НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Савремени изазови и искушења » ЂАВО У ПРАХУ – ИСПОВЕСТИ НАРКОМАНА

ЂАВО У ПРАХУ – ИСПОВЕСТИ НАРКОМАНА

 
>
ЂАВО У ПРАХУ

исповести наркомана

 
ДОБРО ЈУТРО, СУНЦЕ
 
– Где је Ж. К.? – питале смо М. К.а, нашег саговорника с почетка ове књиге, кад смо га, након три године, јула 1990, поново посетиле. – Не одговара на телефонске позиве, а хтеле бисмо још једном с њим да поразговарамо.
– Умро је… крајем 1989…
М.у је тешко. Ж. му је био добар пријатељ.
– Били смо клинци кад смо се упознали, у четвртом-петом разреду основне школе… Не знам све околности под којима је умро, јер сам тада био у Италији. Плакао сам као дете кад су ми јавили да је издахнуо у стану једног свог „пријатеља“, који је изашао ван у тренутку кад је Ж. узео прекомерну дозу дроге. Овај му је дао и изашао. Непојмљиво! Побеснео сам, хтео сам да пронађем тог мајмуна и удавим га…
– Мени се – наставља М. суспрежући бес – пре десет година догодило да је један младић у мом стану узео overdose и, по обичају већине наркомана, требало је да га извучем из куће и оставим у неком пролазу, али кад сам схватио да човек умире а не могу му помоћи, излетео сам на улицу и зауставио првог полицајца на ког сам натрчао. Рекао сам му о чему се ради и замолио за помоћ, тако да смо момка убрзо одвезли у болницу. Лекар је тврдио да смо за пет минута претекли младићеву смрт. Због тог случаја доспео сам на суд (омогућио сам човеку да у мојој кући конзумира дрогу), али су ми прогледали кроз прсте јер сам, наводно, био млад. Рекао сам им да бих пре пристао и на десет година робије, него да човека носим на души.
– А ти? – питамо М. К.а. – Изгледа, одлучио си да живиш. Соба ти је посве другачија. Пре три године зидови су били црни, ролетне спуштене, мрак, а сада су зидови светли, „помирио“ си се са сунцем, осећа се дах живота у твојој кући. То нас радује.
– Збиља је другачије? – огледа се младић око себе са смешком. – Па, откад се нисмо видели, две године сам проборавио у Италији. Већ пре одласка сам неко време одолевао игли. Када смо 1987. разговарали, још је то могло да буде „зезање“, али се у међувремену проширила фама сиде, па кад се каже да је неко наркоман, сви зазиру, плаше се. Тако велика (и разумљива) ограда неугодна је живом бићу. Потом, у Италији, где је дрога веома доступна, доступнија него овде, нисам смео да се упуштам у такву авантуру, јер борба за опстанак у једној таквој земљи претпоставља здрав организам, способан за напоран рад. Не радиш ли, нема хлеба. Није ми тамо било маме да ми дотури корицу… Такође је важно што сам у Италији упознао дивну Гркињу, којом ћу се ускоро оженити. Била је код мене месец дана и убрзо долази опет…
– Зна ли девојка да си био наркоман?
– Зна. То је прошлост о којој избегавамо да говоримо…
Присећамо се да је М. К. пре три године помињао значај мотива (заснивање породице, на пример) за превладавање потребе за дрогом.
– Јеси ли размишљао о могућности да мотиви који те сада држе на безбедном одстојању од хероина, једном, услед пуке непредвидљивости живота, спласну, па да паднеш у искушење да поново за њим посегнеш…?
– Знаш кад бих, можда, поново почео да се дрогирам: кад бих, рецимо, сазнао да сам неизлечиво болестан.
Кува нам кафу. Смеје се:
– Све мислим да ви не пишете никакву књигу, да сте због нечег другог ту…
– Уважавамо право, чак обавезу сваког освешћеног човека да помало сумња, али, веруј нам, дуго нисмо виделе инспектора Алексића…
– Ја га нисам видео од 1988. године. Само смо се једном, по мом повратку из Италије, чули телефоном. Зна да сам оставио дрогу. Он стварно није лош човек Нисам сигуран да, на његовом месту, не бих био десет пута гори…
Звони телефон. М. је љубазан, разнежен чак: „Тетка, ту сам са две пријатељице, пијемо кафу и причамо… Јој, теткице, немам ручак, али ћу спремити. Донећеш? Па, ако ти није тешко… Хвала.“
– Знате ли шта је најпотребније… – каже спуштајући слушалицу. – Треба пријатељство, треба љубав, и све ће бити добро, победиће се дрога…
– И… смрт пријатеља? Јеси ли очекивао такав исход у вези са Ж-ом, и да ли је то учврстило твој отпор према дрогама?
 
– Није ми падало на памет да ја или мој пријатељ можемо умрети од дроге, иако добро знам да се то ДРУГИМА догађа. Али, његова смрт је значила да се то почело догађати и НАМА. Преломио ме је тај случај, заиста…
– Како те прихвата бивше друштво наркомана? Кад говориш с њима, осећаш ли да им више не припадаш?
– Јао, то је јако незгодно…
– Као да си их издао?
– Баш тако… Осећа се зид, преграда. И они мене избегавају… Сад о дроги размишљам са дистанце, као о појави, са десетогодишњим искуством наркомана, покушавајући да нађем корене. Ако погледамо земаљску куглу, она се – бар се мени тако чини – највише конзумира у поднебљима где је становништво најтемпераментније. Темпераментан, енергичан човек, уколико није геније, мора да буде мрав, да стално нешто ради, да буде нечим обузет, иначе ће га неискоришћена енергија често терати да искочи из властите коже. У недостатку ангажмана, за неутрализацију сувишка енергије добар је хероин – добар, кад не би имао своје мрачно наличје. Млади се не смеју упуштати у опасне авантуре с дрогама, из простог разлога што смо ми, људи, незајажљиви, немамо меру, нисмо у стању да се држимо безопасне границе иза које је низбрдица, понор…
Доживљај дроге је индивидуалан, код сваког конзумента другачији а, дакако, и доживљај апстиненцијалне кризе. Првог дана кризе ја бих се смејао, био добро расположен, а већ другог уморан, раздражљив, изможден. Моја криза не би трајала краће од десет дана, али сам је подносио, трпео. Неко је, пак, тих дана у стању да убије човека, само да дође до дроге. Но, сваком је своје најтеже. Знате ону причицу: Две рибе се скупа пеку на плотни, и једна каже: „Јаој, што ми је вруће!“ На то ће друга: ,Д тек мени!“
– Никада се нисам спуштао на ниво болнице. Сам пао, сам се ударио. Седи, ћути и трпи… Није то природна болест. Знаш шта те чека, свесно узмеш дрогу, а потом мољакаш докторе за помоћ… Онима који први пут закораче у пакао дроге, па први пут доспеју у болницу, још бих и опростио, али да те „излечим“, па да ми се вратиш за шест месеци – е, то је сувише! Ја нисам тражио помоћ лекара. Ишао сам једино код докторке Губаш, јер је диван човек, изузетан, односила се према нама као мајка. То ми је годило, и нисам је требао због помоћи, него због људскости. Знао сам да јој купим букет цвећа и посетим је као човек, а не као пацијент… Моја мајка је сведок да сам, у кризама, по десет дана падао у несвест, али нисам тражио ничију помоћ, нити бих, што није било тешко, пошао да насечем чаура мака и олакшам себи…
– Није ли неправедно од свих наркомана захтевати толико снаге колико је ти имаш, ако знамо да Бог при расподели снаге није тежио равномерности?
– Слаби не смеју ни да почињу…
– Надамо се да ти је мама, напокон, срећна. За њом је дванаест година патње, јада, страха. Памтимо да је стрепела да ћеш јој умрети и питала се чему ће јој онда њен живот.
– Ех, моја мама! Нема свако моју маму. Моја мама је једна дивна жена, због које сам се, напокон, вратио из Италије. Да сам ја имао сина каквог је она имала, не знам шта бих му урадио… Превише је поднела.
 
– Добро, сад ће принова, и то ће је, свакако, сасвим вратити у живот. Доћи ћемо да честитамо рођење детета.
– И пре, да упознате моју будућу жену. Очекујем је ових дана.
– Важи.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *