Поглавље 23: Породица и држава
Космополитизам и његова једностраност. Патриотизам у Старом и Новом Завету.
Примери Мојсија, апостола Павла и самог Спаситеља. Законитост љубави према ближњима.
Здрава и јака породица је прва и главна јединица друштва и државе. Најјача и најорганизованија држава упада у стање колапса и урушава се уколико се у њој распадне породица и не постоје чврсти темељи породичног живота и васпитања. Напротив, ако је породица јака и ако се њено васпитање одвија на здравим основама, онда и уз велико спољашње разарање форме државног живота, народ остаје способан за живот и обнову државне моћи и јединства.
Морамо запамтити да хришћанска породица не сме да се потпуно повуче у себе и претвори у „кокошињац“. Такав живот је живот породичног егоизма. Човек, који живи таквим животом, нема никаква интересовања ван своје породице, не жели ништа да зна о радостима и тугама околног света и ни на који начин му не служи. Наравно, такав живот није хришћански, и таква породица није хришћанска. Као што је већ речено, хришћанска породица је управо јединица друштва, његов део, нераскидиво повезан са целином. Она активно учествује у јавном животу и служи својим ближњима, пружајући им увек сарадњу и сву могућу помоћ.
Међутим, ни то није довољно. Према јасном учењу Јеванђеља, живи односи хришћанина не смеју се сводити само на породичне, ни само на домаће, национално-државне. Не, у својој љубави хришћанство је свељудско. За хришћанина је сваки човек, ма ком народу припадао, ближњи, кога мора да воли, по заповести свог Спаситеља. Ово је јасно речено у параболи о милосрдном Самарјанину, посебно у њеном категоричком закључку. У овој параболи, Спаситељ је указао јеврејском законику с каквим милосрђем и љубављу се добри Самарјанин односио према рањеном и опљачканом Јеврејину, то јест представнику народа који је непријатељски расположен према Самарјанима. Онда је рекао законику: „Иди, па и ти чини тако“. Такав је закон хришћанске љубави!
Али, ако смо ми, хришћани, позвани на такву свеобухватну љубав, зар није у праву тај космополитизам, то учење о братству народа, по којем је човек „грађанин целе васељене”, а не сопствене државе? Према овом учењу, у човечанству не би требало да постоје никакве државно-националне разлике и поделе, већ оно мора представљати једну породицу.
Нема сумње да, у позитивном делу свог учења, космополитизам веома личи на хришћанство. И опет, нема сумње да је своје позиве на братство, љубав и узајамну помоћ преузео управо из хришћанства. Ови позиви су чисто хришћански. Али, само су те хришћанске идеје вредне у космополитизму. Међутим, са овом истином космополитизам је помешао још много ружних неистина и заблуда. Захваљујући томе, његово учење се показало као уско-једнострано и вештачко, па самим тим и безначајно. Такве заблуде су сви закључци космополитизма против осећања патриотизма, против православног учења о дужности служења отаџбини, њеном добру и безбедности. Сви знамо колико су безосећајни и неспособни за срдачне, саосећајне односе у животу брбљиви проповедници космополитизма. Вичу са пеном на устима о својој љубави према човечанству, а нису у стању да воле ближњега како би требало. А волети ближњега значи волети сваког човека којег је Божија Промисао поставила на твој пут и којем су често потребни саосећање и подршка. Хришћанство нема ову лажну једностраност космополитизма. Христос нам није заповедио вештачку љубав према „човечанству“, већ управо љубав према ближњем. Такав ближњи за хришћанина је сваки човек уопште (зато хришћанин треба да воли свакога), а посебно сваки човек са којим се сретне у свакодневном животу. Хришћанска љубав се највише манифестује управо у тим личним сусретима, у живим узајамним односима, међусобној подршци и саосећању. Колико је далеко од овога једнострано учење космополитизма са својим вештачким, од живота одвојеним позивима на љубав према „човечанству“!
Док је човек још дете, онда су му у детињству ближњи родитељи, браћа и сестре, и рођаци уопште. У овом тренутку за њега је сасвим довољно и корисно да буде добар, пун љубави, саосећајан и одан члан породице. Очигледно је да му је концепт љубави према другим људима ван његове породице и даље недоступан. Он са њима нема никакве живе везе и они су за њега „странци“. Постепено одрастајући, у адолесценцији и младости, он већ успоставља личне, живе односе са многим људима и они за њега постају „своји“. Овде добро васпитање треба да научи дете да се према овим новим „ближњима“ односи на хришћански начин – пријатељски, добронамерно, са искреном спремношћу да помогне, да пружи сву могућу помоћ (наравно, најближи ближњи су му и даље рођаци). Али, тинејџер се овде још није развио у својим духовним хоризонтима до те мере да је од њега могуће захтевати исте срдачне односе љубави према било ком становнику других народа и земаља. Тек када хришћанин постане одрастао и потпуно развијен, његов хоризонт се широм отвара и „ближњи“ му постаје сваки човек, ма којем народу припадао. Наравно, пре свега и највише воли, прво, своју породицу, своје рођаке међу којима је одрастао и живи, и друго, своју земљу, свој народ којем припада. Са својим народом повезују га његове државне, политичке и грађанске одговорности. Историја, култура, обичаји, све особености његовог народа, а посебно његове светиње, за њега су, такође „своје“, „домаће“. Он је везан за свој народ, за своју отаџбину, воли их, а та љубав према отаџбини је онај хришћански патриотизам, против којег се космополити тако жестоко боре у својим заблудама.
