НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Савремени изазови и искушења » ЂАВО У ПРАХУ – ИСПОВЕСТИ НАРКОМАНА

ЂАВО У ПРАХУ – ИСПОВЕСТИ НАРКОМАНА

 
>
ЂАВО У ПРАХУ

исповести наркомана

 
ПРЕДАХ СА ГОСПОДИНОМ ЛОПОВОМ
 
Стари познаник свих наших досадашњих саговорника, четрдесетогодишњи Милорад Алексић, већ десет година ради као самостални инспектор Градског СУПа у Новом Саду за област наркоманије и илегалног промета опојних дрога. Овај „окорели полицајац“ по струци је – специјални педагог за васпитно запуштену децу и омладину!
– Са наркоманима сам се први пут суочио на игранкама у Студентском граду у Београду, почетком седамдесетих година – присећа се господин Алексић. – Имао сам о тој болести књишко знање, па сам.лако уочавао дрогиране младиће и девојке, али их, нажалост, није запажао ко треба. Чак и 1980. године, када професионално почињем да се бавим наркоманијом и када је дрога већ била узела маха, овај проблем и даље је покривен велом тајне. У то доба ни сам Секретаријат унутрашњих послова није имао одређен, јасан однос према наркоманији. Од свог претпостављеног добијао сам задатке да евидентирам наркомане, помажем њима и њиховим породицама, као и да се бавим превентивом…
Дакле, тек 1980. Градски СУП први пут издваја једног радника и даје му у надлежност наркоманију,јер се она већ и сама наметнула као опасност за младу популацију. Целу претходну деценију овај проблем третиран је спорадично, од случаја до случаја…
Млади инспектор у новосадском СУПу 1980. затиче списак од свега седамдесет наркомана, да би га убрзо, за само годину дана, продужио за још око сто педесет имена.
– До данас на евиденцији имамо петсто осам наркомана, али то је „тамна бројка“ – по процени, она се множи са пет до десет, и добија се стварно стање… У међувремену је избрисано двадесет девет имена – због смрти наркомана… Просечно су умирали у двадесетшестој години. Најмлађи је имао деветнаест, а најстарији је живео чак тридесет осам година… Од петстоосам, колико их данас, крајем 1990. године, имамо на списку, сто тридесет наркомана су већ сада радни инвалиди, а уз то регистровани и као растурачи дрога.Остали су, махом, на лакшим дрогама, или наркофили (почетници).
Са сто тридесет тежих наркомана, „инвалида“, инспектор Алексић се често сусреће.
– Најпроблематичније међу њима, разним поводима (превенција, ислеђивање, праћење, упозоравање, па и другарски, добронамерни контакт) видим и до сто педесет пута годишње. Поједини од наших „пословних односа“ постепено се преобразе у права пријатељства. Петнаест до двадесет њих до сада је завредело моју наклоност својом личношћу – поштењем, интелектом, породичним васпитањем које дрога још није, или није претежно разорила, потом фер односом, разумевањем моје улоге у целом том послу… Бивало је оних који би обили апотеку и, тражећи наркотике, натрапали на новац, али га не би ни дотакли. Узимали су само што им треба, понашали се, дакле, по диктату дроге… Криминалитет наркомана је криминалитет болесног човека, и мора се другачије третирати.
При помену ма ког од умрлих наркомана, инспектор неизоставно дода: „Покој му души“…
– Сви покојници били су тешки конзументи дрога, и многи од њих су ми говорили: „Ти не можеш радити овај посао како треба док год и сам не пробаш дрогу“, тврдећи да је то „метод“ западних полицајаца (што је заблуда). Своју идеју и стрепњу за моју успешност у послу изражавали су на уверљив, помало провокативан и симпатичан начин…
– Занимљиво је да, приликом ислеђивања, наркомани никада неће признати кривично дело ако осете да иследник нема поуздане, конкретне доказе, али ако наслуте да докази постоје, врло су отворени и глатко причају своју причу, премда се веома плаше затвора. Што се затвора тиче, сматрам да он мора бити последње средство репресије према наркоманима. Предлог за затвор упутићу органима правосуђа само онда када су угрожени животи, само, дакле, када је реч о наркоманима који су, да би задовољили своје потребе, по нужди постали и растурачи дрога. За разлику од ових, „растураче бизнисмене“ не бих ни пуштао из затвора! Кривични закон је према њима преблаг – максимална казна је десет година затвора, макар им запленили и тону хероина…
Инспектор се враћа причи о умрлим наркоманима и с ганућем се сећа згода с двојицом пријатеља.
