НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Савремени изазови и искушења » ЂАВО У ПРАХУ – ИСПОВЕСТИ НАРКОМАНА

ЂАВО У ПРАХУ – ИСПОВЕСТИ НАРКОМАНА

 
>
ЂАВО У ПРАХУ

исповести наркомана

 
„НЕ МОЖЕ МЕ ИЗЛЕЧИТИ ЛЕКАР КОЈИ СЕ НИЈЕ ФИКСАО
 
Човек кроз чије је тело за деветнаест година, колико се дрогира, прошло седам до осам килограма опијума и два до два и по килограма хероина, уз „занемарљиве“ количине кокаина, амфетамина, хептанона, морфијума и кодеина, а још је жив, дошао је у нашу редакцију на разговор (13. августа 1987) само зато што је то обећао инспектору новосадске полиције, који га је „хапсио у пословном, фер маниру“.
Први пут је узео хашиш 1968, у петнаестој години, на пријему у једном далекоисточном граду, где му је службовао отац. Каже да је то тамо уобичајено, као, уосталом, и у другом, западноевропском граду, где је касније и сам радио две године. „Али“, додаје, „они се томе одају у границама, и не претварају се у зависнике.“
Овај човек је на Далеком истоку похађао гимназију, и сваког се викенда, на улици, у дискотекама и кафанама, сусретао с дрогом. „На иглу“ је прешао по повратку у Нови Сад. Имао је осамнаест година, и у новостеченом друштву су се, каже, сви фиксали.
– Говорили су ми да узмем опијум, јер је доживљај леп, лепши него са хашишом. Пробао сам. Мени није било лепо. Осећао сам мучнину, повраћао… Изгледа да сам прави ефекат постигао тек после другог-трећег узимања.
Хтели смо да нам наш саговорник опише ту лепоту. Рекао нам је да је индивидуална, али ми смо и хтели опис индивидуалног доживљаја. Једино смо успели да дознамо главну, општепознату особину тог стања опуштеност.
– Али, лепо је само у почетку. Касније сам се дрогирао да бих могао да живим, радим, читам, пишем, јер је у кризи немогуће било шта радити. Касније је реч о опстанку.
Како смо од свих наркомана чули слично објашњење, питали смо га да ли је бар период уживања у дрогама дуг.
– Зависи од врсте дроге. Са хероином је лепо недељу две, са опијумом чак и до два месеца, а мање од месец никако не; са кокаином је лепо око недељу дана…
„Чак и до два месеца“ незамисливог уживања учинило нам се невероватно скупим. То га је (досад) стајало деветнаест пуних година „опстајања“! Само што нико на пакетићу опијума или хашиша који је овај човек први пут имао у руци, није био написао цену: „19 година“, или „онолико година колико издржиш“. Мислили смо да је бар уживање дуготрајније. Дрога, преварант!
Ипак, наш саговорник је опстајао лакше него остали.
 
– Имао сам среће да увек имам новца за дрогу. Нисам морао да је купујем из пете-шесте руке, кад у једном граму обично буде свега сто педесет милиграма хероина, а остало шећер. Одем, лепо, у Македонију, купим три килограма опијума, и обезбедим се за дуже време. Или, у Турску… Једном су ме ухватили, са четири и по килограма хероина (око седам марака стајао је грам) и зато сам одлежао годину и по у Митровици.
– Затим, трговина дрогама је ризична. Мом другу се десило да је, такође из Турске, донео четири килограма, наводно првокласног хероина. „Распао“ се, каже, од дозе коју су му дали за пробу. Није, међутим, вредео ништа, и бацили смо га. Увалили му Турци…
– Тако, кажем, имао сам дрогу стално, и била је чиста. Кад год бих остао на пола килограма, набављао сам нову количину, и опет бивао миран извесно време. Нисам живео попут осталих наркомана, одлазио на спавање с мишљу како сутра да се снађем. Стога се, верујем, лекари чуде добром стању моје јетре. Тежина ми је нормална, и годинама константна. Кризе и нечисте дроге разарају организам. Кад сте у кризи, не можете да једете. Како се то са мном није догађало, успео сам да, фиксајући се, завршим и вишу школу. Успео сам да не умрем за готово две деценије. Али, у овом граду знам само још једног човека који је имао довољно новца да буде „здрав наркоман“.
– Не верујем у такозвани „овердоуз“ (прекомерну дозу). Ниједан наркоман неће самог себе убити. Или није пазио на хигијену, или је у питању савршено убиство.
– Ја се са њима нисам дружио. Дружио сам се с нормалним људима. Знали су да се дрогирам, али су на то увек гледали као на моју личну ствар. Родитеље сам, пак, узнемирио. Првих пет година је било проблема и убеђивања (једино сам им дете), а онда сам их, ваљда, уверио да сам сасвим свестан свега, и да је то мој избор, па су одустали.
„Здравог наркомана“ смо замолили да замисли да има одраслог сина који је, сасвим свесно, начинио истоветан избор, уз једнаке материјалне могућности…
– Не бих га, ипак, пустио да то ради. Не треба то. Да треба, природа би одредила да беба, уместо млека, добија хероин. Пре годину дана сам и сам баталио, не дефинитивно, али, у односу на период са четири грама хероина дневно (три-четири фикса), хептанон једном месечно, каткад ређе, значи безмало престанак.
– Оженио сам се, имам других преокупација и намера. Садашња жена упознала ме је као наркомана. Та ми је веза помогла. Засад. Шта ће бити кроз пет, десет година, не могу да знам. Престао сам нагло. Кризирао сам „насуво“ седам дана. Мислио сам, кад сам могао у затвору, могу и код куће, чак и лакше, јер су ми при руци ствари потребне у слабости. Периодично су наилазиле слабије кризе, више психичке, али сам имао пуно радних обавеза, које су ме скретале с мисли о дрогама.
Што се лечења наркомана тиче, и овај наш саговорник верује да би хептанонска терапија била добра.
Требало би да постоји установа где ће се, наочиглед лекара, попити пет хептанона на дан, да би се могло нормално живети и радити. Таблета растворена у чаши сока онемогућила би злоупотребе, којих, истина,има. Хептанон се, рецимо, не попије, него прода. Оваква установа је, по мени, једино решење. Лечио сам се и у Новом Саду и у Вршцу. Ништа. То није лечење. Уосталом,.у болницу сам и отишао по жељи родитеља и, узгред, да им докажем да нема ефекта.
Осим тога, ко мисли да се снагом карактера побеђује дрога, а то говори одбијајући димове цигарете, која изазива неупоредиво слабију зависност, није му заверовати. Сумњам да ме може излечити лекар који се није фиксао!
Нисмо се фиксали ни ми, па нам је изгледало безнадежно да не можемо о дрогама имати ни приближну представу. Рекли смо нашем саговорнику да смо ту успоставили паралелу којом се користимо баш у случају цигарета и односа задовољство потреба. Прве цигарете опуштају. После их узимамо да бисмо се довели у стање у каквом смо били пре пушења, али уз ружне пратеће ефекте. Прва цигарета након апстиненције опет изазива нешто веће задовољство… Е, ово све треба помножити са десет или двадесет, зависно од јачине дроге. Речено нам је да је, отприлике, то то.
Мајци је, рецимо, трудноћа мотив да остави цигарете. Ако једној наркоманки трудноћа не би била довољно снажан мотив, не мора да значи да је њено осећање материнства затајило, већ, много пре, да је хероин неупоредиво јача дрога од дувана.
Ја сам – рекао је наш гост на крају – и одвраћао људе од дроге, посебно зато што нису у могућности даје имају редовно, ни чисту. А данашњи младићи и девојке, ако, по овим ценама, не могу обезбедити себи двеста марака на дан, боље да и не помишљају да почну. Боље да се одмах убију. Треба преживљавати тешке кризе, препродавати, обијати, бити у затвору, а уз то, на овакав, нимало привлачан начин, може се живети највише петнаест година.
 
* * *
 
Ево шта је М. Ш., „здрав наркоман“, придодао нашој причи 24. јула 1990. године, када смо га поново упитали како се осећа…
– Управо пребројавам 112 таблета, своју седмодневну терапију… Од четрдесетак новосадских наркомана који су на третману у Београду, ја добијам највише шеснаест таблета дневно. Једном приликом ми је докторка, мислећи да ми може смањити дозу, скинула две таблете по дану, али се испоставило да сам ту, умањену терапију, издржао свега три дана, а четвртог дана сам поново отишао у болницу… Ја сам код њих црвено заокружен – на доживотној терапији, значи… На терапији – две и по године… Метадон је мени што и дијабетичару инсулин…
– На боловању сам. Поднео сам захтев за инвалидску пензију. Психа ми није добра. Не излазим нигде, није ми ни до чега, дружим се са телевизором. Чујем, где-кад, људи причају о плановима за летовање, о градњи куће – сваком је живот нечим испуњен, а мени дође да одгризем себи руку! Шта сам учинио од свог живота, ето… Плашим се своје сенке, сумњичав сам… Груб сам према младићима који ми дођу и траже дрогу – три пута сам био код судије за прекршаје јер сам их тукао због тога…

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *