NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » ĐAVO U PRAHU – ISPOVESTI NARKOMANA

ĐAVO U PRAHU – ISPOVESTI NARKOMANA

 
>
ĐAVO U PRAHU

ispovesti narkomana

 
„PROBAJ, SELJAČINO!
 
Kad je jedna od nas najavljivala posetu telefonom, zamolivši ga da razmisli zašto je njegov život krenuo tako mutnim tokom, I. V. je upitao:
– A koji ste vi fakultet završili?
– Filozofski.
– Je li vam padao na pamet neki drugi, kao mogućnost?
– Jeste.
– Eto, vidite, slučajnost…
Nije nam bio sklon u početku, kao ni većina narkomana:
– Šta vam ja mogu reći? Kako se priprema heroin i ubrizgava u venu…
A upravo je bio stigao iz beogradske bolnice „Dr Dragiša Mišović“, gde je šest letnjih nedelja 1987. proveo na takozvanom „metadonskom“ programu. Pokazao nam je otpusnu listu. Odlomak: „…bolesnik najbolje psihosocijalno funkcioniše na dozi od 40 miligrama heptanona za 24 sata, pa se predlaže da mu se lek i dalje ordinira u istoj dozi.“
Sada mu je 26 godina, a počeo je u petnaestoj, kao odličan đak devetog razreda.
 
– Te godine sam pao na popravni… Znao sam o drogi, čitao. A imao sam i lično mišljenje, ovakvo: droga je za majmune, za budale… Šta je to…? Ništa. Ali, u društvu su mi govorili (rođen sam u obližnjem selu i živeo tamo nekoliko godina): „Hajde da probaš, seljačino!“ Probao sam, najzad, sirovi opijum. Nekoliko puta. Ništa nisam osetio. Rekli su mi: „Ti si glup, ne znaš…“ Rešim da odem u Makedoniju po sirovi opijum… Kupovao se lako, od seljaka, kao kod nas kukuruz. Onda sam se sam ufiksao. Zainatio sam se. Baš sam hteo da vidim kako je to. Bilo mi je lepo. U početku. Imao sam sreću, ili nesreću, da stalno imam drogu. Izuzev poslednji put, kad sam kolabirao…
– Sa ovim znanjem i iskustvom, da mi je opet petnaest godina, ne bih je ni omirisao! Sad sam zalečen. Kontrola je svake dve nedelje i, kad bi mi u krvi pronašli neku drugu drogu, izgubio bih pravo na lečenje. Ali, ne treba mi ništa. Evo, mogao bih sad da okrenem telefon i dobijem heroin bez pare, ali neću. Šta će mi. Uzimam terapiju, i miran sam. Šta bi falilo da i u Novom Sadu postoji bar jedna soba u kojoj bi radila dva lekara… Dođeš, uzmeš terapiju, i dobro ti je…
Ovo je prvi put da se I. V. odlučio da ode na lečenje.
– Neću ovde da idem. Ljudi odlaze u bolnicu radi spasa, a ja treba da crkavam… Tretiraju te kao lopova, kriminalca, đubre… Pijanac, koji maltretira porodicu i okolinu, ima bolji status…
– Odeš da tražiš pomoć, kako sam ja, jednom, na psihijatriji, i dogodi ti se da te pretuku. Ispao mi iz džepa nožić, a oni me napadnu. Zvali su i policiju. Prethodno su mi, naravno, obrisali krv. Sestru koja je to činila dok su me dvojica držala za ruke i noge, ispljuvao sam, a ona je jedina posle rekla istinu. Nožić je, po njima, značio da nameravam nekog da ubijem, na šta su se policajci smejali jer, sve i da sam hteo, takvom spravicom je to neizvodljivo. Rekli su: „Pa dobro, ljudi, šta je ovo?“, jer su, očito, bili preterali.
Bio sam u krizi, zato sam im se obratio, ali su oni konstatovali da nisam u krizi. Nikad više nisamtamo otišao. Jednom, pre toga, molio sam inspektora policije da me vodi na psihijatriju, ako mi mogu garantovati osam sati sna dnevno. Dali su mi brdo tableta. Ništa. Bio sam zavezan, i sećam se da sam pokidao debeli kožni kaiš… A u Beogradu se pacijenti čak oslovljavaju sa „Vi“…
Mladić je naglasio ovo „čak“, očito željan odnosa čovek-čovek, bez njegovog kartona, šifre „304“ i predrasuda. „Onaj ko me prvo upozna, pa tek posle čuje da sam narkoman, čudi se…“
Sumnja da je zanimanje lekara i društva za narkomane posledica povećane brige za njih same:
Sida je tu. Evidencije homoseksualaca ne postoje.Nas imaju u registru. Jedan što je ležao sa mnom u bolnici „Dr Dragiša Mišović“ umro je od side, a ni žena mu neće dugo…
I, na kraju nam je još rekao:
– Šta je sa parolom da je čovek naše najveće blago? Nisu valjda svi na Zapadu ludi, a mi jedini pametni,pa zabranjujemo heptanonsku terapiju.
Nije imao razloga da brine za sebe. Njemu je heptanon propisan i dobijaće ga, kaže, dok god mu je potreban. Ako ga se pre ne oslobodi, doživotno…
 
