Поглавље 15: Храм тела
Дужности човека према свом телу. Недопустивост греха блуда за хришћанина.
Одраз овог греха на телу и души човека. Борба против телесне жеље (пожуде). Искушења.
Giotto Di Bondone. Алегорија чедности, 1310. Фото: gallerix.ru
Човек се састоји од душе и тела. Многе древне религије и филозофска учења говорили су да је човекову душу створио Бог, а да тело потиче од злог извора, ђавола. Хришћанство учи другачије. И душу и тело човека створио је Бог. Човеково тело, према апостолском учењу, после Свете Тајне Крштења, јесте храм Духа Светога, а удови тела, кроз сједињење са Христом у Светој Тајни Причешћа, постају удови Христови. Дакле, човек ће целим својим бићем прећи у будуће вечно блаженство (или у вечну муку) – и са бесмртном душом и са телом које ће васкрснути и поново се сјединити са душом пре Страшног суда Христовог. Зато хришћанин, водећи рачуна о својој души, мора пазити и на своје тело. Он се мора бринути о њему, чувати га, пре свега, на хришћански начин – не само од болести, него и од грехова који га прљају, скрнаве и слабе. Најопаснији и најштетнији међу таквим греховима је грех блуда, којим човек губи целомудреност и телесну чистоту.
Није пријатно писати ове редове, постављајући питање које је за хришћанина „срамно и помињати“, према оштром изразу апостола. Али, о томе је немогуће ћутати јер ниједан грех није толико опасан и застрашујућ за младе као овај подли грех, који је гори од болести, гори од куге.
Дакле, реч је о греху блуда, другим речима, о греху разврата и полне распуштености, који је, без икакве сумње, најстрашнија рана, пошаст и проклетство савременог човечанства. Тешко је набројати погубне последице које, као неодвојива сенка, прате овај грех: губитак нормалног, хришћански чистог односа према лицима супротног пола; прљање мисли и маште; слабљење и исцрпљивање човекове физичке снаге; екстремно слабљење памћења, нереаговање на живот и његове појаве, недостатак воље и губитак животне енергије; и на крају – неурастенија и душевно растројство, или најстрашнија болест – „прогресивна парализа“ (омекшавање мозга) – то су уобичајени сапутници греха блуда. Да не говоримо о специфичним болестима, које су често последица нечасног живота… Најстрашнији је, наравно, Страшни суд Онога Који нам је заповедио чистоту и непорочан живот – Страшни суд, о којем је апостол рекао: Блудницима и прељубницима судиће Бог (Јевр. 13, 4).
Али, како да се против искушења овог греха бори неко ко жели да остане хришћански чист и целомудрен? Одговор је једноставан: пре свега, чистотом мисли и маште. Често се каже да сексуалне потребе делују у човеку таквом неодољивом снагом, да им се он не може одупрети. Лаж! Овде се не ради о „потреби“, већ о изопачености и сластољубљу, када човек без уздржања прља себе мислима и жељама. Наравно, код таквог човека природна сексуална склоност је надувана до претераног степена и неминовно га води у грех. Али хришћанин, богобојажљив и строг према себи, никада неће дозволити, неће допустити лошим жељама и помислима да овладају његовим умом и срцем. И зато се он, призивајући помоћ Божију молитвом и крсним знамењем, бори са таквим помислима чим се појаве, напором воље преносећи свест и мисао или на молитву, или бар на неку другу тему, која га не скрнави. Распаљивати се нечистом маштом значи изопачити се и уништити се… И зато, борећи се с лошим мислима, хришћанин мора одмах и оштро да се окрене и удаљи од свега што може изазвати ове рђаве мисли. Спаситељ нас не упозорава тако строго без разлога у Беседи на гори на нечисти, пожудни поглед, чак иако ствари нису отишле даље од погледа. Толико је опасно ментално искушење.
Има толико много искушења… Општа развраћеност морала и удаљавање од чистог, хришћански-уздржаног живота, недопустиво скандалозан однос према браку и брачном животу – довољни су да утичу на младу душу. А поред овога још: биоскопи, филмови, слике и савремена књижевност, који се надмећу у величању и описивању овог греха у његовим најпримамљивијим бојама, тако експлицитно и бестидно, да би се наши скромни и богобојажљиви преци ужаснули. Постоје непристојни плесови и сличне забаве, којима је савремено паганско „хришћанско“ друштво толико заслепљено да не примећује њихову штетност и грешност. Разне врсте масних анегдота – ова духовна трулеж и зараза, која убиствено загађује ум и срце човека – све се то, као облак искушења, приближава младој души човека, која је у развоју… Али, блажен је онај који је од младости до краја својих дана остао чист и телом и душом. Блажен је онај који је благоухану свежину, крепкост и богатство нетакнутих сила душе и тела принео светлој брачној заједници, освећеној од Бога и Цркве, или све ово сачувао у блиставој чистоти девствености и целомудрености до самих врата гроба! Да, постоје само два пута за човека на земљи која су од Бога благословена: или свети пут хришћанског брака, нераскидивог јединства два срца за цео живот, или још виши и још светији пут – пут девствености, потпуног посвећивања Богу и ближњем до краја, одрицања од личне среће у љубави ради љубави према Богу и ближњем. И обрнуто – погубан је пут онога који игнорише, презире, тврдоглаво крши богомдане законе хришћанске чистоте и истине, који скрнави тело и убија душу, јер ће се на њему, пре или касније, испунити страшна претња: Моја је освета, ја ћу узвратити, говори Господ (Јевр. 10, 30).
Превод са енглеског за svetosavlje.org
Бојана Милидраговић
Извор:
Orthodox Christianity
