Поглавље 20: Нехришћански системи етике
Еудемонизам (епикурејство) и утилитаризам (филозофија општег добра).
Неуспех ових система морала.
Лако је уочити да нас сви детаљи односа хришћанина према ближњима које смо размотрили – кротост, миротворство, незлобивост итд. – воде ка једној врлини, основној и главној. Ова врлина је хришћанска љубав, и управо је она основни принцип хришћанског морала.
Поред учења о моралу које нуди хришћанство, постоје и нехришћански, световни системи морала. Иако се у многим својим тачкама слажу са учењем хришћанског морала, ови системи, међутим, одбијају да признају принцип хришћанске љубави као основу учења о моралу. Чини се да су уплашени висине љубави коју заповеда Јеванђеље, и траже себи лакша и прихватљивија начела.
Од ових светских система морала, најпознатији и, истовремено, најчешћи у практичном животу су еудемонизам и утилитаризам.
Еудемонизам (или епикурејство) у основу морала ставља природну људску тежњу ка срећи. При томе, срећа се овде схвата као збир задовољстава и уживања, од којих живот човека постаје пријатан и срећан. Међутим, еудемонисти се разликују по својим мишљењима о томе каква задовољства треба да тражи човек који жели да буде „срећан“. Неки од њих (скоро већина) говоре искључиво о грубим, чулним задовољствима. О тако грубом еудемонизму апостол Павле је рекао: …да једемо и пијемо, јер сутра ћемо умрети (1. Кор. 15, 32). Други еудемонисти, позивајући се на чињеницу да страст за чулним задовољствима уништава човеково тело и душу, препоручују да се не треба заваравати њима, већ тежити задовољствима која су стабилнија, трајнија и продуховљена. Такве су, на пример, музика, поезија и, уопште, разне врсте уметности и науке.
Али, наравно, ни у овом, ни у другом облику еудемонизам није прихватљив за хришћанина као основно начело морала. Основно питање морала је разлика између добра и зла, између онога што је добро и што је лоше. А еудемонизам говори шта је пријатно, а шта непријатно. И ко може да тврди да се овде ради о истој ствари?! Зар није јасно да ће еудемониста у практичном животу увек бити егоиста који ће својевољно захтевати и прихватати оно што му је пријатно, а одбијати оно што му је непријатно (чак и ако је пријатно и корисно за друге). О каквом моралу можемо говорити ако сви људи почну да траже само оно што им прија?
Са строго хришћанске тачке гледишта, еудемонизам је још неодрживији и апсурднији. Хришћанство све време окреће човекову мисао ка бесмртности душе и човековом одговору за његов земаљски живот и понашању на Страшном суду. Шта да очекују егоисти-еудемонисти на суду Онога Који ће од њих тражити дела љубави и помоћи свом страдалном брату? Судбина богаташа у јеванђељској параболи о богаташу и Лазару је њихова страшна судбина у вечности. А другачије и не може бити, пошто је познато да је основни принцип хришћанства: Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду. Јер су уска врата и тесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе (Мт. 7, 13-14).
Нешто бољи систем нерелигиозног морала је утилитаризам (другим речима, филозофија општег добра). У њему је човеку прописано да не чини оно што му је пријатно, већ оно што је за њега корисно. Али, ни овај систем морала не може се признати као задовољавајући. Пре свега, сам концепт корисности не поклапа се увек са идејом добра, као нечег безусловно доброг. На пример, лек је користан за јачање здравља, али разбојнику је корисно и његово оружје; револвер или нож корисни су за остварење његовог злог циља. Дакле, принцип корисности не може се ставити у основу морала. А ако то изразимо у оштрој и краткој форми: „Ради оно што ти је корисно, односно исплативо“, зар није јасно да је и овде присутан онај исти груби егоизам, о којем је већ толико речено? Зато неки утилитаристи-филозофи покушавају да ублаже ову околност препоручујући човеку да тежи не само својој личној користи, већ и општем добру, општој користи, у којој се, кажу, налази лично добро сваког појединца. Наравно, у овом случају утилитаризам се појављује у племенитијем и узвишенијем облику, али је и даље неодржив ако није подржан високим принципима хришћанства. Пре свега, његов главни недостатак је несклад између појмова „корисно“ и „добро“. Друго, у практичном животу постоје ситуације у којима човека од злочина може сачувати само религиозни страх – страх од нарушавања закона Највише Истине, а не сува рачуница утилитаризма. На пример, гладна особа је у искушењу да украде хлеб или новац од комшије. Шта га може спречити да то уради? Наравно, само религиозна свест о грешности таквог чина. Утилитаризам му не може дати моралну подршку у таквим колебањима. Нека га утилитаристи уче да тражи не своје, већ опште добро управо зато што његово лично добро лежи у општем добру, али ако не украде новац или хлеб у име овог „општег добра“, може да умре од глади. Где је овде његова лична корист? У смрти од глади?
Дакле, ми хришћани не можемо признати ни еудемонизам ни утилитаризам као одрживе системе морала. Иако су ови системи морала, ови епикурејско-утилитаристички погледи данас широко распрострањени, неопходно је приметити да су они који их се придржавају често врло угледни људи. Зашто? Зато што јавни морал, мишљења и погледи на живот код нас и даље носе обележје хришћанског утицаја. Хришћанство је вековима постојало у човечанству и оставило свој снажан печат на све. И само из тог разлога, људи који себе сматрају еудемонистима или утилитаристима су у стварном животу хришћански поштени и угледни. Они су одрасли, васпитавани на чисто хришћанским, узвишеним моралним принципима, и стога у много чему остају хришћани у својим душама, па чак – не схватајући то и сами – стављају плашт хришћанског идеализма на своје утилитарне и еудемонистичке идеје.
Превод са енглеског за svetosavlje.org
Бојана Милидраговић
Извор:
Orthodox Christianity
