НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Савремени изазови и искушења » ЂАВО У ПРАХУ – ИСПОВЕСТИ НАРКОМАНА

ЂАВО У ПРАХУ – ИСПОВЕСТИ НАРКОМАНА

 
>
ЂАВО У ПРАХУ

исповести наркомана

 
САНАТОРИЈУМ НА ЈАВОР ПЛАНИНИ
 
Овога пута нам саговорник није био наркоман, већ шездесетогодишњи отац једног од њих, о коме смо чули да је „прави полицајац“, због предузимљивости и упорности у настојању да спасе свога сина. На разговор је дошао у један новосадски пензионерски клуб, благог јануарског поподнева 1988.године.
– Он је готов. Осуђен на смрт – започео је Р. К. причу, спомињући једног нашег заједничког познаника, наркомана. – Сва та његова генерација је већ под земљом…
– Наркоманија је пакао за родитеље. Ако на време сазнају о чему је реч, у сарадњи са лекарима и полицијом можда и могу да извуку своје дете… Нису та деца крива – вели благо Р. К. – Криво је друштво, школа. Школа је некад васпитавала омладину. Данас тек нуди знање деци која хоће да га прихвате. Улица нам омладину васпитава… Најзад, нису опасна та деца која узимају дрогу, већ они који је растурају. А најопаснији су растурачи који не узимају дрогу… Знам их неколико у Новом Сацу. Као по правилу, родитељи их извлаче из затвора. Најокорелији снабдевачи увек се извуку. А потом се договарају кога још да ухвате у своје мреже.
– Четири године сам се жестоко борио да спасем сина. Имао је деветнаест година кад је почео. Сад му је тридесет… Безвољност код куће и незаинтересованост у школи, били су довољан знак да нешто није у реду. Сумњали смо, и обратили још већу пажњу на његово понашање и кретање. Нас двоје смо радили, а он је ишао у школу. Бака је живела са нама. Немамо више деце. Услови живота били су просечни…
– Узимао је прво неке капљице, па пилуле, мале, црвенкасте, и затварао се у собу. Замолио сам полицајце да нас обавештавају о његовом кретању, а и сам сам „крстарио“ градом да видим у којем се друштву креће. Повезао сам се и са доктором Савићем…
– Једном сам у кући затекао некакве пилуле. Мислим да је то био валорон. Тада сам већ сваке друге недеље детаљно претресао синовљеву собу. Због валорона је био одсутан, необично се понашао… Рекао је да га пије против несанице, а најзад је испало да му га је неко дао у школи ради, наводно, боље концентрације…
– Постепено сам, и мимо полиције, успео да продрем у њихову организацију, начин мишљења. Разговарао сам са родитељима. Било је међу наркоманима и професорске деце, али они нису хтели да верују. Многе сам упозоравао, каткад анонимно. Упућивао сам их на будност, полицију и лекаре. Поједини су били захвални, а други, опет… Лекари су ми рекли да је добро ако се петоро од стотину такве деце извуче.
Затим је Р. К. разрадио, са супругом, „стратегију“.
Сарађивали су и рођаци. Договор је био да се син што више увлачи у породични круг и изолује од света наркомана.
Радио сам тада – каже отац – и нисам могао да остварим баш потпун надзор. Одлазио је са школским друговима. Кад је завршио четврти разред, нашао сам му посао, који је, већ после два месеца, напустио. Почео је да узима валорон у инјекцијама.
Отац није посустајао. Био је присебан и кад му је, након две године, син побегао од куће.
– Ангажовао сам полицију и добио депешу да је у једном приморском граду. Исте ноћи сам кренуо аутом и ујутру био тамо…
Р. К. објашњава како је остварио потпуну контролу његовог кретања, и да то сваки родитељ, ако хоће, може. Син је, у међувремену, и сам покушавао да изиђе из кошмарног света дрога, али безуспешно.
– Сваке сам ноћи – вели отац – ишао сат-два у град по том послу. Нисам претпостављао да тако нешто може да се догоди мени и мом сину, који је био одликаш, којем никада нисам морао да покажем једно слово, једну реч… Подстицао сам му интересовање за књиге и много је читао. Миран је по природи, широко образован, радо приман у друштво, доста је путовао… Никад у животу није украо, нема обијања апотеке у досјеу, није лагао. Не псује. Никада у кући није чуо једну једину псовку.
Кад сам ујутру стигао на море – враћа се Р. К. свом уистину полицијском подухвату – нашао сам га, и одмах смо кренули натраг. Станемо у Сарајеву да се одморимо, а он – опет побегне! Нестао, једноставно. Ништа. Вратим се у Нови Сад. Кроз три дана добијем обавештење да је у другом граду, и опет кренем за њим. Нађем га. Уз пут, на повратку, још и доживимо саобраћајну незгоду. Једва останемо у животу…
Чини ми се да га је то пресекло, да је, у трећој години дрогирања, схватио где то води…
Р. К., поучен сопственим горким искуством, тврди да лекови, кад је у питању наркоманија, нису делотворни, већ просто издвајање из средине…
– Можете везати човека два-три месеца. Кад га одвежете, наставиће, јер му његова група не да да оде… Ја сам свог сина одвојио од друштва. Нисам га пуштао из куће годину дана. Две недеље, три-четири пута дневно, кували смо му чај за смирење живаца са доста меда. То је лек. Давали смо му га у свакој храни, уместо шећера. Након две недеље смањили смо дозу. Никуд није мрдао без нас двоје. „Терапија“ је трајала месец дана, а то се догађало средином четврте године његовог дрогирања. Након четири године, смејао се својим поступцима. Био је коначно излечен.
– Сећам се када је тврдио да је упознао девојку која је узимала дрогу. Он, наводно, то није знао. Отишао је с њом на један њихов жур… Кад сам хтео да упозорим њене родитеље, јавила јој се.мати и одсекла: „Ви лечите вашег сина како знате, а моје дете оставите мени!“ На истеку друге године њиховог познанства, та девојка је погинула. Нисам волео што су заједно, јер је одбијала да се лечи…
Син Р. К-а има већ десет година радног стажа. Након шест месеци од отказа, отац га је поново запослио, и више није напуштао посао.
 
