НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Савремени изазови и искушења » ЂАВО У ПРАХУ – ИСПОВЕСТИ НАРКОМАНА

ЂАВО У ПРАХУ – ИСПОВЕСТИ НАРКОМАНА

 
>
ЂАВО У ПРАХУ

исповести наркомана

 
„ДА САМ ГА УБИЛА, ВЕЋ БИХ ГА ОДРОБИЈАЛА“
 
Они су нам говорили своју судбину, а ми је записивали као поуку другима. Између девет ујутру и два по подне, 28. јула 1987. Син, двадесетшестогодишњак, Једанаест година наркоман, и мајка, пензионерка, бивши комерцијалиста, сучељавали су своја мишљења спонтано, тако да је било врло неугодно хватати делове те живе драме и сабирати их као доказе против дроге.
Храбрила нас је предусретљивост мајке. Кад смо, дан раније, заказивали овај сусрет телефоном, рекла нам је: „Ви сте први који ми се обраћате због мог проблема. Испричаћу вам све, због других мајки. Не кријем све ове године, да ми је син наркоман, свугде сам тражила помоп, али…
Син нас је невољно примио: „Не можете ми помоћи, нити ја могу помоћи коме другом.“ Недуго потом пристао је да нам говори о свом животу „начелно, без залажења у интиму“.
Та деца – тихо је заустила мајка пре него нам се син придружио – која узимају дрогу десет и више година, изгубљени су људи; не људи – њихов развој је стао кад су почели да се дрогирају… Не верујем да су само односи у породици узрок овом злу. Ми смо, ето, живели складно, на Сателиту, у радничкој четврти. Затим смо се доселили на Лиман… Син ми је био спортиста, пливач. Кад сам приметила да губи интересовање за пливање, да почиње да ме лаже и долази пијан, било ми је сумњиво. Успео је да ми таји два месеца. Затим сам открила да се дрогира. Било му је четрнаест година…
Наочит младић, којем је сад двадесет шеста, поздравио нас је не скривајући незадовољство што смо ту. Нервозно нам је покушао сажети проблем:
– Јако дуго се дрогирам. Лекари ми не могу помоћи.Физичка криза се преболи, али шта после? Психички моменат је важнији. Сви помињу метадон као средство за безболно спуштање. Тачно, помаже… Али, питам вас, шта после?
Замолили смо га да се присети зашто је почео да узима дрогу, а он готово да је рекао: „Младост презире последице и у томе је њена снага.“
– Почео сам са морфијумом, кокаином, хептаноном, а узимао сам и хероин, валорон, 1,80, све. Био сам и на лечењу и у затвору. Лечење ми није помогло. Наркоман је, да се разумемо, апсолутно слаба личност. Изолацијом се ништа не постиже. Док је у затвору, рецимо, апстинира. Кад изађе, прво мора да се уфикса, да би се снашао у свом окружењу!
– Догоди се да сам „спуштен“ физички. Али, кад ми засветли сијалица: хероин, хероин, хероин – морам га се домоћи.
Попут других наших саговорника, и овај тврди да без изузетног мотива нема одустајања од дроге, што ће рећи да би му сопствена породица и бољи посао (ради већ три године) оснажили вољу да се окане оваквог живота. Међутим, „ко сматра да нема воље, очито има некакву велику вољу која му смета „…
Младић се лечио у Београду. О томе каже: „Какво лечење! Јасна ствар да сам тамо ишао по хептанон. Незнање ту влада, заблуђеност. Чак ни моја мајка, која је деценију уз мене, не зна много…“
– Али, сине – упорна је мајка – како да ти се та лампица, кад се упали, угаси нечим другим, а не хероином?
