Поглавље 25: Комунизам
Дељење имовине у хришћанству и комунизму. Кршење правде у комунизму. Идеологија хришћанства и комунизма.
Реквизиција црквених драгоцености. 1922. Уметник: Иван Владимиров
Размотримо сада питање односа хришћанства према комунизму. Том комунизму, који се сада пред очима целог света појављује као чињеница, као покушај остваривања социјалистичких идеја у животу, у совјетској Русији.
Свима је познато да се комунизам у историји отворено појавио као заклети и огорчени непријатељ хришћанства. Са своје стране, хришћанство га сматра потпуно страним и непријатељским хришћанству, према самом његовом духу, према целокупном садржају његове идеологије.
Историја Цркве из апостолског времена говори нам да су у то време верници имали све заједничко, као што каже књига Дела Апостолских. И сада овај хришћански тип заједнице постоји у општежитељном монаштву, које се сматра најбољом формом хришћанског аскетског живота. Дакле, дељење имовине је, са хришћанске тачке гледишта, веома прихватљиво, и штавише: ово је светао, идеално узвишен тип хришћанских међусобних односа, чији су примери постојали и постоје у животу православне Цркве.
Колико је велика разлика између таквог хришћанског дељења имовине и марксизма-комунизма! Једно је удаљено од другог као небо од земље. На крају крајева, хришћанске заједнице не представљају независни циљ којем би хришћанство тежило. Не, оне су последица и производ духа љубави који је Црква првих времена удахнула. Штавише, ове хришћанске заједнице биле су потпуно добровољне. У њима нико није говорио: „Дај твоје, оно је наше“, већ су се, напротив, сами хришћани жртвовали тако да „нико од њих ништа своје није називао својим“. Што се тиче социјалистичког комунизма, у њему је дељење имовине циљ који се мора постићи по сваку цену, и без обзира на све. Творци комунизма то постижу чисто принудним путем, не заустављајући се на било каквим мерама, чак ни на пребијању свих који нису сагласни… Основа овог комунизма није слобода, као у хришћанским заједницама, већ насиље, и не самопожртвована љубав, већ завист и мржња.
Реквизиција брашна од богатих сељана (у близини Пскова). 1920. Уметник: Иван Владимиров
Главна борба комунизма је борба против хришћанства. У својој борби против хришћанства комунизам иде толико далеко да одбацује чак и елементарну, општепризнату, правду. У својој класној идеологији, комунизам суштински крши сваку правду. Предмет његове бриге није опште добро свих грађана државе, већ само интереси његове странке. Све групе становништва, радници, сељаци и интелектуалци, остављени су ван сваке бриге комунистичке власти. Они могу да гладују, могу да немају ни копејку прихода – владајуће „сфере“ немају никакве везе са тим. Шта је ово ако не кршење правде и изругивање милиона људи?
Комунизам, говорећи о новом систему „слободне“ државе, стално наглашава да је тај систем „диктатура пролетаријата“. Али, одавно је постало јасно да у совјетској Русији нема ни трага од ове обећане диктатуре пролетаријата, већ да постоји диктатура над пролетаријатом. Штавише, тамо нема манифестација уобичајених политичких слобода: нема слободе штампе, нема слободе окупљања, нема неповредивости дома. Само они који су живели у Русији знају тежину и снагу угњетавања које тамо влада. А изнад свега тога стоји политички терор без преседана – егзекуције и убиства, прогон и заточеништво у невероватно тешким условима. То је комунизам дао руском народу уместо обећане слободе.
У својој политичкој пропаганди комунизам тврди да постиже остварење слободе, једнакости (тј. правде) и братства. О првом и другом смо већ говорили. Што се тиче „братства“, нема сумње да је ова реч украдена од хришћана, који једни друге називају „браћом“. Апостол Петар је отворено рекао: Свакога поштујте, братство љубите (1. Петр. 2, 17). Али у практичном животу, комунисти су, као што је познато, реч „брат“одмах заменили речју „друг“. Ово је веома индикативно, јер другови могу бити и саучесници у злочинима и чланови неке врсте разбојничке банде. И наравно, о „братству“ се не може ни говорити тамо где се проповеда класна борба, завист и мржња.
Међутим, све ове разлике између хришћанства и комунизма не исцрпљују саму суштину противречности између њих. Основна, главна и свеобјашњавајућа разлика између комунизма и хришћанства лежи још дубље – у идеологији једног и другог. Не боре се комунисти тако злобно и упорно против православне вере без разлога.
Комунизам негира сваку религију. У ствари, он сам је религија – најфанатичнија која је икада постојала на свету, најнетолерантнија и најмрачнија. Хришћанство је религија која води ка Небу, комунизам је религија која води у преисподњу. Хришћанство проповеда љубав према свима; комунизам проповеда класну мржњу и уништење оних који нису сагласни. Хришћанство је узвишена религија заснована на вери у победу Истине и Љубави Божије. Комунизам је религија којој је циљ стварање земаљског „раја“ (раја животињске ситости и духовног дивљаштва). Није узалуд крст на гробу хришћанина, а црвени колац на гробу комунисте. Како је ово индикативно, јасно и симболично за обе стране! С једне стране, вера у победу живота над смрћу и добра над злом. С друге стране – потпуна тама, мрак и празнина, без икакве радости, утехе или наде. И док свете мошти подвижника хришћанске вере после смрти цветају непропадљивошћу и благоухају, трули леш балсамованог „Иљича“ најбољи је симбол комунизма.
Превод са енглеског за svetosavlje.org
Бојана Милидраговић
Извор:
Orthodox Christianity
