Поглавље 9: Спасење у Цркви
Како се човек спасава. Значење Тајне Крштења. Питање односа слободне воље човека и дејства благодати Божије (Пелагије и Августин). Синергизам.
Господ Исус Христос је о сваком истински добром хришћанском делу човека рекао: Без мене не можете чинити ништа (Јн. 15, 5). Дакле, када је реч о спасењу човека, хришћанин мора упамтити да почетак истинског хришћанског живота који нас спасава долази само од Христа Спаситеља и дат нам је у Тајни Крштења.
У свом разговору са Никодимом, чланом Синедриона, на питање које се појавило у Никодимовој души – како ући у Царство Божије, Спаситељ је одговорио: Ако се ко не роди одозго, не може видјети Царства Божијега (Јн. 3, 3). Онда је још јасније рекао: Ако се ко не роди водом и Духом (тј. не прими крштење), не може ући у Царство Божије (Јн. 3, 4). Дакле, крштење представља врата кроз која човек може ући у цркву оних који се спасавају. Јер, који поверује и крсти се биће спасен (Мк. 16, 16).
Морамо упамтити да се крштењем човек омива од наслеђа првородног греха и кривице за све преступе и грехове учињене пре крштења. Али, клице греха, грешне навике и склоност ка греху остају у човеку, и побеђују се трудом самог човека, кроз подвиг читавог његовог живота – јер, као што већ знамо, Царство Божије стиче се трудом, и достижу га само они који се труде. И друге црквене Тајне – Покајање, Причешће, Јелеосвећење, разне молитве и богослужења – тренуци су и начини освећивања хришћанина. У њима хришћанин, према својој вери и потреби, добија божанску благодат, која доприноси његовом спасењу. Без ове благодати, према апостолском учењу, не само да не можемо чинити добро, него га не можемо ни пожелети (Фил. 2, 13).
Али, ако је помоћ благодати Божије од тако велике важности у делу нашег спасења, шта у овом случају значи наш лични труд? Можда је цело дело нашег спасења извршио Бог, и довољно је само да „седимо скрштених руку“ и чекамо милост Божију? У историји цркве ово питање се оштро и одлучно поставило већ у V веку. Учени и строги монах Пелагије почео је да поучава да се човек спасава сам, својим силама, без благодати Божије. Развијајући своју мисао, он је на крају дошао до тачке где је, у суштини, почео да пориче саму неопходност људског искупљења и спасења у Христу. Њему се супротставио чувени учитељ цркве, блажени Августин, који је посебном снагом доказао неопходност благодати Божје за спасење. Међутим, опонирајући Пелагију, и сам Августин пао је у супротну крајност. Према његовом учењу, у делу спасења човека све чини благодат Божија, и потребно је само да човек прихвати ово спасење са захвалношћу.
Истина се, као и увек, налази између ове две крајности. Још један подвижник V века, Свети Јован Касијан, изразио је то у свом учењу под називом „Синергизам“ (тј. интеракција). Према његовом учењу, човек се спасава само у Христу, а благодат Божија је главна делатна сила у овом спасењу. Међутим, поред дејства благодати Божије, за спасење су потребни и лични напори самог човека. Само лични напори човека нису довољни за спасење, али су неопходни, јер без њих благодат Божија неће извршити дело његовог спасења. Дакле, спасење човека остварује се истовременим деловањем спасоносне благодати Божије и личним залагањем самог човека. Према смелом изразу неких црквених отаца, Бог је створио човека без учешћа самог човека, али не може га спасити без његовог пристанка и жеље, јер га је Сам створио самовласним (слободним). Човек је слободан да бира добро или зло, спасење или погибељ, и Бог не спутава његову слободу, иако га непрестано позива на спасење.
Превод са руског за svetosavlje.org
Бојана Милидраговић
Извор:
Азбука