Наравно, хришћанском патриотизму су стране оне крајности и грешке у које често упадају људи који себе називају „патриотама“. Хришћанин-патриота, који воли свој народ, не затвара очи пред његовим недостацима и трезвено гледа на његова национална својства и карактеристичне особине. И зато се никада неће сложити са оним „патриотама“ који су склони да све домаће (чак и националне пороке и недостатке – пијанство, псовке итд.) величају и сматрају их законитим и добрим. Не примећују да то више није патриотизам, већ надувани национални понос, односно грех против којег се хришћанство тако снажно бори. Не, прави патриота не затвара очи пред гресима и болестима свог народа – он их види, тугује над њима, бори се против њих и каје се пред Богом и другим људима за себе и свој народ. Осим тога, хришћанском патриотизму је потпуно страна мржња према другим народима. Ако волим свој народ, зашто онда не бих волео Кинезе, Турке, Јевреје или било који други народ? То би било нехришћанско осећање. Не, нека им Бог да свако добро, јер сви смо ми људи – деца једног Оца.
Главне чињенице у прилог патриотизму можемо наћи у Светом Писму. Још у Старом Завету, цела историја јеврејског народа испуњена је доказима о томе како су Јевреји волели свој Сион, свој Јерусалим, свој храм. Ово је био најбољи пример истинског патриотизма, љубави према свом народу и његовим светињама. Није узалуд наша хришћанска црква узела у своје богослужење (иако, наравно, у свом хришћанском схватању) ово прослављање светиња од стране Јевреја, певајући: „Благословен је Господ са Сиона, који живи у Јерусалиму. Алилуја“. Посебно задивљујући пример љубави према свом народу показао је пророк Мојсије у Старом Завету. Када је, одмах након склапања савеза са Богом, народ Израиља издао свог Бога и поклонио се златном телету, гнев Божје истине се силно разбуктао. Мојсије је почео да се моли за грешне људе, не напуштајући гору на којој се молио 40 дана и 40 ноћи. Господ је одговорио: И сада пусти ме, да се распали гнев мој на њих и да их истребим (Изл. 32, 10). Оно што је задивљујуће у овим Божијим речима јесте доказ силе молитве праведника, којом он, по смелом изразу Јована Златоустог, као да везује Бога! Велики пророк почео је да се моли још усрдније, и на крају узвикнуо: Али опрости им грех. Ако ли нећеш, избриши ме из књиге Своје, коју си написао (Изл. 32, 32). И Господ га је овога пута послушао, и није хтео да их погуби, каже Свето Писмо. Није ли ово највиши подвиг самопожртвованог патриотизма?
Сличан пример из Новог Завета видимо у животу великог апостола Павла. Његово дело проповедања нико није ометао тако злобно и истрајно као његови сународници који нису веровали у Христа. Мрзели су Павла, сматрајући га издајником вере својих отаца. Шта је апостол рекао о овим својим сународницима? Рекао је: Јер бих желео да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју, сроднике моје по телу, који су Израиљци (Рим. 9, 3). Из ових речи видимо његову љубав према свом народу. Ова љубав је била толика да је он, као и Мојсије, био спреман да жртвује своје лично вечно спасење (не само свој привремени живот) за спас свог народа.
Ту је и пример самог Спаситеља. У Јеванђељу читамо како је Он рекао да је дошао, пре свега, свом народу. Другом приликом Он је, окрећући се Јерусалиму, рекао: Јерусалиме, Јерусалиме, који убијаш пророке и каменујеш послане теби, колико пута хтедох да саберем чеда твоја као кокош пилиће своје под крила, и не хтедосте (Лк. 13, 34)! А када је пројахао кроз Јерусалим, на узвике „Осана!“, када је сав народ клицао од одушевљења, Спаситељ је плакао… Али није плакао за собом, него за овим Својим градом, за смрћу оних који су Му сада викали „Осана““, али ће за неколико дана викати „Распни га, распни…!“. Он је волео свој народ дирљивом, дубоком љубављу.
Дакле, хришћанство не пориче нити осуђује осећање патриотизма. Супротно лажном гледишту космополита, оно не осуђује законитост првенствене љубави према породици и пријатељима. Већ знамо речи апостола: Ако ли ко о својима а особито о домаћима не промишља, одрекао се вере и гори је од неверника (1. Тим. 5, 8). На другом месту, говорећи о избору некога да служи Цркви, апостол поставља услов да изабрани „добро управља својом децом и својим домом“. Али, још једном наглашавамо да таква љубав и брига не смеју бити егоистични, егоцентрични. Не, старајући се о онима који са њим директно долазе у додир у животу, хришћанин је увек дужан да, у својој хришћанској љубави, не заборавља друге људе, своје ближње и браћу у Христу. На крају, наведимо још неке речи апостола Павла (из посланице Галатима): Док имамо времена, чинимо добро свима, а особито својима по вери (Гал. 6, 10).
Превод са енглеског за svetosavlje.org
Бојана Милидраговић
Извор:
Orthodox Christianity