– Ничим – одсечан је. – Једино, нешто да преовлада, да ме преокупира… Имам девојку. Она се не дрогира…
– Са хероином – присећа се младић – нема експериментисања. Узео сам га једном, двапут, трипут, и – готово! Метадонско „спуштање“ је добро, ефектно. Али, важно је да то буде дуготрајна терапија. Јер, ако ми је дрога у глави, наћи ћу је, ма по коју цену. Широм земље људи тргују, богате се. Хероин ће увек стићи, упркос будности. Треба нешто унутра мењати, у односу, третману. Да постоји стационар где ћу попити своју терапију, не бих куповао хероин са ризиком да је нечист. Стационар би значио сигурност за прилику кад се упали лампица, знате…
– Не плашим се, понављам, бола, физичке кризе. То ћу поднети. Доста сам кризирао, десетак пута готово неиздржљиво, до падања у несвест. Ипак, сигуран сам да ћу престати да се дрогирам. Два дана пред смрт, или за годину-две, свеједно, престаћу…
– Криза разара организам. Неконтинуирано узимање дроге ремети метаболизам, а уз то, почетници, вијајући ужитак, трпају свашта у себе…
Мајка у синовљевој причи не беше приметила очекивани отпор дрогама.
– Ти би их чак популарисао! – каже запањена.
– А, не – одбија кратко син.
– Знаш ли шта је борба за живот, опстанак, кућење? – пита мати.
– Наркоман има само једну борбу… За дрогу.
– Вас, махом, породице издржавају. Да си на улици, питам те, шта би било?
– Исто.
А затим, настојећи да сузбије нервозу, додаје:
– Треба ми, схвати, дебела сламка за коју ћу се ухватити. И сигурност, кроз неколико хептанона на дан.
– Али, сине, када ће та сламка стићи? – очајна је мати. – Имао си четрнаест и по година. Сад ти је двадесет шест.
– Говорим како осећам. Не желим да лажем…
– Немој, сине, тако. Ти знаш колико сам ти хептанона набавила… Пошто је грам хероина? За исте паре купићу ти флашицу хептанона, па их распореди, на месец дана, ако си карактер – рекла је, као да не схвата да карактер не може бити независан од дрога.
– Мени – образлаже младић – треба континуитет, сигурност. Нећу да вијам хептанон како вијам хероин.
– Наркомана је важно ресоцијализовати – обраћа нам се мајка – макар држава дотирала његово радно место.
– Многима би помогла сигурност хептанонске терапије – не одустаје младић.
– Сине, мораш признати да сте сви ви велики лажови!
– То је нормално, кад се овако живи.
– Нећете да сарађујете…
– Зашто у множини? Немој мене у то коло! Нисам ја део „њих“! – ограђује се младић, а затим се нама обраћа:
– Ту је један Худолин, један Петровић, један Савић… Славни доктори. Свима је познат амерички метод лечења наркомана. Што га не примене? Зашто експериментишу?
– Сине, памтим кад си почињао – сећа се мајка с горчином. – Сад је касно. Или ћеш живети, или умрети… Где све нисам ишла по тај проклети хептанон. Пре шест-седам година, буквално су ме истерали из темеринске апотеке. А имала сам уредан лекарски рецепт…
– Шта мислиш, колико су пута мене истерали?
– Нико не схвата – окреће нам се мајка – како је родитељу. Откуд ја знам хоће ли преживети или умрети кад је у кризи. Немам коме да се обратим. Зашто је то тако? Јављала сам се и социјалним установама, и Скупштини општине, и Црвеном крсту, и Омладини… Свугде сам остављала пуно име и презиме, адресу, телефон, али ништа. Свугде су ме дочекивали као да тражим самилост (син је у међувремену изишао начас). Он је готов – шапуће мајка – данас ће да се дрогира… Никада ме нико није позвао, осим у два случаја, кад је превагнуо приватан однос. Један ме је лекар питао знам ли колико кошта лечење једног наркомана. „А колико кошта једно дете?“, упитала сам изненађена. Болесника од рака лечимо до последњег дана, иако знамо да је неизлечив. Наркомане не схватају тако.
– Можда зато – благо је подсећамо – што је болеснику од рака болест датост, а наркоману, условно речено, избор.