– Радно му је место, на срећу, било ван града. Изолација је, због тога, била изводљивија. Само прве године старо друштво звало га је телефоном, али ми смо то тако уредили да он ни дан-данас, из навике, не диже слушалицу. Мајка одговара на позиве. Годину дана није одлазио у град, а потом, још две године, само по прекој потреби…
– Сада је сасвим сазрео, смеје се, види да се обистинила слутња лекара да за многе нема спаса… Десет његових познаника је умрло. Ето, успели смо… Многи родитељи се нису заложили, чак ни они који су имали неограничена средства, власт и моћ. Наркомани потичу из свих слојева. Није то зло сиротиње, него зло друштва. То су пипци оних који хоће на лак начин да живе. Ти су зло. Наркомане не треба кажњавати, него лечити. Казне за растураче су преблаге. За већу количину дроге пробораве годину-две у затвору, и ником ништа. Отац спасе сина растурача који ће десеторо младих послати под земљу. Да нисам спасао своје дете, убио бих десет растурача. То сам им и говорио, многима лично запретио… Иако ми природа није таква, никога у граду никада нисам ударио. Пронео се глас, ваљда. Оставили су моју кућу на миру…
– А сада, не знам да је ико из његовог бившег друштва успео да се извуче. Разговарао сам са оцем једног. Жена му умрла. Он изгубио здравље. Каже, живот му је пакао. Живце погубио, препустио се… Ето, моја жена, рецимо, пропала је и психички и физички. Отишла је у инвалидску пензију. А ја? Чуде ми се какве сам то живце имао кад сам све поднео…
Премда је његов син већ сасвим безбедан, Р. К. као да је стекао рефлекс отпора дрогама. Кад примети штогод сумњиво, пожели да јави родитељима, полицији…
– Један младић у нашој згради кува чај од мака. То разара живчани систем. Десетине деце ће страдати. Да би дошао до пара за своју дрогу, он, попут многих, снабдева остале. Знам тог младића одмалена. Чини ми се да му је недостајала материнска љубав. Мати га је тукла, рукама и ногама, оставила њега и оца. Отац се пропио, и најзад се оженио, а дечко остао.сам, с баком. То је један несрећан брак, у ком је дете испаштало. Жао ми младића. Он је жртва своје матере. Друга су деца, махом, жртве друштва.
– Предлагао сам да се у школама спроводе анонимне анкете свака три месеца. Тако би се стизало до важних података. Али, у школама се о дрогама разговара једанпут годишње!
– Огорчен сам на друштво, политичаре. Зашто се овом проблему не посвети више пажње? Полиција и лекари су усамљени. Доктор Савић уме да сарађује с родитељима, а инспектор Алексић да уђе у душу младог човека. Али, то је после. Зар се, кроз наставу, омладина не може боље упознати са последицама узимања дрога по њих, породицу у којој живе, и по њихов пород?
– Ја не бих овог младића из моје зграде послао у затвор. А, не, тако се ништа не решава. Послао бих га у неки дрвни комбинат на Јавор планини, да ради годину дана, зарађује своју плату, изолује се.
– Нека снабдевачи иду у рудник на издржавање казне. Нека копају, да друштво од њих има користи. Зашто, заиста, њих, који нам трују децу, не пошаљемо у руднике, него се састају у затворима да се боље договоре за даље акције. Строжи закони били би, свакако, делотворни. Политичари се тргну само кад чују да је у питању њихово дете. Па, побогу, зар друга деца нису помало и њихова?
Зашто није било пожељно да разговарамо са сином, или да се састанемо у њиховој кући, схватили смо и раније, а отац је на крају само потврдио нашу претпоставку.
– Пребродили смо тај период и избегавамо да у кући о томе разговарамо. По његовом излечењу једино сам га, с времена на време, обавештавао ко је „отишао“. Много је младости под земљом – каже уистину изванредно упорни Р. К.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *