НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Савремени изазови и искушења » ЂАВО У ПРАХУ – ИСПОВЕСТИ НАРКОМАНА

ЂАВО У ПРАХУ – ИСПОВЕСТИ НАРКОМАНА

 
>
ЂАВО У ПРАХУ

исповести наркомана

 
ПОЛУСМРТ, ПОЛУЖИВОТ
 
М. К. је рођен 1961, а дрогу је почео да узима у шеснаестој години. О узроцима и последицама тог чина подробно нам је приповедао у свом стану у Новом Саду. Предусретљив домаћин, висок, лепог лика, премда врло мршав, готово све време док нам је, рекло би се сасвим отворено одговарао на питања, седео је у столици за љуљање. Соба је била полузамрачена, прави наркомански угођај – уколико се занемари несношљива врућина тог јулског поподнева 1987, као други могући узрок спуштању ролетне…
Без поступности карактеристичне у наркоманији, из прве сам узео жестоку ствар. Била је то ампула петантина, коју сам себи убризгао у вену, уз једног друга, почетника такође. Ако ми верујете, дуго пре тога ужасавао сам се игле, а према самим наркоманима нисам ништа осећао – ни антипатију, ни симпатију. Међутим, о дроги се у то време много причало и, просто, због радозналости, површног знања и потпуне равнодушности према последицама, хтео сам да се уверим да ли је све тако страшно каквим се представља. Био сам млад.
Сасвим сте се присетили узрока првом узимању дроге? – покушавамо да нашег саговорника још мало задржимо на 1977. години. – Не, нисам имао великих неиспуњених жеља, па да сам у дроги тражио утеху. Радозналост, кажем. Без размишљања… Да сам размишљао, не бих, сигурно, поново, већ после недељу дана,узео опијум. Није било тако страшно. Чак ни ружно. Пријатно…
О оном што по веома високој цени наплаћује задовољство, о „чаши жучи“ у свету дроге, такозваној апстиненцијалној кризи, овај човек каже:
– Праву сам кризу први пут доживео у деветнаестој години. Хептаненску. Страшна је. Моја мајка и девојка преседеле су целу ноћ крај мене и оне би вам, свакако, боље испричале појединости. Само памтим да три-четири дана буквално нисам могао да устанем из кревета… Мислим да је у свему овоме психички моменат испред физичког. Важно је како у глави поставите ствари. Рецимо, у затвору ми није проблем да „прекризирам“, иако је, признајем, стравично. Знам да дроге немам, а уз то, ја сам тип који седи, ћути и умире. Не реагујем агресивно услед недостатка дроге, за разлику од неких који се сулудо понашају, кажу све што се од њих тражи…
– Негде 1983. хтео сам да „прекризирам“ и да се мало зауставим. Отпутовао сам у Грчку. Без новца за дрогу, и познаника који би ме тамо снабдели. Три дана сам лежао на плажи и скапавао. Може. Преживи се уз свест да нема потребне дозе… А једном сам покушао и овако: увек сам носио у џепу мало хероина. Зарекао сам се себи да га нећу узети док год не осетим да ћу пасти. Нисам пао. Најзад, кад је све прошло, тај сам хероин дао једном другу који је био у кризи. Трећи пут сам апстинирао два месеца, у истражном затвору. Већ на дан изласка био сам у прилици да имам дрогу, али нисам хтео…
Учинило нам се да је код њега баш ово успешно превладавање криза подстицај поновном узимању дроге. „Управо то“, рекао нам је М. К. „Налете нове количине, а ја одабирам: данас хоћу или нећу, па други пут нећу или хоћу. Мислим, јак сам, могу то превазићи.“ Такође нам се учинило да младић, на овај начин, ствара себи привид неопходан његовом карактеру као најсуштија истина, да он влада дрогом, а не она њиме. Онда му та „нова количина“ која „налети“ дође као „аплауз“ себи за добро држање у кризи. Једино, не знамо да ли то добро држање унапред рачуна с „аплаузом“ који ће доћи…? У сваком случају, овај човек каткад подсећа на слободног управитеља ропског поседа, или, код њега је реч о слободи освојеној у оквирима (коначно?) успостављене власти дроге.
У ово смо се уверили кад смо га упитали да ли би свом сину, уколико га буде имао, толерисао узимање дроге, чак ако би то овај учинио као зрео човек, са знањем и свешћу о последицама. „Никад“, одговорио је одсечно. „А што се мене тиче, немам још довољно јак разлог да је оставим.“ Или не узима довољно слабу дрогу, посумњали смо, у односу на коју би и садашњи, „недовољни разлози“ (као, рецимо, патња мајке, о којој говори са уважавањем и љубављу) сами од себе били „јачи“.
– Да чувам здравље? Зашто? Не треба ми. Када ми буде потребно, чуваћу га. Када будем морао новац да трошим на своје дете, нећу имати за дрогу.
Онда, у тренутку, наш саговорник више није сигуран:
– Ко зна, можда и нећу моћи да престанем. Ево, јутрос сам узео хероин. Један грам се у граду може наћи за шест милиона. Од тога имам до седам „фиксева“. А буде дана кад свака два сата узимам дрогу. Уосталом додаје – никад заувек нећу оставити. „Викендашки“ бих то радио до смрти…
Неће хтети, или неће моћи оставити? Ако „неће хтети“, то је зато што му је.депо. А свом сину, ипак, не би приуштио ни секунд таквог задовољства.
– Своје дете бих сигурно спречио. Закрвио бих, ако треба, с њим. Не би ме могло лагати. Ја сам моју мајку лагао. Она је простодушна жена, са села, изузетно добра, природно бистра. Неколико година сам од ње тајио шта радим. А онда је, једном, случајно открила. Није хтела да каже, да ме напада. Дошао сам једне ноћи кући по прибор, али га није било тамо где сам га оставио.
– Шта тражиш? – питала ме је.
– Шта те се тиче! – одговорио сам и наставио да претурам по стварима.
– То што тражиш, нећеш наћи – рекла је најзад стрпљиво.
Заиста нисам нашао. Не те ноћи. Касније, међу њеним стварима, видим моју иглу. Неколико дана је знала и ћутала. Веома смо добри другови и тешко ми је да је лажем. Све сам јој испричао, Плакала је. Обећао сам да нећу више, да бих је умирио.
Болест зависности од дрога нема за последицу само изневеравање блиске особе. Или, нека се то уклопи у систематизацију проблема нашег саговорника, па нека се зове „здравље“, и „независност“, и „слободна воља“. Нека је он, по „слободној вољи“, дакле – обио апотеку. Нека је, „здрав“, у другом наврату, обишао са својим друговима готово све војвођанске апотеке са хрпом рецепата и опскрбио се хептаноном за месец дана унапред. Нека, „независан“, препродаје дрогу, да би „обрнуо“ новац, који му је непрестано потребан, јер, како рече, да му је и по пет милиона на дан, све би дао за исто. Не зарађује за друго, нити га занима.
– У Холандији, где је много више наркомана, организовали су то овако: амбулантна кола сваког дана дођу на одређено место и наркоманима (који су евидентирани, имају своје картоне) болничар дели метадон (хептанон). Да је тако код нас (па нека се метадон размути у чаши сока како би се спречила могућност узимања с другим циљем), што се мене тиче, полиција би у граду имала једног мање. Прогутам своју терапију и не занимају ме ни апотеке, ни препродаја. Било би мање кривичних дела.
– Хиљаду деветсто осамдесете и осамдесет прве године новосадско тржиште је обиловало дрогама. Није се било тешко домоћи првокласног хероина. Имао га је, е*о, и мој сусед… А био сам и млађи, склонији свему…
– До пре, рецимо, пет-шест година, у граду нас је било десетак наркомана, из моје генерације и старијих. А сада, сада их је много. Не бих заиста могао да проценим колико, али много, чини ми се. Млађи су, углавном их не познајем.
М. К. нам се жали на смањену могућност самоконтроле. Довија се, избегава да неколико сати има „рупу у мозгу“.
– То регулишем одaбиром дроге. Ето, ви не можете приметити да сам сада под хероином. Али, намеравам да опет кризирам ових дана, да се одморим мало…
– Што се девојака тиче, изузев једне која је то чинила пре познанства са мном, ниједна се, да знам, није дрогирала. Две су ме спопадале да им дам дрогу, али нисам хтео. С друге стране, не волим ни да оне мене „спасавају“. Истина, препродавао сам дрогу, али је ником нисам дао први пут. Једном је један мој друг дао нашој заједничкој познаници (којој није било први пут, али је, ипак, била на почетку). Није смео то да учини преда мном… Посвађали смо се… А „чист препродавац“ је, по мени, чист криминалац.
Интересантно је да младић, сам за себе, није наркоман!
То је јако чудно, али тачно. Кад се сетим да сам утом свету већ десет година, помислим: ,Ау, бре, па тиси наркоманчина!“ А опет, с друге стране, не бих се ту сврстао. Не, никако то није мој живот. Знам оне којима је дрога живот у правом смислу речи, и ништа их,изузев ње, не занима. Избегавам да се дружим са наркоманима. Не волим их. Деведесет одсто њихових разговора своди се на дрогу… Јесте, у друштву се лепше „урокати“, али друштво је двоје-троје људи, најближих, и то, ни у ком случају, нису, како се обично мисли, „сеансе“. Премда, умем и сам да се „урокам“, као,рецимо, јутрос. А најбољи друг? Е, немам га. Зато штосу ми најбољи другови били наркомани. А кад зависимо један од другог, ми никако не можемо бити најбољи другови. Просто, везује нас заједнички интерес, а другарство је другоразредно, успутно…
– Пре неколико дана дошао ми познаник. Каже, у бекству је, тражи да се склони код мене док не прође фрка. .“Где ћеш код мене“, скрећем му пажњу, „кад знаш да ми је гајба проваљена, да ће полиција прво доћи овде?“
– Већ сам видео себе како лежим ничице, раширених руку и ногу, и како одговарам на многобројна питања. Иако нисам овог пута крив, мислио сам, бићу крив јер ће га пронаћи код мене. А један је од већих растурача… Моја девојка је у Другој соби плакала и молила ме да нешто учиним, али нисам успео да га убедим да оде. Не може се ту говорити о другарству. Ја нисам желео да због њега ризикујем, а њега није било брига што ће ме „увалити“.
– Полицајци су, како сам и претпоставио, брзо дошли. Њега су одвели, а у мени је опет оживело оно осећање греха, на које сам сам себе осудио. Никад миран, никад спокојан, у сталним ишчекивањима последица своје кривице, живим…
– Као клинац, кад сам „уфуравао“ у овакав живот, на обичне смртнике гледао сам с подозрењем, с висине. Сад не правим такву разлику. Са свима сам у контакту… Премда, постоји „униформисани“ приступ околине… Све стављају у исти кош. „Види га, дугокос, мора да је наркоман“, неретко чујем. Зато сам се и ошишао овако кратко…
О лечењу М. К. мисли да би вредело једино у случајевима људи јаке воље, уколико, ми бисмо додали, већ и сама воља није у власти дроге.
Колико ја знам, ниједан наркоман нема такву вољу – каже.
– Ви сте све то лепо систематизовали, познајете проблем, прилично владате собом, верујете – и дрогом. Кад се све узме у обзир, лепо и ружно, реците нам, је ли вам добро у вашем свету?
– Није ми добро – одговорио је истог тренутка. – Откуд ми је добро? А не желим да се лечим… Тачно је да је то налик мазохизму… Или клептоманији. Или… Кад бих могао да откријем ту тајну… Да сам, са овим знањем, опет на почетку, у 1977. години, сигурно се не бих дрогирао. Као, уосталом, ни већина наркомана.
– И, упркос свему овоме, ви и даље верујете да нисте у власти дроге?
– Нисам. Можда верујем да нисам, зато што ретко кризирам. Знам људе који, насупрот мени, више кризирају него што се дрогирају… Кад сам у затвору, убеђен сам да више нећу узимати дрогу. По изласку, међутим, помислим: е, још овај пут, само мало… И тако, без краја. Кад немам залиху, не лежем спокојан. Знам, ујутру ме чека окретање телефонских бројева, јурњава…
Како овај младић, судећи по ономе што смо видели у његовом стану, има и сликарског дара, питали смо га да ли заиста постоји некакво посебно осећање „инспирације под дејством“, оплемењени, продубљени стваралачки порив?
Ма какви! Бодлер је добар, али он би, вероватно,био добар и без дроге. И кад сам сликао, то је било у периодима кад се нисам учестано дрогирао.
О свом односу према обавезама каже:
– Постајем лен, ноншалантан, одлажем одлазак код зубара, рецимо. Лен сам, схватате? Имао сам сталан посао. Од четири године стажа, колико ми је уписано у књижицу, радио сам свега годину. Запостављао сам посао. Поново сам био почео да радим, недавно, али не могу то да издржим. Не одговара ми. Не потцењујем колеге, нити имам јасну идеју шта бих радио, али ме овај посао, свакако, не испуњава.
Свет у којем живи последњих десет година, наш саговорник не назива нормалним, премда му је израженије осећање да је непрестано на граници два света. На крају додаје:
– Ја сам, такорећи, личност формирана уз дрогу. Али, овакав какав сам, своје дете, у покушају да живи попут мене, сигурно бих спречио.
Из овог разговора произилази да је боље узимати него не узимати дрогу, али за оног ко је на њу навикао, па то више и није избор. Јер, кад замисли могућност стварног избора у времену пре започињања оваквог живота, и М. К., а и, како он рече, већина наркомана, неупоредиво би радије живели мимо дроге.
Нама је, на растанку са љубазним домаћином, који је своју причу први пут пристао јавно да исприча, зарад свог будућег детета и све наше деце, остало искрено жаљење, ако ни због чега, оно због духовне предиспозиције неискоришћене у сврху (општег) добра. Јер, М. К. је, са особинама приметним кроз разговор, могао усрећити бар неколико људи у својој околини. Овако, остаје да друга у апстиненцијалној кризи „усрећи“ дозом хероина. Или да, на исти начин, његова мајка „усрећи“ њега. Једном му је заиста купила дрогу, рекао нам је, а зашто, сазнали смо од ње, кад смо следећи пут посетили ову породицу.
Било је то месец дана после разговора са М. К.ом. Мајку смо затекли саму у стану, јер је син био на одмору; отац их је оставио кад је дечаку било осамнаест месеци.
Нисмо добили много података. Очито, мати потискује из свести ружне детаље. Ипак, на нашу молбу, присетила се почетка, који се за њу одиграо тек 1982. године, пет година пошто је младић уистину први пут узео дрогу.
– Тада су ми га ухапсили. Не знам како сам тај тренутак преживела. Молила сам инспектора да ми помогне да га спасем. Јако сам плакала. Рекли су ми: „Не плачите, ту смо да заједно нешто учинимо.“ Нашли су му, наводно, дрогу. Не знам шта су нашли, јер нисам знала како дрога изгледа. У ствари, у животу сам видела само неке мале беле таблете… Месец дана је био у затвору, а убрзо сам га испратила у војску. Рекао ми је да се не секирам, да ће престати. Ја сам му казала – бојала сам се страшно: „Шта мени вреди живот ако тебе сахраним.“
– Отишао је, и мислила сам да ће бити добро. Престаће. Претходно сам се посвађала са његовим очухом. Није имао деце, па, ваљда, није разумео. Разишли смо се.
Мајка је са чуђењем и страхом доживљавала синовљеве кризе.
Једном му је позлило, први пут да ја знам. Комшија га је одвезао у болницу. Тамо је добио инјекцију, и вратили смо се. Кад је легао, рекао је: „Комшија, види ове две девојке на мом кревету.“ А нема никог… Затим каже: „Комшија, где си купио грамофон?“, а то његов рођени… Не зна да је у свом стану. Други пут је гребао зид и тражио иглу. Тражио, тражио… Није нашао. Целу ноћ сам преседела поред њега. Целу ноћ је трзао ногама, устајао, гребао зид, хоће ван, врати се – живе су муке то гледати, а не преживљавати.
– Сад ми каже: „Биће у реду, мама, али, да ми је апаурин, да могу заспати.“ Јој, како ми је стало до њега уздахнула је жена наједном. – Шта је то, зашто нас је Бог тако казнио? Шта је ушло у ту младеж? Страшно је што они имају вољу да се реше тог зла, али, изгледа, не могу…
– Чувала сам га, пазила као мало воде на длану, али га, ето, нисам сачувала. А знам да му је стало до мене. Много, колико мени до њега… Никад није био агресиван. Јесте однео из куће нешто мало злата, колико сам имала, али није узимао новац за дрогу, јер га и немам, мала ми пензија. А и ја и моја покојна мајка смо се трудиле да не осети превише да је без оца. С очухом се није слагао. Све му се то, сигурно, скупило…
Питали смо мајку да ли и син тврди да му се све било „скупило“ кад је започео.
Не. Не зна ни сам, каже… Ја замишљам да то иде као са цигаретама. Због друштва. У почетку је безазлено, а кад се навикнеш, мука оставити.
Мајка се замислила и опет тешко уздахнула.
– Гледала сам једном на телевизији неку жену како прича и плаче. Син јој умро од дроге. Како је то страшно. Језиво.
– Не знам… Лепо је радио. Напустио. „То је мени рудник. Мало зарадим, а отпадоше ми руке.“ „Сине“, велим, „ниси ништа изучио. Добро је и то…“ „Негде друго, где хоћеш, радићу, само не тамо…“
– Осам разреда је завршио. Сад каже: „Мама, средио сам се. Уписао бих нешто на Радничком. Шта год…“Два последња месеца ми тако говори… Купио је сад и неке ствари за кућу – каже мајка замишљено, као да у томе види синовљеву намеру да живи.
Затим, опет одлута у мислима и поколеба се:
– Мало верујем да ће се извући. Кад га ухвати криза, не уме да је преболи. Тражи, тражи… Сад, наводно,нема више криза. Не знам шта ће бити. Узалуд све моје ако сам не дође до тог закључка. Једино сам му рекла: „Сине, колика је опасност за тебе, толика је и замене. Ти ћеш умрети. А ја? Коме да живим?“
Питала нас је, на растанку, откад познајемо њеног сина. Пожелела је да опет дођемо, дружимо се с њим, разговарамо… Као да се нечем неодређеном понадала. Обећали смо. На вратима нам је рекла:
– Молим га да се запосли и ожени, нећу им сметати, бићу као сенка… „Хоћу ли то дочекати“, питам. „Све у своје време“, каже он. „Дочекаћеш“…
– А да не дочекам, не дај Боже…

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *