НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Савремени изазови и искушења » ЂАВО У ПРАХУ – ИСПОВЕСТИ НАРКОМАНА

ЂАВО У ПРАХУ – ИСПОВЕСТИ НАРКОМАНА

 
>
ЂАВО У ПРАХУ

исповести наркомана

 
ПОСРНУЛИ ОЗАРЕНОГ ЛИЦА
 
Већина људи на свету свесна је своје нарочите важности. Једни се, међутим, држе као да су сами родили све своје врлине, док други знају од кога долазе дарови… „Самородни“ почесто живе тако као да им је неко на улазу у живот рекао: „Уђи, и што боље се проведи!“ И кад живе одговорније, готово увек жале што се нису боље проводили… Премда, Свети Николај Жички и Охридски подсећа да на овај свет нисмо приспели да у срећи уживамо, него да је заслужимо.
 
* * *
 
Доктор Синиша Јововић, верујући, православни психијатар, током десет година праксе помагао је многим наркоманима и стекао драгоцена знања:
Наркоманија – то је болест, злочин, страст, несрећа. Наркоманија је болест тела, душе, духа. Наркоману тешко пада свака фрустрација, сваки бол, напетост, нелагода и стање у којем његово грандиозно Ја не може да се испољи. Злоупотреба наркотика, која ствара психичку па физичку зависност, касније постаје страст. „Душа најпре одбија, а онда рађа грех“, како лепо каже Ава Доротеј.
– За лечење људи у власти „хемије“, лекар треба да има сизифовску упорност, безграничну љубав и беспрекоран живот – да живи у моралној чистоти. Ако је имало верујући, он зна да је дрога страст, а свака страст је душегубна и не може се лечити психијатријом без Божије помоћи.
– Готово сваки психијатар има отпор према лечењу наркомана. Деведесет пет процената тог лечења је без успеха! Кад год сам био јак у вери, и кад сам се молио Богу за своје пацијенте, било је можда неких резултата. Кад год сам ишао чистим срцем, да им збиља помогнем, а не славољубиво, резултати су бивали бољи.
– Пацијент В. М. је посебно тежак пример социјалне и психијатријске патологије. Ушао је у свет дроге са четрнаест година и предуго је живео скривајући лице своје пред лицем Божијим! Ђакон Славиша Марковић и ја смо кренули, с вером у Бога, у избављење ове посрнуле душе спајајући душебрижништво (помоћ у вери) и психијатрију (помоћ у развоју). Након детоксикације (инфузије, витамини, седативи), В. М. је упао у једну од најтежих апстиненцијалних криза коју сам икада видео. Та глад за дрогом, та слика се не заборавља!
– Касније смо, полагано, заподевали разговоре о смислу и бесмислу, о његовом пређашњем животу. Каткад би се, с напором, отворио и причао нам о свом свету. Остајали смо запањени…
– Постепено смо га уводили у веру, говорили му о Господу, о светим тајнама, о греху… Посете манастирима су га полако мењале. И лице му је постало другачије, био је некако озарен. Присуствовао је литургијама. Упознао је нови свет, топле људе, који му желе добро, који га воле. Деловао је као да га је Божија рука додирнула. Само да се није осетио јаким пре времена! Изгледа да се поново усудио ђавола да зачикава…
Где душа није здрава, ни тело не може бити здраво. И још: где дух није здрав, ни душа не може бити здрава. Док је причао о својим доживљајима у манастиру, В. је деловао као да се ухватио за ту божанску нит у себи… Помоћу молитве, поново би могао да се нађе на уском путу спасења.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *