НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Савремени изазови и искушења » ЂАВО У ПРАХУ – ИСПОВЕСТИ НАРКОМАНА

ЂАВО У ПРАХУ – ИСПОВЕСТИ НАРКОМАНА

 
>
ЂАВО У ПРАХУ

исповести наркомана

 
БОРБА ЗА ДУШУ
 
Јован из Београда има тридесет седам година, а пуних тринаест година, од своје двадесете, био је на хероину, на игли. Заправо је живео у складу са дијагнозом „политоксикоман“, са дрогом и алкохолом наизменично.
Спасао се у манастиру. Једино ту, три године, није узео ништа, чак ни таблету за умирење.
– Читао сам Свето писмо, ја сад поуздано знам шта је хероин! – каже Јован.
– Хероин је сам сатана направио у својој лабораторији! Најпре нуди задовољства, лажна, која човек прихвата, из самољубља и егоизма. Порив да се узме дрога долази из гордости. Мислиш како људи око тебе не схватају твоју величину. Наркомани су обично даровити, интелигентни, осетљиви. Испуњење свог дара нису остварили тежим путем, на тежи начин (напорним учењем, школовањем, животном борбом) него хватају пречицу, попут сатаниста. Камо среће да ме је мајка, као дечака, уместо психијатру, одвела у цркву…
– Помоћу лажног осећања среће, хероин поробљава човека. Кроз године мучења, узме му све: здравље, породицу, новац, а најзад и душу. То је циљ – да узме душу! Дрогирање је поклоњење сатани! Ујутру, у постељи, пре отварања очију, прва мисао је увек иста: хероин. Како га се домоћи? Кога данас преварити за новац? Потом, треба поћи у неко предграђе, у полузамрачени запуштени стан, код поспаног и срдитог дилера (љутог што је морао да устане у три по подне), који ће ми надмено, дрско и скупо продати мало праха за спас живота… Дилери обично имају робове, младиће који перу шољице од кафе и празне пиксле, ублажујући вечити неред. Зар то није предслика пакла?
Јован је покушавао да се спасе у београдском Заводу за болести зависности у Улици Теодора Драјзера, у Заводу за ментално здравље у Палмотићевој, чак је доспео и у болницу „Лаза Лазаревић“. Десете године дрогирања, старија сестра од тетке одводи га у цркву на вечерњу службу…
– Био сам узнемирен, осећао нелагоду, хтео сам напоље. Сестра ме је замолила да се притрпим…
Јован сада зна зашто је то било тако. Полагано се „припитомио“, постао део Цркве. Ишао је на вечерњу молитву и на катихизис за одрасле у цркву Светог Александра Невског, крај које је његова Прва београдска гимназија…
– Ми треба себе да оспособимо да примимо Божију љубав. Многи не могу овде да остану. Смета им устројство доброте, Божији ред, као да нису још у стању да приме Божију љубав…
Јован је крштен у мају 1998. године.
 
– Осакатио нас је наш борбени атеизам… Тражећи љубав, доброту, срећу, млад човек налети на дрогу. Или на секте. Секте имају исти циљ као хероин – воде право у пакао. Почетак је такође леп, умилан: „Видимо да имаш неких проблема, дођи да ти помогнемо.“
– Које је ропство теже, шта је горе: бити роб дроге, или роб секте?
– То је под једнак ужас!
Јован тврди да многи лекари који се баве лечењем наркомана не знају тачно какву болест лече.
– Не знају колико је то тешка болест, неизлечива. Медицина сматра да је наркоман излечен након пет година апстиненције, а ја мислим да пет година није довољно. Потребно је много више времена, можда онолико колико се човек дрогирао! Потребан је дуг период рехабилитације и, сада то знам, молитвени и литургијски начин живота – како би се та болест, нећу да кажем победила, него да би се, с Божијом помоћи, успоставила и одржала доживотна апстиненција!
– Наркоману је јако потребна љубав, чак можда и више него нормалном човеку, јер је код њега појачано осећање самољубља. Међутим, и он сам мора да уложи велики труд, бар део огромног труда који је улагао у свакодневну набавку хероина, дакле мора да уложи труд у свој црквени живот, у своје спасење. Православна црква никог ни на шта не сили, само показује правац спасења. Уз то, потребно је стрпљење и вера. Лечење мора да буде дугогодишње, са смирењем и расуђивањем.
На почетку друге године боравка у манастиру одолео сам блиском искушењу. Један болесни монах, по препоруци лекара, користио је валорон, тако да сам једног дана спазио две флашице у приручној манастирској апотеци. Раније бих то напросто зграбио… А сада, замолио сам монаха да склони валорон с мојих очију у своју келију. Знао сам да га нећу узети, али толико сам престрашен дрогама, да не желим ни најмању могућност искушења… Знам човека који се шест и по година није дрогирао, па је опет наставио. Тешко је то. Сећам се себе. Одлучим, нећу више. Истрајавам неко време. Одем до киоска по новине, и наједном ме дилер тапне по рамену: „Где си, бре, ти?“…
У манастиру сам осетио благодат. Сваког дана захваљујем Богу на оваквом животу. Учим иконописање. Одувек сам жудео за таквим испуњењем. Имам љубав за то, трудим се, и верујем да ће ми Бог дати да то радим…

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *