Поглавље 16: Грехови самоуништења
Пијанство и среброљубље. Хришћанска несебичност.
Однос хришћанина према телесном здрављу, понашање у болести.
Однос према смрти. Грех самоубиства.
Пијанство је можда најопаснији од свих осталих „физичких грехова“, односно грехова који су дубоко усађени у саму природу човека. Познато је колико је овај грех сада распрострањен. Нека сви упамте да се од пијанства треба заштитити не онда када је човек већ формирао ову срамну и разорну страст, већ раније, када је много лакше. Нико се на овом свету Божјем није родио као пијанац. Већ знамо колико је човеку лакше да се бори са искушењима греха пре него што он, кроз понављање, постане порочна навика, коју је тако тешко савладати. Боље је не опијати се – у младости или било када. Младост је и без овога довољно живахна и кипти од енергије и нема потребе „загревати“ је вотком. Да, и пословица каже: „Дај ђаволу прст, отргнуће ти руку“. Млада воља још није јака, а има много искушења пијанства…
Многи у младости страдају од посебне врсте храбрости, неке врсте спортског ривалства, када човек жели некоме да „докаже” своју снагу и издржљивост при конзумирању алкохолних пића. Али, наравно, показао би много већу непоколебљивост и снагу – праву моралну снагу – да је заиста успео да се одупре и не подлегне овом злом искушењу, од којег су страдали толики наши добри и талентовани људи. Хришћанин се свим средствима мора удаљити од грешних искушења и уклонити их од себе, сећајући се да, према речима апостола: Зли разговори кваре добре обичаје (1. Кор. 15, 33).
Постоји још један грех, који на први поглед не делује тако погубно као грехови пијанства и разврата, али је изузетно опасан. То је грех среброљубља, о којем апостол дословно каже следеће: Јер је корен свих зала среброљубље (1. Тим. 6, 10). Опасност од овог греха је, прво, у томе што се човеку, који је себично стекао богатство, управо кроз то богатство отвара приступ свим другим искушењима света. И само богатство постаје за човека идол, златни идол, за који се прилепио свим срцем и душом, и не може више да се отргне од служења том идолу. Пример за то можемо видети у причи из Светог Јеванђеља о богатом младићу који није могао да пође за Спаситељем због љубави према свом богатству. Христос је у вези овог догађаја рекао: … да је тешко богатоме ући у Царство Небеско (Мт. 19, 23). Богатство може толико заслепети и поробити човека. Ова опасност прети свакоме ко ступи на пут „стицања“: пут тражења велике и лаке зараде и тежње за њом.
Како се у човековој души не би развила страст среброљубља, човек се мора у младости научити хришћанској несебичности. Међу свим трудовима једног хришћанина, од свега што он ради, нешто мора чинити несебично, „Христа ради“, према Светом Јеванђељу. Видели смо већ да небеску истину, истину Светог Јеванђеља, не стиче онај који чува своје имање за себе, већ онај који га даје другима кроз подвиг милосрђа и доброте према ближњем. Зато човек, који несебично служи другима кроз подвиг доброте, не само да пружа хришћанску помоћ, већ добија огромну корист за своју душу, стичући права блага на небу.
Јасно је да човек мора да се понаша хришћански и да се бори против разних грешних искушења. Он, такође, мора водити рачуна о свом здрављу, јер апостол Павле није узалуд рекао да нико никада није мрзео своје тело, него га хранио и неговао (Еф. 5, 29). Здравље је свакако драгоцен и божански дар који се мора чувати. Слабо, болесно тело често омета човека у његовим племенитим активностима и представља сметњу за подвиге побожности и испуњавања црквених заповести. Према томе, неки погрешно сматрају да је непотребно да се хришћанин лечи, већ мисле да би требало да себе и своје здравље препусти Божјој вољи, не користећи помоћ лекара. Лекари и лекови постоје и по Божјој вољи. Као што је речено у Светом Писму, Господ је створио од земље лекове, и разуман човек неће их презрети. Поред тога, са хришћанске тачка гледишта болест је резултат, директна последица наше грешности. Дакле, верни хришћанин почиње свој дан најпре молитвом, очишћењем и окрепљењем душе молитвом и Светим Тајнама. Након тога следи медицинска помоћ и лечење. У Светом Јеванђељу видимо да је Господ, пре него што је излечио одузетог од његове болести, исцелио његову душу кроз опроштење његових грехова. Другом одузетом је, након што га је излечио, рекао: Ето постао си здрав, више не греши, да ти се што горе не догоди (Јн. 5, 14).
Али, водећи рачуна о свом здрављу, хришћанин не треба да се плаши смрти. Не говоримо о смрти за Христа, за веру у Њега, која прети хришћанину у временима гоњења вере. Таква мученичка смрт треба да буде радосна и жељена за оне који верују у Спаситељеве речи: Ко изгуби живот свој мене ради и Јеванђеља онај ће га сачувати (Мк. 8, 35). Генерално, прави хришћани, на највишим степенима своје вере, не само да се нису плашили смрти, већ су је чак и желели. Апостол Павле је, на пример, директно рекао: Имам жељу умрети и са Христом бити, што је много боље (Филип. 1, 23). На другом месту каже: …наше живљење је на небесима (Филип. 3, 20), навикавајући нас на помисао да је тамо наша права отаџбина, да смо на земљи само привремени гости.
Хришћанину је драг и није му страшан „хришћански крај нашег живота“ – ако не увек „без бола“, онда у сваком случају „непостидан и миран“. И он се за такву смрт припрема – молитвом, размишљањем и примањем Светих Тајни. При томе, уопште не треба мислити да је причешћивање Светим Тајнама неопходно само онима који умиру, пред смрт. То није тачно. Сваки тешко болестан човек треба да се причести, јер се ова Света Тајна прима за исцељење душе и тела и представља најбољи окрепљујући лек. Такве примере стално виђамо у реалном животу.
Насупрот добром хришћанском крају живота, за хришћанина је страшна и одбојна – срамна нехришћанска смрт, на пример смрт пијанице поред ограде, смрт разбојника током крађе итд. Самоубиство је, без сумње, овде укључено. Познато је да Црква својим канонима (тј. правилима) лишава хришћанског погребења самоубице, који су својом вољом дигли руку на себе. Чињеница је да је самоубиство потпуна издаја самог духа хришћанства, неспремност да се носи животни крст, одбацивање оданости Богу и наде у Њега. Самоубиство је срамна смрт потпуног егоисте који мисли само на себе, а не на друге људе, и на своје дужности према њима. У Јеванђељу видимо да је први самоубица био издајник Јуда, који је тако страшно и срамно окончао свој живот. Самоубица – поступајући исто – престаје да буде верни син своје цркве. И зато је црква несрећне самоубице лишила свог опела. Како сахранити самоубицу црквеним опелом? Главна мисао опела је: „Упокој, Господе, душу слуге Твога, јер у Тебе наду положи.” Ове речи звуче неистинито када се примене на самоубиство, а Црква не може да потврди лаж.
Превод са енглеског за svetosavlje.org
Бојана Милидраговић
Извор:
Orthodox Christianity