* * *
 
– Na mene je – kaže otac mladićev – porazno delovalo saznanje da mi je sin narkoman. Jednom su došli da ga traže iz policije, zbog nekog prestupa, i tada su nam rekli… Shvatili smo, supruga i ja, da smo promene u ponašanju našeg deteta preterano pripisivali pubertetu. Njegova zatvaranja u sobu, duge ćutnje, povlačenje u sebe, neočekivane reakcije, i drugi „znaci prepoznavanja narkomana“, danas nam ne bi, kao pre jedanaest godina, kada je počinjao, tako lako promakli.
I. V. je do petnaeste godine bio odličan učenik. Dete za primer. Jednom je socijalna radnica, sakupljajući podatke o uslovima u kojima žive učenici, prilikom posete njihovom domu rekla majci kako može biti ponosna na sina, i da je to sigurno njena zasluga.
– Bilo je to – kaže majka – prvo priznanje meni. Pošto sam domaćica, podrazumeva se da mi kuća uvek blista, da je ručak na vreme, i da mi je dete u svemu uzorno. Kada je naš sin, koju godinu posle, postao narkoman, opet je to, po mišljenju okoline, bila moja „zasluga“. U međuvremenu se u porodici ništa, osim njega, nije menjalo. Muž zarađuje dovoljno za solidan život. Nikad se nismo razbacivali, ali ni oskudevali uma čemu. Bili smo stabilna porodica, kao jedna duša.Ostali smo uz naše dete, i pokušavali da mu pomognemo da se što pre otrgne od tog zla.
Međutim, nimalo im nije bilo lako. Roditelji, neupućeni u ovakve probleme, kucali su, s manje ili više uspeha, na mnoga vrata. Pronašli su lekara koji je hteo da im leči sina.
– Tom lekaru – priseća se otac – veoma smo zahvalni, jer mu je pomogao da završi srednju školu. „Skidao“ ga je koliko god je bilo moguće. Bez njegovog razumevanja i naše upornosti, bilo bi neuporedivo gore nego što jeste. U školi su znali da se drogira, ali tu činjenicu nikad niko nije spomenuo…
Otac i majka razgovarali su s roditeljima sinovljevih drugova – narkomana, ali o nekoj zajedničkoj borbi nije bilo ni govora. Svaka porodica vodila je svoju bitku, kako je najbolje umela.
– Ja se jedanaest godina borim s tim zlom. Osetila sam koliko su ta deca odbačena – kaže majka. – Kada sam otišla kod lekara od kog sam u Vojvodini očekivala najviše pomoći, nije me udostojio ni ljudskog razgovora. Kroz odškrinuta vrata pitao me je šta mi treba, a kad sam mu rekla svoju muku, zatvorio mi je vrata pred nosom. Nedavno mi je sin imao veliku krizu apstinencije, kolabirao je, i jedva je sve to preživeo. Nakon oporavka, podneo je zahtev za lečenje u Beogradu, u bolnici „Dr Dragiša Mišović“, gde je primljen bez ikakve protekcije.
– Imali smo priliku da vidimo s koliko se pažnje i ljudskog uvažavanja lekari ophode s tim devojkama i mladićima, i pomažu im da što lakše podnesu prvu fazu lečenja. Celom stručnom timu, s doktorkom Fridman na čelu, kao roditelj odajem puno priznanje za uspešnost u radu i poverenje koje imaju kod svojih pacijenata. Žao mi je, samo, što su siromašna ustanova. Kad bi se bar našlo novca za televizor…
I. V., za razliku od većine narkomana, nikada iz kuće nije odneo nijednu stvar da bi je prodao radi droge. Otac mu, u te svrhe, nikada nije dao ni dinara, a kaže i da ne bi, makar ga gledao kako umire.
– Više, nadamo se, neće biti ni potrebno. Bolničko lečenje je završeno, otpusna lista postoji, kao i uputstvo o daljem toku lečenja i heptanonskoj terapiji. Količine ovog leka, majka se nada, mogle bi, s vremenom, postajati sve manje, a možda, jednog dana… Njemu je sada 26 godina. Treba da počne da radi kod oca u zanatskoj radnji (ako uspe da dobije lekarsko uverenje), što će značiti i početak nekog novog, boljeg života za sve njih. On je, na neki način, ipak imao sreće. Stabilna porodica, dobra hrana, izlečenje, posao – okolnosti su veoma značajne za povratak narkomana normalnom životu. I. V. će možda dobiti bitku…
U uglu sobe ležao je instrument u kutiji. Gitara, pomislili smo kad smo ušli, i nametnuo se logičan sled: rok, droga. Kad smo završili razgovor, I. V. nam je rekao da je to, zapravo, tambura. Svira sa svojim drugarima u kafani. Poželeli smo da ga čujemo. Beležnice i olovke bile su u torbama, i nismo znale da ćemo sa I. V.om ostati još sat i po.
Više nije bio ni sagovornik, ni narkoman. Flašica sedativa sa stola poslužila mu je da uverljivije izvede komplikovanu rumunsku „Ševu“. Mašio je se mahinalno, pritisnuo njome žice, i postao kralj u kraljevini predivnih tonova. Zvuci „Turskog marša“, sevdalinki, starogradskih, makedonskih i vranjskih pesama, bili su znak života iz sinovljeve sobe. Sreća u nesreći. Drugi roditelji imaju tišinu, usporen pokret i glas, mrtvilo…

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *