НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Савремени изазови и искушења » ЂАВО У ПРАХУ – ИСПОВЕСТИ НАРКОМАНА

ЂАВО У ПРАХУ – ИСПОВЕСТИ НАРКОМАНА

 
>
ЂАВО У ПРАХУ

исповести наркомана

 
УСПАВАНКА ЗА МАЈКУ
 
Удала сам се – започела је своју мучну исповест двадесетседмогодишња 3. К. – за човека ког нисам довољно познавала, и начинила кобну грешку. Било је то пре пет година, кад сам већ имала изграђену одговорност према обавезама и животу, и у три испитна рока дала услов за другу годину економског факултета. Догодило се да сам остала у другом стању и ни по коју цену нисам хтела да прекинем трудноћу, због негативног резус фактора…
На метадонској терапији у београдском Заводу за болести зависности, 3. К. је говорила успорено али течно, благонаклона према намери да и њена прича послужи за опомену младима. Било је то 5. августа 1990. године.
Оца детета знала сам као ћутљивог момка, што је девојке привлачило, премда се говоркало да је наркоман. Откривши да сам у другом стању, упитала сам га има ли истине у тим причама, јер ми је здравље детета било битно. „Признао“ ми је да је у деветнаестој години (уочи нашег брака, у који смо убрзо ступили, имао је двадесет седам, а ја двадесет две) користио опијум, али је „искризирао насуво“, те је од тада, наводно, све у реду. Није радио, живео је као хипик, али – иако сам се у том смислу плашила надолазећег живота – прекид трудноће био ми је незамислив из страха да никада нећу имати бебу. Моји су, уосталом, добро стајали – мајка ми је била службеница а отац факултетски образован, па ако се штогод искомпликује, мислила сам, живећу с њима… Једино сам им дете…
– Међутим, мој сумњичави отац распитао се у полицији и дознао да његов зет тамо већ има замашан досје. Док су његови родитељи били радосни што је нашао здраву девојку, успешну студенткињу, моји су се хватали за главу и покушавали да нас раздвоје. Одолела сам (грешком?) и родила здравог сина, који је постао смисао и циљ мог живота, утолико више што сам тада већ поуздано знала да му је отац наркоман, неспособан да носи терет властитог живота. Сам је себе сматрао неспособним за било какву обавезу. Он је седео на столици – док сам ја обављала послове домаћице и мајке, не без задовољства, али тужна…
– Једног дана, када је беба навршила четири месеца, дошао је кући дрогиран. Са сином у наручју, отишла сам к својим родитељима, али сам се убрзо вратила како би дете било с оцем. И сада патим што нису заједно. Живим са другим, племенитим човеком, који мог сина неупоредиво више пази, али ме боли што дете није с оцем – таква ми је била представа о породици…
– Чудним стицајем околности – присећа се 3. К. још неких детаља који су, могућно, утицали на касније посвемашње помрачење њене судбине – упознала сам девојку из суседства, младу наркоманку, која ми је, на моје запрепашћење, још у трудноћи нудила дрогу! Била је глупа и безобзирна, чак зла. Дрогу је нудила свима, изузев својој сестри (толико. јој је памети, ипак, достајало). Једном је дошла код мене са својим момком, такође наркоманом. Муж ми је био у Турској, где је требало да „окрене“ хероин. Њих двоје су преда мном узели опијум и одурно се понашали, буквално одурно… Сећам се отпора и одвратности коју сам осећала према игли, мржње на зависност од дроге, алкохола… Једва сам дочекала да оду…
– Муж је често путовао по свом наркоманском послу. Дете се већ било родило кад ми је једном, пре одласка, оставио на столу мало хероина…
– Да вас утеши што често самујете…
– Рекло би се… Да ме утеши! Гледала сам ту белу трунчицу и мислила зар је могуће да она неповратно разара личност, зар нема човека који јој се одупро… Напокон сам је презрела и отишла на спавање. Међутим, мучила ме је главобоља, имала сам мигрену и нисам могла заспати. Устала сам око пола два ноћу, пришла оном хероину и помислила: „Сад ћу ја то да шмркнем, па шта буде!“ Ништа посебно нисам осетила, изузев што се несаница појачала…
– И ви сте, наместо таблете против главобоље, узели хероин?!
– Да…
– Не чини ли вам се да је то спољни, привидни разлог?
– Па, могла сам узети лек…
– Јесте ли тада волели свог мужа?
– Јесам…
– Да се у том часу нисте предали дроги, предали његовом животу, зато што сте били немоћни да га измените? Нисте победили, па сте се придружили, да бар боље разумете… Или је то, напросто, био ЗОВ ДУБИНЕ?
– Не знам шта крије подсвест. Чудно је, имала сам одговорност за своје дете… Не разумем… Тек, за Нову годину 1987. догађа се да сам сама код куће (шестомесечна беба била је код мојих родитеља) и, тражећи друштво, покуцам на врата оне младе наркоманке (становала је у згради прекопута). Прихватила сам чај од мака који ми је предусретљиво понудила, радујући се што овог пута није тако нападна. Грдно сам се преварила. Чај од мака уопште није, како сам мислила, безазлен попут чаше коњака. Напротив! Од њега ме је, истина, болео желудац, али ми се и некаква топлина разливала целим телом. Било мије лепо…
– Једном, касније, ухватила сам себе како се потајно радујем мужевљевом повратку с пута, односно хероину који је требало да донесе… Оно угодно осећање топлине која се разливала телом, тражило је да буде поновљено. Но, тада сам му то притајила, али ме обузела некаква нервоза. Кроз недељу дана опет ме је жестоко заболела глава. Понудио ми је „сниф“. Погледала сам га бесно и одбила. Међутим, пошто сам обавила све кућне послове и успавала дете, рекла сам: „Хајде, сад дај!“ Било је у том поступку и некаквог револта у односу на такав наш живот. Вртоглаво сам падала у амбис. Могу вам рећи да сам се за свега недељу дана „навукла“ на хероин. Имам ли право да кажем – навукао ме је он, мој муж! Упропастио је мајку свог детета! Не поричем свој део кривице, већ вам говорим о карактеру наркомана: волео је он нас двоје, али сасвим, сасвим неодговорно…Тако… Могу рећи да сам постала наркоманка 1987, у двадесет четвртој години, иако то себи дуго нисам признавала, па ни сада не подносим такву квалификацију. Дете ми је, дакле, имало шест месеци кад је започео мој полугодишњи „пробни период“, а потом је настао пакао. То што ми се догађало у наредне три године било је бомба за моју психу. Опирала сам се колико сам могла. Већ у почетку „искризирала“ сам једном „насуво“. Дете је било навршило годину дана и страшно сам бринула да оно не осети моје глупости на својој кожи. Но, било је тешко одолевати том злу у окружењу три наркомана (онај млади пар стално нас је посећивао). Фиксали су се на моје очи, говорећи како је лепо… Нисам дуго издржала. Опет сам узела хероин. Почела сам, заправо, да га узимам изјутра, како бих дању могла да „функционишем“ и бринем о детету. Обезбедити себи „нормалан дан“ и не пасти у кризу у присуству детета – то ми је био превасходан јутарњи циљ…
– Кад не бисмо имали хероина, мој муж и ја бисмо скували кафу (коју наркомани, иначе, не воле) и сели за сто једно насупрот другом, управо онако како седимо кад смо „уфиксани“. Та „поновљена сценографија“ утицала је да наша прича и понашање наликују причи и понашању под хероином. Ето, о томе сам размишљала док бисмо тако седели. Њему то никад нисам рекла, али говорим вама, јер сматрам да је психичка зависност тежа од физичке…
– Први пут сам у ову болницу доспела 18. августа 1988. и остала до 2. октобра (датуми су тачни, незаборавни). Мој муж је отишао на лечење две недеље пре мене. Буквално сам га отерала, јер је то била сенка од човека. Рекла сам му да ћу се ја полако „скинути“ код куће, уз помоћ џака макових чаура, али је он, са упутом за болницу у рукама, преседео код куће још десетак дана, док са мном није испио сав чај! Замислите, није му било стало шта ће бити са мном, хоћу ли се „спустити“, а њега је у болници ипак чекала метадонска терапија. Отишао је, напокон, а ја сам остала да „кризирам“, тражећи друштво људи који немају везе с дрогом и бринући о детету. Добавила сам флашицу-две хептанона и постепено се сређивала. Физички сам доста могла да издржим, али психа… Једноставно вам нешто пукне у глави и кажете себи: „Ма, зашто да се мучим!“ Узела сам и убризгала у вену свих шест преосталих хептанона…
– Психички, дакле, нисам издржала, посумњала сам у властиту моћ да се сама ослободим дроге, све сам признала својој мајци и одлучила да одем у болницу. Настао је метеж… Мама каже да је сумњала, али се све надала, знајући моју нарав, да се то неће догодити. Пуно сам читала, па и о одгоју детета, била сам одговорна и брижна. Било је чудно и мојим старим друговима – познавали су ме као вредног и успешног ђака.
– Слушај, ја сад идем у болницу – рекла сам својој мајци – и по повратку више нећу живети с мужем, али он то тамо неће знати. Ради успеха његовог лечења понашаћу се као да је све у реду.
– Одвојеност од детета ми је тешко падала. Кад год би ми га довели у посету, нисам се могла суздржати да не заплачем. Ни сада не смем да држим овде његову слику, страшно ме погађа, отежала бих лечење… У октобру смо муж и ја скупа напустили болницу и саопштила сам му да се растајемо, да се селим к својим родитељима…
– Првих месеци по изласку из болнице осећала сам општу слабост и болове у костима, а онда је то ишчезло и поверовала сам да сам излечена. Срећна, избегавала сам наркомане. Нудили су ми чај, траву, „фиксали“ се на моје очи, али нисам попустила. Једино што је мој отац био веома нетактичан. Будио ме је речима: „Устај, дрогерашице!“ Пала сам у апатију, а моји су ми буквално отели право да бринем о свом детету јер сам „неспособна за живот“. То је трајало годину дана. Хтела сам да се убијем. Замисао да наставим студије била је неостварљива у таквим условима. Оцу реч „дрога“ годину дана није силазила с уста…
– Негде после пола године, дете почиње да тражи тату. То ме је јако болело. Позвала сам оца и замолила га да сину пошаље играчку. Кад ја њему то морам да кажем… – покри несрећна жена лице рукама и заплака.
(Отац је, на предлог мајке, послао сину камион, какав је дете након две године спазило на улици и вриснуло: „Види, мама, исти ми је такав камион послао онај тата с брадом!“ Очух малишана нема браду.)
За камионом се убрзо појавио и отац, па су злосрећни супружници покушали да обнове породицу.
– Дрогирао се и даље, док сам ја то чинила „викендашки“ (таквих је наркомана много). Напокон сам га, ујесен 1989, истерала из куће. Нестао је без трага. Касније сам сазнала да је у овој болници. По његовом одласку почела сам да живим са својим садашњим мужем, дугогодишњим пријатељем. Дивно ми је с њим, брине о детету, а мали каже: „Ако онај тата не може да се врати, онда нека овај остане.“ Овај тата није наркоман. С њим имам још већу вољу да се излечим. У фебруару 1990. провела сам седам дана у болници, и потом сама наставила да се лечим, сама „кризирала“. Откад сам с другим мужем, ретко сам на хероину, а с првим је то било свакодневно.
– Трећи пут сам у овој болници. Приспела сам пре десет дана, а онај добри човек је остао да брине о мом детету и, кад стигне, дође ми у посету. (Да сам га на време срела, можда не бих прошла кроз овај пакао.) Имала сам дуге апстиненције, али се моја наркоманија вуче већ три године. Нема ту средине, нема викендашења: или ћеш стати, или те неће бити! Ја хоћу да ме буде! Кад вас неко пљуне, обришете образ, али кад сами себе пљунете, не можете обрисати…
– Скоро до половине 1990. године нисам, због болести (грип, богиње), била у стању да устанем из кревета. Да бих поново „профункционисала“, радила и бринула о детету које је већ осећало моју нервозу, кризу, болест – почела сам да пијем чај од мака, и наставила, до прославе његовог четвртог рођендана, а потом сам, трећи пут, дошла овамо, решена да се сасвим излечим. Прогања ме што, оваква, имам дете. О његовом оцу говорим му све најлепше, никада му ништа ружно нећу рећи…
– Нећу да будем наркоманка! – одсечна је 3. К. – Последњи пут сам овде, зарекла сам се! Уколико поново посегнем за дрогом, оставићу сина својој мајци – биће му како је и мени било, а потом ћу узети прекомерну дозу хероина и убити се. Ако свом детету нисам у стању да обезбедим бар једног нормалног родитеља – нисам ни заслужила да живим! Дрога је страшна, увлачи се у подсвест. Људи сањају игле, припремање хероина, фиксање… Овде је на лечењу једна двадесетдвогодишња девојка, која је почела са шеснаест. Игла јој је смисао живота, ритуал, попут јутарње кафе. Мислим да је неизлечива, има нападе плача што не може и овде да се уфикса. Ја, опет, имам нападе кривице… Шта ме је навело на дрогу? У зрелим годинама? С дететом? Он је био наркоман. Знала сам да ће се породица распасти. Јесам ли узела дрогу да спречим распад? Не знам. Он ми ју је нудио да би се ослободио мојих напада, критике, терања у болницу…
– 3., имате посету – обазриво нас прекида докторка Мила Вуков. – Тражи вас један младић…
3. зна ко и хрли ка вратима.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *