Поглавље 14: Рад
Рад и његова неопходност за хришћанина. Релаксација и присебност духа.
Молитве, завети и заклетве као средства за превазилажење лоших навика.
Неопходан услов сваке човекове делатности, која јача његову вољу, је рад. Бог је грешном човеку још у Рају заповедио: Са знојем лица својега јешћеш хлеб (Пост. 3, 19). Дакле, свако од нас мора да ради.
У Првој посланици Солуњанима, апостол Павле је написао: И да се усрдно старате да живите мирно, и да гледате своја посла, и да радите својим сопственим рукама, како вам заповиједисмо (1. Сол. 4, 11). У Другој посланици оштро говори о онима који се недолично и „залудно” понашају, и тачно формулише свој позив на рад: Ако неко неће да ради, нека и не једе (2. Сол. 3, 10). Ове речи украли су комунисти, представљајући их као производ сопственог стваралаштва. Истовремено, битно је напоменути да хришћанство никада није делило рад на „бели” и „црни”. Таква подела је донедавно била прихваћена у савременом друштву, а према „црном раду” (углавном прљавом физичком раду) се односило с презиром. Хришћанство, пак, од човека захтева само да његов рад буде поштен и да доноси одговарајућу корист. Са ове хришћанске тачке гледишта, човек који заузима висок и одговоран положај и немарно се односи према својим дужностима много је нижи од најнезначајнијег од својих потчињених, ако овај обавља своје дужности на хришћански начин, савесно. При томе, свима је из личног искуства познато какво задовољство осећа онај који поштено и марљиво ради, а какав гадан талог остаје на души после празног и бесмислено проведеног времена.
Данас се међу младима проширио веома лажан и грешан поглед на рад и релаксацију. На рад гледају као на нешто крајње непријатно, као на тежак јарам, и труде се да га се што пре ослободе, „да га скину с леђа“. Све тежње и напори усмерени су на „опуштање“ (од чега!?) и забаву. Постоји изрека да „посао има своје време, забава свој сат“. Многи би волели да буде обрнуто… Али, прво, ово је грешно и није хришћански, а друго, одмор и забава су пријатни и радосни само када су заслужени претходним радом. Како у души не би било празнине и расејаности, тако уобичајених у нашем нервозном, немирном, сујетном времену, хришћанин мора да се навикне на присебност. Морам да пазим на себе у сваком погледу, да будем јасно свестан својих расположења и тежњи, као и да схватим шта тачно треба да урадим у овом тренутку и према којем циљу треба да усмерим све своје напоре.
Говорећи о јачању воље, неопходно је поменути и оне случајеве када човек осети да је његова воља немоћна да се одупре било каквом искушењу или укорењеној грешној навици. Овде он мора запамтити да је први и основни лек у таквим случајевима молитва, смирена молитва вере и наде. О молитви ће бити речи касније; за сада само још једном да се подсетимо да је чак и тако јак духовни човек, какав је био апостол Павле, говорио о својој немоћи да се бори против греха и чини добро: Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним (Рим. 7, 19). То се стално дешава нама, немоћнима и слабима. А молитва нам може помоћи, јер привлачи свемогућу Божију силу да помогне нашој немоћи.
Поред молитве, велики значај за јачање наше воље у борби против греха имају такозвани завети и заклетве. Завет је човеково обећање да ће учинити неко добро, пријатно дело – на пример, помоћи сиромаху, изградити храм или сиротиште, васпитати сироче (или, како су наши благочестиви преци често радили, отићи на ходочашће у неко свето место) и слично. С обзиром на наше услове, такви завети могу се састојати у следећем: Ако човек примети код себе неисправност у било ком погледу – не помаже много другима, лењ је на послу, не брине довољно о својој породици и тако даље, он мора изабрати за себе одређено, трајно добро дело у тој области и непоколебљиво га испуњавати као своју дужност. Заклетве су сличне заветима, само имају одричан карактер. У заклетвама човек даје обећање да неће чинити овај или онај грех, да ће се најодлучније борити са овом или оном грешном навиком (на пример, пиће, пушење, псовање итд.). Често се овакве заклетве дају свечано, пред Часним Крстом и Јеванђељем.
Наравно, најбоља врста заклетве је она која се даје за цео живот. Међутим, често је дозвољено давање заклетве на једну, две или три године. Подразумева се да човек може давати завете или заклетве, тек након што одмери своје снаге, и са решеношћу да их испуни по сваку цену, уз Божију помоћ. Наш Спаситељ нас опомиње да избегавамо немарне, непромишљене завете који су изнад наших снага причом о безумном градитељу куле, којем су се људи около смејали, говорећи: Овај човек поче зидати, па не може да доврши (Лк. 14, 30). Постоји руска пословица која каже: „Сеци дрво према својој снази“, а друга каже: „Погледај пре него што скочиш”. Међутим, ако је завет већ дат, онда га непогрешиво испуни, призивајући Божију помоћ. „Не давши реч, буди јак; али пошто си је дао, издржи.“
Превод са енглеског за svetosavlje.org
Бојана Милидраговић
Извор:
Orthodox Christianity