Покојни Ч. Н. је био осумњичен за провалу апотеке. Није, насупрот већини наркомана, био склон лажима. Извукао бих, знао сам, од њега признање, да сам имао времена за дужи разговор, али како сам журио,једноставно сам га упутио на полиграфско испитивање(„детектор лажи“). Након испитивања вратио ми се веома љут. Будући да смо били прави пријатељи, и да сам га уважавао као интелигентног и поштеног човека,осорно ми је рекао:
„Але, наше су се главе могле споразумети, али да ти мене пошаљеш да се мој мозак бори са тамо неком машином – е, то ти никад нећу заборавити!“
Машина је победила, али је ово надметање паметном и образованом Ч. Н-у било испод части… А покојни 3. X., са којим сам такође имао одличне односе, па га једном приликом пријатељски упитао о ситуацији у граду (ко врши провале апотека, на пример), бритко ми је одговорио:
„Бре, Але, шта ја знам! Што мене питаш ко проваљује апотеке! Зар је мало лабилних личности у овом граду!“
– Но – тврди Алексић – „рат“ са наркоманима није увек духовит и отворен. Та је популација веома склона лагању – деведесет девет одсто њих „аутоматски“ лажу. Лаж им се развила у први одбрамбени механизам,по диктату дроге, наравно, да би заштитили себе, своју групу и препродавце. Од препродаваца зависе иштите их понајвише из страха, јер су то криминалци великог формата, такозвани „силоси“… Потом, наркомани су, у апстиненцијалним кризама, агресивни будући да уништавају властити живот, за њих ни туђи животи немају вредност. Опсесивно су обузети тежњом да у свој круг увуку децу угледних и имућних људи. Наркоманија им је у почетку била статус, а потом се преобразила у комплекс – који би да залече угледом нових чланова, а новац им је потребан у недоглед…
Улазио сам у бројне наркоманске породице, и запазио један исти проблем: наркоманија је за све њих била далека, нешто што једва назиру – све док им наркоман не би освануо у кући. Тада би у рекордном року постајали „специјалисти“ за дрогу, али касно… Да су имали осредње, просечно знање, можда би спречили своју злу срећу. И најстабилније породице, са складним односима, врло брзо се распадају, јер родитељи,пре свега, пребацују кривицу једно на друго, губећи драгоцено време. За установљавање кривице је касно,те преостаје што храбрије суочење са проблемом и сложно предузимање свега што се предузети може,скупа са лекарима, наставницима, педагозима, полицијом и судством. Важно је знати да дрога постаје проблем не само разорених, већ и здравих породица, па чак обузима и село… Наркоманију не треба тајити. Тоје болест. Криминал јој није узрок, већ последица…
О бескрупулозним, безочним препродавцима дроге, инспектор је додао и поучну причицу:
– У разоткривању једне новосадске везе кријумчара дроге, где је у оптицају била огромна количина хероина, упитао сам главног актера афере шта би урадио када би неко дрогирао његово дете. „Убио бих га!“, рекао је без премишљања. А када сам га упитао зашто се он бави трговином хероином, дрско је одговорио: „То је бизнис!“
Зли бизнисмени се множе…
– Трговина дрогом је јако уносан посао, због огромне зараде, па је много класичних криминалаца, разбојника, провалника, прешло на кријумчарење дроге, а изнад њих је добро организована наркомафија, те је откривање „канала“, путева дроге, врло компликовано. Наша полиција још није технички и кадровски довољно оспособљена за овај посао, премда има изванредних успеха. Осим наркомафије, трговином дрогама управљају и сепаратистички центри у појединим земљама, а размена је натурална: дрога – оружје. Албанија није, како се тврди, сиромашна земља што се тиче девизног прилива, ако се зна да се „Сигурими“ и поједине војне службе баве трговином дрогама… Па зар ћемо допустити да се наша деца нађу у канџама криминалаца-кријумчара, наркомафије и сепаратистичких организација на нашем тлу – само зато што их нисмо одгојем и упозорењима оспособили да одбију понуђену дрогу?!
– Тешко је радити са наркоманима – закључује инспектор Алексић. – Сваки њихов проблем постаје и мој проблем. За њих је, додуше, интензивнији, али ја имам безброј сличних проблема. Оптерећен сам не само мноштвом несрећних судбина, већ и комуникацијом коју морам да остварим са људима чија је психа под дејством дроге измењена, оболела. Дрога разара карактер и све врлине личности урањају у маглу полусна. Просечан, најчешћи наркоман је „получовек“. Верујте ми да каткад пожелим (а то и остварим!) да се, уместо са њима, нађем у кафани са „целим човеком“, овејаним лоповом, господином лоповом, и испричам се с њим…

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *