Поглавље 18: Желети добро свима
Лажи, клевете и оговарања. Лицемерје. Хришћанско милосрђе и добронамерност.
Физичка и духовна помоћ. Доброчинство, лично и друштвено.
Један од највећих недостатака савременог друштва је лаж. Манифестује се у различитим облицима, посебно у облику уобичајеног лагања у људским разговорима, и у облику преваре у пословном животу. Изузетно је опасан површан поглед на овај грех, који је сада свуда присутан. Сматра се нормалним потврдити нешто не знајући да ли је то тачно или не; рећи „није код куће“ како би се отарасили гостију или молилаца; називати се болесним када си здрав и тако даље (овде су укључени и лажни „комплименти“ – ласкања, похвале итд.). Људи заборављају да је лаж од ђавола, за кога је Христос Спаситељ рекао да је лажов и отац лажи. Дакле, сваки лажов је саучесник и оруђе ђавола. Још у Старом завету је речено: Мрске су Господу лажљиве усне (Прич. 12, 22).
Оговарање и клевета су посебно опасни облици лажи. Сви добро знају шта је оговарање – мреже искушења и лажи које је исплео ђаво, заплићући и помрачујући добре односе међу људима. Оговарање је чедо лажи и празнословља и постало је омиљени додатак готово сваког разговора. Још гора и тежа је клевета, односно свесна лаж против човека са циљем да му се науди. Клевета је посебно ђаволска лаж, јер сама реч „ђаво“ значи управо „клеветник“.
Када је Господ Исус Христос разобличавао књижевнике и фарисеје, обично их је називао лицемерима, указујући на тај тешки облик лажи – лицемерје, којим су биле испуњене ове самозване вође народа. Фарисеји су, споља гледано, били свети, али су у срцу и души били злонамерни, лажљиви мрзитељи истине и доброте. Због тога их је Господ упоредио са окреченим гробовима, који су споља лепи, а изнутра пуни мртвих костију и свакојаке нечистоће. У данашње време, заправо, религиозно лицемерје се смањило; међутим, порок лицемерја се сада проширио у виду претварања и жеље да се изгледа, а не да се буде. Хришћанин се, наравно, труди не да изгледа, него да буде добар; али то није лако и често прође незапажено од свих, осим Свевидећег Бога. И тако се многи, посебно међу младима, труде да изгледају интелигентније, лепше, талентованије, развијеније, па и љубазније него што заиста јесу (на овој лажној основи заснива се, данас тако распрострањена, навика и љубав према облачењу и шминкању). Тако се често дешавају преваре и неискреност, уништавајући људе и њихову срећу, за коју се испоставља да је заснована на лажи, а не на истини.
Већ смо рекли да хришћанин свој однос према ближњима заснива на љубави, и зато се труди да им чини добро. Ко не чини добро, није хришћанин. И ова доброта, ова љубав према ближњима неизоставно се мора исказати делима милосрђа и добронамерности према свима. Није нам без разлога Спаситељ заповедио да волимо не само оне који нас воле, већ и оне који нас мрзе. У својој беседи о Страшном суду, Он је јасно показао шта је прво и најважније што ће се од нас тражити на овом Суду. Ту ни богатство, ни слава, ни образовање неће имати главни и довољан значај. Основа Страшног суда биће страшно и фатално питање за егоисте и себичне људе: „Како смо служили своме ближњему?“ Христос наводи шест главних видова физичке помоћи. Поистовећујући се у својој љубави, снисходљивости и милосрђу са сваким сиромашним и потребитим, Он каже: Јер огладнех, и дадосте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; странац бејах, и примисте ме; наг бејах, и оденусте ме; болестан бејах, и посетисте ме; у тамници бејах, и дођосте ми (Мт. 25, 35-36). Али, Свети Јован Златоусти није узалуд рекао су облици милосрђа различити и да је ова заповест широка. Да, заповест о милосрђу покрива цео живот човека, а Господ је својим Светима више пута откривао утешну истину да се најтежи греси човека покривају делима милосрђа и саосећања.
Наравно, хришћанска помоћ није сведена само на физичку помоћ. Ту је и духовна помоћ, која је у многим случајевима немерљиво важнија и драгоценија. Понекад је за очајног човека једноставна реч искреног саучешћа, утехе и разумевања драгоценија од сваке материјалне подршке. И ко се неће сложити са чињеницом да је спасавање човека, на пример, од порока пијанства или од греха самоубиства, кроз срдачно саосећање и присне разговоре – услуга која се никаквим новцем не може платити! О тако драгоценој духовној помоћи – спасењу човекове душе, апостол Јаков је написао: Нека зна да ће онај који обрати грешника са пута заблуде његове, спасти душу од смрти, и покрити мноштво грехова (Јак. 5, 20).
Завршавајући причу о дужности чињења добра ближњему, разјаснимо и питање разлике између личног и друштвеног доброчинства. Примери првог су давање милостиње слепом или просјаку којег смо срели, одгајање сирочета из сиромашне породице итд. Примери другог су оснивање добротворних друштава од стране одговорних људи, клубова трезвености, просветљења, прихватилишта за децу или болесне и старе итд. Главна предност доброчинства прве врсте је, несумњиво, чињеница да је Господ у Јеванђељу свуда говорио управо о тој врсти. И наравно, ова лична помоћ може међу људима створити високо-хришћанске односе саосећајности, захвалности и међусобне љубави. Међутим, недостатак ове врсте доброчинства је што пружа велике могућности за превару, непоштење и стално просјачење. Често су најдосаднији просјаци они који, заправо, уопште не заслужују помоћ, а људи којима је помоћ заиста потребна не усуђују се да је затраже. И ко зна на шта ће потрошити новчић…
Ово је далеко од онога што се дешава у друштвеном доброчинству, које није случајно, већ планирано и организовано, и доноси многима значајну корист. Истина, овде је много мање живих веза личне љубави и поверења које постоје код личне помоћи; али, с друге стане, свако ко даје своју милостињу кроз друштвено доброчинство зна да се истински хришћански брине за нешто заиста озбиљно и драгоцено. Он је у великој мери осигуран од преваре и непоштеног просјачења, који тако често прате појединачна добротворна дела.
Превод са енглеског за svetosavlje.org
Бојана Милидраговић
Извор:
Orthodox Christianity