– Ма, шта је он могао да „бира“ у петнаестој години?! Касније, кад год би био у кризи, дрхтао, тражио хептанон, шта сам могла него да одем по рецепт… Иначе – каже му у очи – ја мом сину ништа не верујем. Они су велики лажови, лабилни. А никада нећу одустати од рата против дроге. То је велико зло, патња, бол… Убедио си ме – обраћа се младићу – сине, једном, да ћеш оставити. Тада сам ти стварно поверовала…
– Али, мама, и ја сам поверовао. И ја сам био убеђен… – прекида је нестрпљиво младић, а затим напомиње да, што се сиде тиче, припада такозваној ризичној групи. – Невероватно је, али нигде у граду не могу да купим стерилни шприц!
– Кад је почео да се дрогира – присећа се мајка – био је у првом разреду средње школе. Тамо су за то знали, а знао је и тренер пливања…
– Али, као да нису знали – надовезује син.
– Једино, мораш признати, на послу су те лепо примили… Хвала им – каже кроз сузе. – Али, где су други – школа, омладина? Ако знају да им се друг дрогира, зашто се то не може рећи оцу, матери? Зашто смо два месеца, сваког јутра, морали ићи лекару у Београд, а овде нисмо имали где? Није наше друштво сиромашно, само што смо највећи расипници на свету… Ученим сам људима ишла и, кад споменем „наркоман“, као да кажем „гробље“. Шифра „304“ значи ОТПИСАН. Лове их као зечеве…
– Јесте тешко са њима. Набавим сину хептанон, он га сакрије испод језика и прогута другу таблету, а после се уфикса… Тачно је да су лажови, да односе драгоцености из куће… Шта мислите како ми је било док га јуче, кришом, преко новина, гледам како кува чај од мака? Некад ме и удари, а шта ћу… Отишла сам раније у пензију, да нико не гледа мој јад и бол, да сам више у кући. Као у амбис да идемо. Нема хармоније, лепих прича. Кад ми је дете неколико дана добро, све је мед и млеко. А кад узме дрогу, нешто ме стегне у грлу, мислим, боље да није ни мене, ни њега. Опет, не може то тако, син ми је… Борим се за њега, да остане у животу… Једини који се боре су родитељи. И полиција…
– Спасила ме полиција да не умрем – надовезује младић. – Послали ме у затвор… Ако је година и по у затвору спас… Тамо сам био без дроге, али опскрбљен седативима, и буквално сам преспавао казну.
– Дрогу не набављам сам – каже. – Не идем у иностранство, немам пара. Зато излазим на градску „сцену“. Једино сам због тога с тим људима. Строго пословно. Да имам метадона, не бих с њима уопште контактирао. Разумете? То је борба за опстанак. Дарвин! Мора се имати респект према неком, зато што ће ти требати. Безброј пута сам (сви ми) купио лошу дрогу, дао паре низашта… Исто тако сам и ја друге „завртао“. Дрога квари личност. Човек постаје лицемер, пристаје на много шта, само да дође до циља…
– Наркоман нема будућности. Живи за дан. Последњи фикс ће да узме, иако му у том моменту не треба, без обзира на сутра. Кад иде у обијање апотеке, има не, где у подсвести последице, али и оне су занемарљиве у односу на циљ. Дрогирам се пуних десет година, и само сам зло имао од тога. Па, онда се треба запитати зашто се дрогирам? Зашто, кад устанем, узмем фикс пре него што се умијем? Зашто, кад сам био ђак, нисам могао да одем у школу ако се не уфиксам?
– Сад ми је дрога терапија, превасходно за психичко, а онда и за физичко растерећење. Знам да ми и без ње може бити добро, али како да решим ту ствар у глави?.“
– Кад би он једном чврсто рекао „не“… – уверена је мајка.
– Не знаш, мама. Не разумеш.
