НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Савремени изазови и искушења » ЂАВО У ПРАХУ – ИСПОВЕСТИ НАРКОМАНА

ЂАВО У ПРАХУ – ИСПОВЕСТИ НАРКОМАНА

 
>
ЂАВО У ПРАХУ

исповести наркомана

 
МОЗАК КАО ПОКВАРЕНИ КОМПЈУТЕР
 
Мила Вуков (44), неуропсихијатар, доктор медицинских наука, асистент на Медицинском факултету у Београду и начелник Центра за породицу у Заводу за болести зависности београдског Клиничкоболничког центра „Др Драгиша Мишовић“, осетљива, наравно, на несрећу својих пацијената, безмало је принуђена да, након терапије њима, приступа „терапији себи“…
– Са наркоманима радим свакодневно. Чини ми се да сам са хиљадама њих разговарала, а тек их је десет одсто у стању да размишља о суштинским животним питањима, о властитој садашњости и будућности. Неугодно је предвидљиво да ће се цела њихова прича, с почетка околишно а до краја посве отворено, свести на питање могу ли да добију још метадона…
– Каткад ме обузме осећање бесмисла, узалудности целог мог рада. Чак и кад уложите највише знања, снаге и пожртвовања (да сте хирург, уз исти улог извели бисте најбриљантнију операцију), резултат може бити супротан: баш зато што је осетио пожртвовање, наркоман може поново да узме дрогу, јер се и сам боји – излечења! Можда је императив дроге најјачи…
 
– Наркоманија ми се – каже докторка Вуков – чини једним од најзанимљивијих подручја неуропсихијатрије. Нема прецизног одговора на питање зашто се неко опредељује за дрогу, а чињеница је да сваки човек, ако се изложи злоупотреби дроге, може постати зависник. Мој је утисак да је породица веома важна за настајање, још више за одржавање наркоманије, а нарочито је битна при лечењу и превенцији.
– Дејство дроге је уистину фасцинантно, али је још фасцинантнији људски мозак, који је у наркоманији „несавршено савршен“. Несавршен је зато што је толико под утицајем хемијских средстава, толико биолошки програмиран, да понекад реагује и глупаво, навикава се на нешто на шта човек и не би желео да се навикне. С друге стране, у њему је ускладиштено огромно искуство индивидуалног, фамилијарног и колективно несвесног, па реакције на поједине дроге као да отварају некакве клапне у мозгу…
– Стари народи су користили дроге, ритуално, са контролисаном употребом. Намењене привилегованима, онима који поседују животну мудрост, дроге су са мозгом биле у извесном комплементарном односу. Али, када их се домогну млади, чији је мозак неразвијен, који су уплашени, несигурни, без животног искуства и мудрости, дроге брзо њима загосподаре, а мозак се сведе на скупину хемијских једињења, почиње да функционише као покварени компјутер! Апатија и губитак способности да се доживи задовољство (анхедонија) казна је оваквим људима што су заголицали змајев реп.
– Када разговарам с наркоманима, имам утисак да им се мозак свео на пуке биохемијске реакције, а да су сви садржаји, животне вредности, вредности емоција, апстрактног мишљења, воља за живот, сазнање, страст – све је то као збрисано, или тиња у неком крајичку душе без наде да се распламса.
– Беспомоћност лекара у несрећи чију неумитност свакодневно гледају изблиза, као и варљиви, краткотрајни успони снаге воље пацијента у односу на снагу дроге која је и саму ту вољу поразила, вероватно Вас исцрпљују и по изласку из ординације?
– У тренутку када напуштам посао, најчешће осетим огроман умор… То је онај прави психолошки замор ткива, а узрокује га вишак негативне енергије. Да би га превладао, сваки лекар који се бави наркоманијом мора се посветити физичкој активности, спорту, или преостатак дана испунити нечим угодним и садржајним – провести поподне у породици, са пријатељима, одгледати леп филм или позоришни комад, па и купити себи нешто што воли… Можда је чудно, али човек заиста има потребу да сам себе некако награди, не да га награди други. Након таквог рада морате бити добри према себи. Тежина проблема притиска вас и код куће. Ваш пацијент је преварио сопствени мозак, па сад он вара њега, и ви то гледате. Понекад ме љути бесмислица да је млад човек, на прагу живота, посегао за дрогом као помоћи, или средством доказивања… Одавно знам да су наркомани врло склони манипулацијама, лажима и преварама, чак и својих најближих, али ни дан-данас не могу да се помирим са толиким губитком достојанства. Но, наркоманске су породице често веома несрећне, па када се сви, скупа са наркоманом, ухвате у коштац са својим проблемом, тада за њих имам изузетно осећање одговорности…
– Познато је да је лечење наркомана мукотрпно. Завод за болести зависности основан је маја 1987. године. Шта нам казује троипогодишње искуство лекарског тима у овој установи?
Наркоман апстинент има, по правилу, кризне тренутке након шест месеци апстиненције, након девет месеци, две године и, чак, након пет година! Узрок поновном узимању дроге после дуге паузе знан је само наркоманском мозгу. Може се догодити да неко угледа кућу у којој се пре пет година дрогирао, па да му сам тај призор подстакне жељу. Један наш пацијент, кад год би сусрео бившег друга, који га је и увео у наркоманију, добио би жељу да се поново дрогира. „Волео сам тог друга“, каже, „и сад га волим, па одмах волим и дрогу.“ Дрога је, изгледа, попут неке изузетне, посебне љубави…
Кроз Завод за болести зависности досад је прошло мноштво наркомана, и међу њима је много оних који су непрестано на почетку лечења. Неки од њих већ су толико болесни од сиде да им је Завод постао други дом. Враћа нам се око осамдесет одсто пацијената, са учесталошћу од три до осам покушаја лечења! Проценат излечења је између један и три одсто. У Београду и околини регистровано је око две хиљаде наркомана, премда се процењује да их је око једанаест хиљада! У 1989. години кроз Завод је прошло око тридесет хиљада људи, односно толико смо у том периоду пружили услуга. Дневно нам у диспанзер дође сто до двеста наркомана, а шездесетак њих непрестано лежи у болници. Завод не одбија ниједног наркомана са подручја Југославије, изузев, наравно, агресивних, склоних физичким обрачунима, застрашивању и манипулацијама с метадоном.
– Свуда у свету овакве установе имају веома строга правила којих пацијенти морају да се придржавају, а и то спада у њихову ресоцијализацију, прихватање норми друштва. Јер, наркоман, вечито дете, односно карикатура детета, издвојивши се у субкултуру наркомана, изгубио је корак са својом генерацијом, која је отишла даље у сазревању, па му превладавање физичке зависности од дрога не представља толики проблем колики га тек чека: главно, превладавање психичке зависности је уистину мукотрпно и захтева добро развијен систем ресоцијализације. Зрачак мотивације угашен дрогом поново треба да затиња и засја, уз помоћ породице, школе, пријатеља који нису наркомани, сарадника на послу, проширене породице, као и добре комуне, где се учи живот од почетка, кроз рад, обавезе, одговорност, права и дужности. Наркоман, једноставно, мора да промени животни стил и животну филозофију, што је веома тешко. Медицина ту не може бити од посебне користи, али друштвена заједница може. Друштво најпре мора да схвати да живот сваког младог човека вреди, и да нико не сме бити отписан. У свету постоје такве комуне, и ресоцијализација у њима траје од шест месеци до две године. Наш пацијент принуђен је да се враћа у Завод на контролу, а овакво окружење покреће му цео механизам асоцијација које га вуку натраг, у болест…
– Но, док друштво не усхте и не оспособи се да ваљано брани живот сваке своје јединке, шта родитељи да чине како би одгојили дете отпорно на искушења с дрогом, оно које ће непоколебљиво одбити понуђени „сниф“ или „фикс“?
– Отпорност према тешкоћама и негативним изазовима изграђује се од почетка дететовог живота. Осећање сигурности је једно од најбитнијих осећања човека. У дете га уграђују родитељи, како својим односом према њему, тако и међусобним односима. Љубав, брига, заштита и поштовање за личност детета подстаћи ће осећање сигурности. Међусобно поштовање, разумевање, толеранција и усаглашеност у погледу васпитања детета, које мора да схвати вредност рада, потребу поштовања правила и одговарања обавезама у школи и код куће, учиниће да дете постане поверљиво и склоно да у властитим кризама, променљивим психолошким стањима, затражи помоћ од својих родитеља.
– Сигурност, дакле, самопоштовање, поверење у родитеље и друге људе, планирање времена (тако се најбоље одолева нападима досаде), топла и заштићујућа али не и презаштићујућа! – атмосфера у кући, створиће основу дечјем отпору на притисак вршњака који нуде дрогу. К томе, родитељи треба да буду подробно обавештени о дрогама, да имају јасан став против њихове употребе, али и да знају тачне разлоге свог противљења. Са дететом о дрогама треба разговарати још од његовог најранијег детињства. Скупа са школом, родитељи треба да науче дете да заволи себе и да му највећи квалитет буде здравље.
Чињеница је да су, у трагању за јединством са самима собом, са природом, са породицом, са друштвом, хемијска средства која користе млади двадесетог века, заправо израз немоћи да се пронађе пут у будућност. Наркоманија зауставља ток времена, враћајући младог човека на ниво детета, реалност на принцип задовољства, културу на пуке оквире цивилизације. Бунт против понуђеног система вредности свео се на исту полазну основу: срећа се може купити новцем. Светлуцави свет дроге није се приближио ниједној бајци. Чаробни штапић дроге није изменио свет – напротив, само га је још више учврстио у његовој хипокризији.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *