Поглавље 19: Грехови према ближњима
Грехови зависти и клевете. Врлине кротости и миротворства.
Обавеза да се зло победи добрим. Грешност освете. Гнев. Грешност двобоја.
Када је Господ разговарао са апостолима о последњим временима, рекао је да ће тада охладнети љубав многих, јер ће се умножити безакоње (Мт. 24, 12). Чини се да се ово предсказање већ испунило у нашим данима – данима међусобне отуђености и хладноће у односима. Сада је посебно уочљиво да уместо хришћанске љубави и добронамерности, непријатељи хришћанске вере ревносно усађују завист и злонамерност у народне масе. Сам Спаситељ „завидно око“ убраја међу најтеже грехове. Завист је, по својој суштини, немогућа за хришћански настројене људе. Заиста, у свакој доброј породици завист не може бити присутна, и сваки члан ове породице радује се (а не завиди) успеху било ког члана. Тако мора бити и у међусобним односима свих хришћана, као деце једног љубећег Небеског Оца. И тако нас апостол Павле позива не само да плачемо са онима који плачу, већ и да се радујемо са онима који се радују, за разлику од оних који завиде успеху других. Да бисмо се ослободили осећања зависти, морамо запамтити да је ово грешно осећање засновано на нашој сујети и себичном ривалству. Обично се људи у свом егоизму плаше да неће бити „препознати“, да им се неће одати признање, да ће другог више ценити итд. Хришћанин се плаши супротног – плаши се да не стави себе изнад других и да их не повреди.
Упоредо са завишћу, јак непријатељ добрих односа међу људима су и разне врсте клевете – лажи, свађе и псовке. Чудно је да су људи толико отупели и ослепели да све те грехове сматрају ништавним, и непрестано грешећи клеветом, више то и не примећују. Ево како апостол Јаков говори о гресима језика: Гле, малена ватра, како велике ствари запали! И језик је ватра, свет неправде. Тако се и језик налази међу нашим удима, прљајући све тело, и палећи ток живота нашега, и запаљујући се од пакла (Јак. 3, 5-6). На другом месту каже: Ако ко од вас мисли да је побожан, а не зауздава језика својега, него вара срце своје, његова је побожност узалуд (Јак. 1, 26). Сам Господ је директно рекао: Јер ћеш због својих речи бити оправдан и због својих речи бити осуђен (Мт. 12, 37). Толико су опасни греси речима!
Најодвратнији од свих грехова – изговарање срамотних речи, мора се безусловно признати као срамна и прљава навика на употребљавање речи које нису за штампање, навика којој су подложни многи Руси. Каква срамота, каква брука, какво скрнављење чистоте и целомудрености, које је Господ заповедио и очекује од нас! Људи мисле да је све то „безначајно“, „ништа“, заборављајући на страшне речи: Јер ћеш због својих речи бити оправдан и због својих речи бити осуђен, које смо већ навели. Зар може из истог извора тећи слатко и горко (Јак. 3, 11)? – пита апостол Јаков. А ми, када скрнавимо своја уста гнусним псовкама, не мислимо да ће кроз ове иста уста ка Богу потећи благоухане речи чисте молитве, и да ћемо истим оскрнављеним и прљавим устима примити Светињу над светињама – Пречисте Тајне Христове… Не, сад одбаците и ви то све: гнев, љутину, пакост, хуљење, срамотне речи из уста својих (Кол. 3, 8). Ко има уши да чује, нека чује!
Насупрот свим овим изворима међусобне злонамерности и свађа, хришћанство нас позива на мирољубивост и праштање увреда. Тако поново долазимо до заповести блаженстава: Блажени кротки, јер ће наследити земљу… Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати (Мт. 5, 5-9). Кротак човек је, пре свега, једноставан и незлобив човек и безусловни противник сваке врсте егоизма. Код њега нема самоугађања и личног интереса. Напротив, он пре свега тражи оно што је потребно другима, а не њему самом. Док се егоисти обично представљају као чопор гладних вукова који се међусобно надмећу да нападну плен, отимајући га један другоме, кротки људи попуштају свима и помажу у свему. Али, задивљујуће је то што је, према Јеванђељу, управо њихов начин понашања најисправнији и најстабилнији; јер нико други до кротки неће наследити земљу, иако иду кроз живот као овце међу вуковима, према светлом примеру Спаситеља.
Још већа је врлина миротворство. А награда за то је највиша, божанска: јер ће се синови Божији назвати. Хришћанин-миротворац својим животом личи на првог миротворца – Сина Божјег, при чијем су рођењу анђели певали: „Мир на земљи“. Кротак човек ствара утеху и мир око себе, не раздражујући друге. Миротворац настоји да шири ову атмосферу мира и добрих односа што је више могуће и покушава да помири друге. Такав подвиг захтева велики духовни напор, стрпљење и спремност да се суочи са хладним неразумевањем, подсмехом, непријатељством и противљењем. Али, хришћанин-миротворац је увек спреман на све ово, јер добро зна да је сваки хришћански подвиг доброг дела утолико вреднији и цењенији, уколико наилази на више тешкоћа и противљења.
Нераскидиво повезана са кротошћу и миротворством је јеванђелска незлобивост, која мора бити препознатљива одлика сваког хришћанина. Најчешће се манифестује у праштању личних увреда и огорчења, које нам је Спаситељ заповедио, говорећи: Ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други (Мт. 5, 39). Другим речима, не одговарајте на насиље насиљем, него на зло одговарајте добрим. И апостол Павле објашњава: Ако је, дакле, гладан непријатељ твој, нахрани га; ако је жедан, напој га; јер то чинећи згрнућеш живо угљевље на главу његову. Не дај да те зло победи, него победи зло добрим (Рим. 12, 20-21). И обрнуто, ако човек на зло одговара злом, онда и сам постаје заточеник тог зла, и бива њиме побеђен (наравно, овде је реч о личним увредама нанетим хришћанину).
У животу стално опажамо да се човек, кога је неко увредио, гневи и, чак, свети. Али, освета је, несумњиво, грешна и неприхватљива за хришћанина. Не чините освету за себе, љубљени (Рим. 12, 19), позива апостол Павле. Освета је потпуна издаја хришћанског духа кротости и праштања, и показује одсуство хришћанске љубави у човеку.
Што се тиче гнева, ситуација је нешто другачија. Господ је забранио не сваки гнев, већ „узалудан“ гнев. И апостол каже: Гневите се али не грешите (Еф. 4, 26), показујући тиме да гнев може бити и безгрешан. Сам Господ Исус Христос гневио се на дволичност и тврдоглавост фарисеја (Мк. 3, 5). Дакле, гнев може бити природно легитиман и праведан. Свети Николај Чудотворац пламтео је таквим гневом када је на Васељенском сабору ошамарио јеретика-хулника Арија. Овај гнев потекао је из чистог извора – ватрене ревности за славу Божију. Гнев је грешан када је неправедан и узалудан. То се дешава веома често, посебно када „истина боде очи“ и погоди човеков егоизам и самољубље. Свети Јован Кронштатски је саветовао не само да се не љутимо на оне који повређују наше самољубље, већ да их ценимо као духовне лекаре који отварају ране наше горде и хвалисаве душе. Даље, гнев у старту може бити грешан, када обузме човека као пројава немилостивог срца. Тада човек препушта своје срце гневу и, несумњиво, греши. Против тога апостол каже: Сунце да не зађе у гневу вашем (Еф. 4, 26). Свесно надуван и пролонгиран гнев може да прерасте у осветољубивост, тако страну духу хришћанске љубави.
Већ смо рекли да је освета недопустива за хришћанина. Још недопустивији за њега је двобој – апсурдни остатак из средњег века. Другачије је било у средњем веку, када су људи заиста веровали да Истина Божија неће дозволити да невини страдају, а на двобој гледали као на суд Божији. Сада те вере нема, а откривена хришћанска свест нам јасно говори да Господ никоме од нас није дао право да користимо Његов суд у свом грешном животу. Да, дуелисти данас обично најмање мисле на Бога, већ се руководе својим повређеним самољубљем, злобом и смешним појмовима „части“. Као што је познато, управо та „част“, „осећај сопствене вредности“, „племенити понос“ итд. су, у суштини, иста она безбожна гордост и преузношење на које нас хришћанство упозорава. Исход двобоја сада, према општем убеђењу, зависи од спретности противника и слепог случаја, тако да у данашњем концепту двобоја од средњовековне идеје није остало ништа. Не сматра се двобој узалуд пакленим преплитањем три греха: узимање закона у своје руке, убиство и самоубиство. Двобој је узимање закона у своје руке јер је у питању самовоља дуелиста. То је убиство јер сваки од противника иде да убије другога, а самоубиство – јер се се оба противника стављају под метак или мач непријатеља.
Превод са енглеског за svetosavlje.org
Бојана Милидраговић
Извор:
Orthodox Christianity