– Гледам те јуче, припремаш чај од мака, мрзиш себе што то мораш… је ли? Једанаест година – осврће се мајка на нас – живим у овом свету и не знам, ето, не знам како спасити рођено дете. Верујем да није у питању само болест, већ и, рекла бих, дрскост… Али, ако знамо колико је наркомана у нашој земљи, и тврдимо да је то болест, хајде да их лечимо…
– Садашња девојка мог сина је студент. Не узима дрогу. Чим сам је упознала, рекла сам ко ми је син, и да очекује да ће јој понудити дрогу, и да размисли хоће ли моћи да издржи поред њега… Мој син је мој, такав какав је, али он нема право да упропасти туђе дете…
– Три месеца је провео у истражном затвору, а онда је послат у затворску болницу. Зашто? Да се боље здружи с наркоманима? Корисније би било да је ишао у Митровицу, на рад. После затвора се запослио. Било „је, у почетку, повуци-потегни. Затим је наступио преокрет. Сад чак ванредно завршава средњу економску школу…
Мајка је поражена што, како каже, „лекари наркомане отписују у старту“:
– Не сме да не буде њихов „случај“ кад напусти болницу. Треба да су ми увек отворена врата лекара и социјалног радника, или установе где ћу испричати како се мој син ових дана понаша и добити савет за однос према њему. Ја сам се борила насумице, по осећању. Била сам у вези и са родитељима наркомана. Више нисам. Доживела сам многе непријатности – од прикривања сопственог детета, до оптуживања мог сина од стране оних чије је дете заправо њега уфиксало. Нема везе, и мој син је уфиксао неког другог. Нисам хтела гложење, него сарадњу. Молила сам их да нас десет одемо председнику општине и захтевамо да нас прими. Нису хтели. Стид их, шта ли… Ни мој муж није претерано ангажован. Ради као директор у једном предузећу. Учиниће све што од њега захтевам, али нема иницијативу. Тате су иначе по страни…
– Мој син целу своју плату даје за дрогу. Занемарљиво је себи куповао у ове три године, премда воли да се лепо обуче… Кад остави дрогу, жестоко пије два-три дана, а онда јој се опет враћа. Треба то сећи у корену. Кад узме маха, врло је тешко… Он има веома добру душу, бољу него старији син, али шта вреди кад је стао на тај луди камен… Сви који, наводно, траже јак мотив да би оставили дрогу, неће га наћи – тврди мајка, а потом сумња:
– Вероватно ми не схватамо шта је то. Ако он већ зна да је прошао само кроз патњу, бол, јад, свађе, а опет се дрогира, онда…
Док син одговара на телефонске позиве (мајка напамет зна његову „дневну шему“ – с ким ће се чути и срести), она шапуће: „Немате појма колико су повезани тим злом!“
Затим нам прилази младић и каже: „Ето, она се бори. Не може ми помоћи. Ни ја, који живим све то, не знам како бих сутра помогао свом детету…“ Онда се замислио и додао: „Излечио бих га… Сигурно…“
 
– Са другарицом из детињства – даје мати пример неповерења и предрасуде – разговарала сам два сата кад ми је дошла у госте, и прећутала ми је оно што ја свугде отворено говорим – да јој је син наркоман… Ето, ви пишете о томе. На дебео зид сте се намерили…
– Из хитне помоћи вам неће доћи ако кажете да се ради о наркоману.
 
Затим се младић, помирљивије него у почетку, поздравио с нама и изишао ван.
– Већ га је дрмнуло – каже мајка. – Данас ће доћи уфиксан… Закон за наркомане мора да постоји. Присилно лечење. Затим, мале су казне за растураче и произвођаче дроге. Иживљавала бих се над њима, за сву децу света.
Звони телефон. Мајка разговара с неким.
– Наркоман – каже пошто је спустила слушалицу. У његовом нотесу нема имена, све надимци…
Јесте, друштво је криво – наставља. – Кажу: „Не бринеш.“ Морала сам радити. Где је школа? Где су секције, док сам ја на послу? Данас, кад су одрасли, имају кафиће, готово једино кафиће. А не знате како је тешко мајци кад види своје дете дрогирано, немоћно да прст помери… Никада ме нико из школе није позвао да каже: „Ваш син се дрогира.“ Прва два месеца нисам знала, јер је био пливач, па је ионако често долазио кући исцрпљен. Све мајке би требало да умеју препознати наркомана, ево, рецимо, по томе што не једе, не спава, запоставља обавезе, изгледа пијано… А како је то добро дете било! Уљудан, лепо васпитан. Толико ми пута дође – прича док јој поново навиру сузе – да отрујем и њега и себе. Више немам снаге. Ишла сам, плаћала такси до Руме, ударила му пена на уста, да га спасем, донесем хептанон. Помоћ других тражила сам пуних седам година, а онда одустала. Сад се сама за њега борим, да ми је жив још који дан, да га гледам, оперем му, спремим…
Жена је у међувремену одговорила на позив синовљеве девојке. И са њом је искрена, а обе, у односу на младића, исказују неповерење. Затим нам је спомињала бројне надимке и причала кратке приче о девојкама које због дроге иду из руке у руку, о младићу који брзо узме фикс да га не би морао поделити са вереницом коју очекује, о препродавцу дроге чија је мајка народни херој, и о још једном који је дрогиран изишао пред матичара, а касније га ни жена ни дете нису мотивисали да се окане таквог живота.
– Због мог сина ме је – каже – било срамота у почетку, јер сам била неупућена. Брука, мислила сам. За друге је то још увек брука, али, кад се догоди у породици, другачије се доживљава… Чини ми се, каткад, да би свет лакше прихватио мог сина да је убио човека, него што је наркоман. Они су жигосани… А сарадња родитеља изузетно је важна. Откад сам почела да се борим против дроге, тој младежи сам и помагала кад је морало. Они су јадни. Жао ми их је. Гледам их и знам да им праве и једине помоћи нема…
Прекинуло ју је звоно на вратима. Младић је добио позив из суда, да сведочи у случају другог наркомана.
– Ето, стално тако – каже мајка. – Колико смо само ишли по судовима. Не може се описати како је било. Једном сам клекнула пред полицију да му помогну да не умре… Одузели су му пасош. Молила сам да му одузму. Нека ми, мој син, умре у нашој земљи, да знам где му је гроб. И то. Мислим да ниједан наркоман не треба да има пасош…
– Најсрећнија сам мајка на свету што ми се син не жени. Кад би дошло до тога, све бих отворено рекла родитељима младе. Не радујем се унучићима – опет је заплакала – страшно волим децу, али мој син прво треба да је здрав, па да има дете. Није то за брак. Тежак је наркоман. Свесна сам да никад неће оставити дрогу и да ћу га једном наћи мртвог.
На питање шта има од свог живота у последњих једанаест година, мајка каже:
– Била сам комерцијалиста. Успешан комерцијалиста. Сад не умем да одем до Штранда. Сад мени треба лечење. Волела сам друштвени живот, позориште, али је то сад само успомена. Не излазим из куће. Муж ми је добар, али је живот пакао. Дежурам овде. Затворена. Немам ни друга, ни пријатеља…
– Дрога ми је крв на очи – каже мајка, а затим поименице набраја умрле из синовљевог друштва. – Послала сам једном и отворено писмо председнику Омладине Југославије. Наркомани да певају за Дан младости! Мој син јесте наркоман, али он не може да буде идол младих! Не сме да буде!
Ојађеној жени син не силази с ума:
– Знате да га понекад мрзим. Мислим: „Цркни! Па да сам те убила, већ бих те одробијала за једанаест година!“ А како да убијем рођено дете…
– Видим га јуче, хода као псето, нервозан, моли да скува мак. Скувао је (преда мном се фиксао само једном, уочи одласка у затвор). Претварам се да читам новине и осећам да ме гледа. Тужан. Моли да му опростим. Гризе га нешто. Испија чај, и после сат и по опет је опуштен.
– Саветују ми да га избацим из куће. Могу. Али, овако, још увек знам да је жив…
– Алкохоличаре примају у болницу, наркомане не… Ни од кога више нећу да тражим помоћ. Доста ми је „зидова“. Не надам се ничему. Колико ће ми дете живети, не знам. Трајаће овако, док може. Ето…
– Дођите, ако вас још нешто буде занимало – каже несрећна жена на вратима, спремна да опет отвара рану, за опомену другима.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *