ЂАВО У ПРАХУ – ИСПОВЕСТИ НАРКОМАНА

 
>
ЂАВО У ПРАХУ

исповести наркомана

 
КОНЧИЋ СВЕЗАН ЗА НЕБО
 
Крајем августа 2004. године, у једном јужносрбијанском манастиру, сусрела сам тридесетогодишњег теолога, који је пожелео да својом причом допринесе истини о дрогама,
– Све ћу Вам рећи. Исповедићу се.
Теолог се, у својој неодуховљеној раној младости, током средње школе,дрогирао такозваном лаком дрогом, марихуаном. За четири године узео ју је око стотину пута. Тада још није намеравао да; постане теолог.
Трагајући за суштином, за смислом, са жељом да се упише на београдски Филозофски факултет, у једној шетњи престоницом наилази на непроцењиво благо…
Испред Библиотеке града, у Кнез Михаиловој улици, спазио сам књигу која ће ми променити живот! То је књига О Богу и о људима Светог Владике Николаја. Никада ниједна друга књига није толико намене утицала. Одустао сам од филозофије, и уписао теологију…
Уз дрогу, чак и кад се заваравамо да је “лака”, иде одређен круг људи и одређено понашање. Саморазорно, наравно. Ту је и алкохол, и промискуитет – збрка у полним односима, неконтролисано општење. Таложе се и свакојаки страхови. Велик је страх од полних болести. Нормална девојка, која није промискуитетна, кад се “надува”, може да учествује и у оргијама. Толико губи контролу. Ујутру се, запањена, пробуди крај неког незамисливог.
– Опишите нам, подробније, дејство марихуане.
– У почетку се осећа безбрижност…
– Колико траје то “у почетку”?
– Не знам. Немате осећање времена.
– Пет минута? Десет? Пола сата?
– Не знам.
– Дакле, изгубљени у времену?
– Тако некако. У почетку се осећа растерећење и доживљавају напади безразложног смеха. Потом наступа стандардни “стонд” – попуштање дејства, налет досаде и бесмисла – што човека тера да узме још један цоинт…
– Постоји ли изгубљеност у простору?
– Једном смо, моја девојка и ја, узели марихуану прскану неким хемијским супстанцама. Дуго смо покушавали да изађемо из малог парка који сам познавао као свој џеп. Никако нисмо успевали да се домогнемо излаза, и она се расплакала… Такође памтим да сам, после неке журке, са десет грамофонских плоча под руком, ходао три километра, не знајући где то идем и због чега. Тада сам био колекционар плоча, а када сам уписао теологију, свега сам се ослободио… Најдуже сам се лечио од промискуитета. Опоравак од последица је тежак, зато не верујем да је марихуана лака дрога.
– Спасао ме је Свети Владика Николај. Много ми је помогао и православни Достојевски. Пре књиге О Богу и о људима моју замисао Бога пратило је страхопоштовање. Човек је мали, малецак, а Бог огроман и недоступан. А Николај, који све прожима љубављу, открива ми да је човек велик, изнад звезда. Свети Владика Николај ми је указао на смисао живота, на љубав, топлину, близину Бога. Уистину, пре тога земља беше без обличја и пуста…
 
* * *
 
Никада не заборављам речи Светог Владике Николаја: Што год ткаш, везуј конце за небо.
Овај теолог био је храбар и добар да из свог пређашњег, ружног живота, извуче један лепи кончић поуке младима, и свеже га за небо.
 

<< претходна    [ садржај ]    следећа >>

Comments are closed.