ЂАВО У ПРАХУ – ИСПОВЕСТИ НАРКОМАНА

 
>
ЂАВО У ПРАХУ

исповести наркомана

 
“ПРОБАЈ, СЕЉАЧИНО!
 
Кад је једна од нас најављивала посету телефоном, замоливши га да размисли зашто је његов живот кренуо тако мутним током, И. В. је упитао:
– А који сте ви факултет завршили?
– Филозофски.
– Је ли вам падао на памет неки други, као могућност?
– Јесте.
– Ето, видите, случајност…
Није нам био склон у почетку, као ни већина наркомана:
– Шта вам ја могу рећи? Како се припрема хероин и убризгава у вену…
А управо је био стигао из београдске болнице “Др Драгиша Мишовић”, где је шест летњих недеља 1987. провео на такозваном “метадонском” програму. Показао нам је отпусну листу. Одломак: “…болесник најбоље психосоцијално функционише на дози од 40 милиграма хептанона за 24 сата, па се предлаже да му се лек и даље ординира у истој дози.”
Сада му је 26 година, а почео је у петнаестој, као одличан ђак деветог разреда.
 
– Те године сам пао на поправни… Знао сам о дроги, читао. А имао сам и лично мишљење, овакво: дрога је за мајмуне, за будале… Шта је то…? Ништа. Али, у друштву су ми говорили (рођен сам у оближњем селу и живео тамо неколико година): “Хајде да пробаш, сељачино!” Пробао сам, најзад, сирови опијум. Неколико пута. Ништа нисам осетио. Рекли су ми: “Ти си глуп, не знаш…” Решим да одем у Македонију по сирови опијум… Куповао се лако, од сељака, као код нас кукуруз. Онда сам се сам уфиксао. Заинатио сам се. Баш сам хтео да видим како је то. Било ми је лепо. У почетку. Имао сам срећу, или несрећу, да стално имам дрогу. Изузев последњи пут, кад сам колабирао…
– Са овим знањем и искуством, да ми је опет петнаест година, не бих је ни омирисао! Сад сам залечен. Контрола је сваке две недеље и, кад би ми у крви пронашли неку другу дрогу, изгубио бих право на лечење. Али, не треба ми ништа. Ево, могао бих сад да окренем телефон и добијем хероин без паре, али нећу. Шта ће ми. Узимам терапију, и миран сам. Шта би фалило да и у Новом Саду постоји бар једна соба у којој би радила два лекара… Дођеш, узмеш терапију, и добро ти је…
Ово је први пут да се И. В. одлучио да оде на лечење.
– Нећу овде да идем. Људи одлазе у болницу ради спаса, а ја треба да цркавам… Третирају те као лопова, криминалца, ђубре… Пијанац, који малтретира породицу и околину, има бољи статус…
– Одеш да тражиш помоћ, како сам ја, једном, на психијатрији, и догоди ти се да те претуку. Испао ми из џепа ножић, а они ме нападну. Звали су и полицију. Претходно су ми, наравно, обрисали крв. Сестру која је то чинила док су ме двојица држала за руке и ноге, испљувао сам, а она је једина после рекла истину. Ножић је, по њима, значио да намеравам неког да убијем, на шта су се полицајци смејали јер, све и да сам хтео, таквом справицом је то неизводљиво. Рекли су: “Па добро, људи, шта је ово?”, јер су, очито, били претерали.
Био сам у кризи, зато сам им се обратио, али су они констатовали да нисам у кризи. Никад више нисамтамо отишао. Једном, пре тога, молио сам инспектора полиције да ме води на психијатрију, ако ми могу гарантовати осам сати сна дневно. Дали су ми брдо таблета. Ништа. Био сам завезан, и сећам се да сам покидао дебели кожни каиш… А у Београду се пацијенти чак ословљавају са “Ви”…
Младић је нагласио ово “чак”, очито жељан односа човек-човек, без његовог картона, шифре “304” и предрасуда. “Онај ко ме прво упозна, па тек после чује да сам наркоман, чуди се…”
Сумња да је занимање лекара и друштва за наркомане последица повећане бриге за њих саме:
Сида је ту. Евиденције хомосексуалаца не постоје.Нас имају у регистру. Један што је лежао са мном у болници “Др Драгиша Мишовић” умро је од сиде, а ни жена му неће дуго…
И, на крају нам је још рекао:
– Шта је са паролом да је човек наше највеће благо? Нису ваљда сви на Западу луди, а ми једини паметни,па забрањујемо хептанонску терапију.
Није имао разлога да брине за себе. Њему је хептанон прописан и добијаће га, каже, док год му је потребан. Ако га се пре не ослободи, доживотно…
 
* * *
 
– На мене је – каже отац младићев – поразно деловало сазнање да ми је син наркоман. Једном су дошли да га траже из полиције, због неког преступа, и тада су нам рекли… Схватили смо, супруга и ја, да смо промене у понашању нашег детета претерано приписивали пубертету. Његова затварања у собу, дуге ћутње, повлачење у себе, неочекиване реакције, и други “знаци препознавања наркомана”, данас нам не би, као пре једанаест година, када је почињао, тако лако промакли.
И. В. је до петнаесте године био одличан ученик. Дете за пример. Једном је социјална радница, сакупљајући податке о условима у којима живе ученици, приликом посете њиховом дому рекла мајци како може бити поносна на сина, и да је то сигурно њена заслуга.
– Било је то – каже мајка – прво признање мени. Пошто сам домаћица, подразумева се да ми кућа увек блиста, да је ручак на време, и да ми је дете у свему узорно. Када је наш син, коју годину после, постао наркоман, опет је то, по мишљењу околине, била моја “заслуга”. У међувремену се у породици ништа, осим њега, није мењало. Муж зарађује довољно за солидан живот. Никад се нисмо разбацивали, али ни оскудевали ума чему. Били смо стабилна породица, као једна душа.Остали смо уз наше дете, и покушавали да му помогнемо да се што пре отргне од тог зла.
Међутим, нимало им није било лако. Родитељи, неупућени у овакве проблеме, куцали су, с мање или више успеха, на многа врата. Пронашли су лекара који је хтео да им лечи сина.
– Том лекару – присећа се отац – веома смо захвални, јер му је помогао да заврши средњу школу. “Скидао” га је колико год је било могуће. Без његовог разумевања и наше упорности, било би неупоредиво горе него што јесте. У школи су знали да се дрогира, али ту чињеницу никад нико није споменуо…
Отац и мајка разговарали су с родитељима синовљевих другова – наркомана, али о некој заједничкој борби није било ни говора. Свака породица водила је своју битку, како је најбоље умела.
– Ја се једанаест година борим с тим злом. Осетила сам колико су та деца одбачена – каже мајка. – Када сам отишла код лекара од ког сам у Војводини очекивала највише помоћи, није ме удостојио ни људског разговора. Кроз одшкринута врата питао ме је шта ми треба, а кад сам му рекла своју муку, затворио ми је врата пред носом. Недавно ми је син имао велику кризу апстиненције, колабирао је, и једва је све то преживео. Након опоравка, поднео је захтев за лечење у Београду, у болници “Др Драгиша Мишовић”, где је примљен без икакве протекције.
– Имали смо прилику да видимо с колико се пажње и људског уважавања лекари опходе с тим девојкама и младићима, и помажу им да што лакше поднесу прву фазу лечења. Целом стручном тиму, с докторком Фридман на челу, као родитељ одајем пуно признање за успешност у раду и поверење које имају код својих пацијената. Жао ми је, само, што су сиромашна установа. Кад би се бар нашло новца за телевизор…
И. В., за разлику од већине наркомана, никада из куће није однео ниједну ствар да би је продао ради дроге. Отац му, у те сврхе, никада није дао ни динара, а каже и да не би, макар га гледао како умире.
– Више, надамо се, неће бити ни потребно. Болничко лечење је завршено, отпусна листа постоји, као и упутство о даљем току лечења и хептанонској терапији. Количине овог лека, мајка се нада, могле би, с временом, постајати све мање, а можда, једног дана… Њему је сада 26 година. Треба да почне да ради код оца у занатској радњи (ако успе да добије лекарско уверење), што ће значити и почетак неког новог, бољег живота за све њих. Он је, на неки начин, ипак имао среће. Стабилна породица, добра храна, излечење, посао – околности су веома значајне за повратак наркомана нормалном животу. И. В. ће можда добити битку…
У углу собе лежао је инструмент у кутији. Гитара, помислили смо кад смо ушли, и наметнуо се логичан след: рок, дрога. Кад смо завршили разговор, И. В. нам је рекао да је то, заправо, тамбура. Свира са својим другарима у кафани. Пожелели смо да га чујемо. Бележнице и оловке биле су у торбама, и нисмо знале да ћемо са И. В.ом остати још сат и по.
Више није био ни саговорник, ни наркоман. Флашица седатива са стола послужила му је да уверљивије изведе компликовану румунску “Шеву”. Машио је се махинално, притиснуо њоме жице, и постао краљ у краљевини предивних тонова. Звуци “Турског марша”, севдалинки, староградских, македонских и врањских песама, били су знак живота из синовљеве собе. Срећа у несрећи. Други родитељи имају тишину, успорен покрет и глас, мртвило…

Comments are closed.