасвим друго. Само сањари, удаљени од стварности, и уско-једнострани секташи могу негирати рат, тј. не признавати његово постојање у стварном животу.
Без сумње, они који указују на заповест „не убиј” с правом кажу да је рат кршење ове заповести. Нико нема приговор на то. Међутим, из Свете Библије видимо да је, управо у оно старозаветно време када је ова заповест дата, народ Израела ратовао по Божјој заповести и уз Божију помоћ победио своје непријатеље. Осим тога, већ смо цитирали из Старог Завета заповест о томе да онај ко злослови против својих родитеља мора бити убијен. Следи да заповест „не убиј“ није била безусловно примењивана на сваки случај одузимања живота човеку. Ова заповест забрањује само личну одмазду једног човека над другим, по његовој личној одлуци и самовољи. Када је Господ објаснио дубоко значење ове заповести у Новом Завету, Он је указао да она забрањује не само убиство, већ и, уопште, нехришћански, сујетни гнев. Али Он, Господ, у разговору са апостолима о последњим данима, рекао им је: Чућете ратове и гласове о ратовима. Гледајте да се не уплашите; јер треба све то да се збуде (Мт. 24, 6). Ове Његове речи о неминовности рата побијају све изјаве одрицатеља рата да хришћанство безусловно негира рат, да га уопште не признаје и одбија да учествује у њему. Да, већ смо рекли да је рат негативна појава у човечанству. Међутим, мора да постоји као, понекад, једино средство на земљи за одбрану истине, заштиту погажених светиња и права народа од поробљавања, од грубе инвазије и насиља. Хришћанско учење брани само такве ратове – у име правде и обнове реда и истине. Не чуди што у Апокалипси читамо да је рата било и на небу (Откр. 12, 7), када су Свети Архангел Михаило и анђели збацили са неба издајника ђавола са његовим истомишљеницима – палим анђелима…
Из житија светог Атанасија Атонског познат је следећи догађај. У његовом манастиру замонашио се грузијски кнез Торникије, који је раније био изванредан командант грчких трупа. У тешком тренутку за државу, током рата са Персијанцима, царица Зоја позвала је Торникија да преузме команду над војском. Торникије је то глатко одбио, наводећи чињеницу да је већ постао монах. Али монах Атанасије му је рекао: „Сви смо ми деца исте отаџбине и дужни смо да је бранимо. Наша дужност је да молитвама заштитимо отаџбину од непријатеља. Али ако Врховна власт сматра да је потребно да користимо наше руке и прса за опште добро, ми се морамо беспоговорно повиновати… Ако не послушаш Царицу, одговараћеш за крв својих сународника које ниси хтео да спасеш, и за рушење храмова Божијих…“ Торникије је послушао, победио непријатеља и спасао отаџбину од опасности. А Свети равноапостолни Кирил је, у разговору са муслиманима о рату, рекао: „Ми великодушно трпимо личне увреде; али у друштву штитимо једни друге, полажући душу за своје ближње, како их ви, похватавши наше сународнике, не би принудили да се одрекну вере и чине богопротивна дела…“ Најзад, постоји ли Рус којем није познат пример Светог Сергија Радоњешког, који је благословио кнеза Дмитрија Донског за рат, молио се за успех руских трупа и помињао војнике који су погинули на бојном пољу?
Наравно, када учествује у рату, човек може да греши, и то силно да греши. То се дешава када у своје учешће у рату унесе осећање личне мржње и освете, или сујете и гордих личних тежњи. И обрнуто – што мање мисли на себе и што је спремнији да положи живот за друге, такав ратник-хришћанин ближи је венцу мучеништва.
Превод са енглеског за svetosavlje.org
Бојана Милидраговић
Извор:
Orthodox Christianity
