ЂАВО У ПРАХУ – ИСПОВЕСТИ НАРКОМАНА

 
>
ЂАВО У ПРАХУ

исповести наркомана

 
ПОСТОЈИ ЉУБАВ
 
Један млад човек је једном рекао: “Какав ти је овај живот: устани лези.” Шта год радио, мање или више приметно чекаш да умреш. Каткад, у очајању, у помањкању смисла, човек крене да се свети животу. И наркоманија је, може бити, нека врста освете животу. У безверју.
Човек је у сопствену празнину, у “рупу” која је жудела за испуњењем, стрпао дрогу. И испунио се. Злом. Добио је своју велику опсесију. Ђавола за господара.
Мукотрпним лечењем ђаво може да се ишчупа. Кад се то напокон догоди, није све завршено. Остаје празнина. Спремна да прихвати ђавола натраг. Уколико је не испунимо вером. Богом. Кад Бог заузме своје место у човеку, човек је спасен. Тек тада. Заувек.
 
* * *
 
– Апсурд атеизма је страшан – каже двадесетдеветогодишњи Дамјан из Београда. – Ја сам био вуковац у основној школи. Са петнаест година сам почео да пушим марихуану, а са седамнаест сам прешао на хероин. Као гимназијалац, био сам незадовољан уобичајеним током живота: родиш се, порастеш, завршиш школу, запослиш се, ожениш, гајиш децу и – умреш! Хтео сам нешто више, јаче. Сад знам да је то љубав Божија. А онда, онда ми је било неважно хоћу ли умрети десет, двадесет година пре или касније… Многи људи до љубави Божије дођу на нормалан начин. Мој пут је језив. Међутим, Бог нам не ставља на плећа терет од којег ће кичма да пукне…
– Пресудно је било незнање и самољубље. “То се теби десило зато што си ти глуп. Ја сам паметан, мени се то не може десити.” А десила ми се тако велика зависност, да ћу до краја живота носити у себи своју притајену болест. До краја живота морам да будем на опрезу. Осећање дејства хероина је толико јако да га никада нећу заборавити. Сада знам да је хероинска “срећа” лаж, клопка. Све то може природно да се доживљава, само што ми желимо срећу на дугме Лењи смо, и ђаво то користи. Погледајте Оца Тадеја на слици. Помишљам какве ли је он “флешеве” доживљавао, и то на здрав начин, целога живота!
– Родитељи су ми, у детињству, говорили против дроге. Вероватно им приступ није био добар. Био сам даровит. Да ми је понуђено да на прави начин испољим таленат, можда бих избегао наркоманију… Готово нико из моје генерације није имао ту срећу да га родитељи одмалена воде у цркву!
Дамјан тврди да већина људи у нашој земљи не схвата сразмере наркоманије.
– У мојој невеликој улици познајем тридесет људина хероину, а свега двоје је отишло у Завод за болести зависности! “Тамна бројка” је много већа него што се претпоставља.
Дамјан је крштен 1997. године, у Манастиру Ковиљ.
– Трудио сам се да будем верник и пре крштења, али сам на крштењу имао изузетно јак доживљај… Владика Порфирије тада није био владика, он је крштавао. Ушао сам у буре с водом – овде се потапа – и од једном, као да сам прогледао! Осетио сам истинску љубав људи око мене. Схватио сам да на свету постоји љубав, и да постоје људи…
– Заинтересовали су ме и монаси, који говоре суштинске ствари, и својим животом показују како треба живети. Треба живети једноставно и здраво.
– Обожен, верујући човек, може на свом путу да посрне. Ја сам се пре годину и по дана последњи пут скинуо са хероина. Четврти или пети пут… Раније се овако дешавало: скинем се, и шта – зјапи рупетина. Имао сам падова и успона у вери, остављао дрогу и узимао је опет, али се ни у најцрњим моментима светло у мојој души више никада није скроз угасило. У тој црној рупи се макар назирао Христос, тако да сам увек знао чему треба стремити.
– Не верујем у друге начине спасавања. Познајем многе наркомане који су покушавали да се спасу бесомучним радом. Један је месецима чувао овце у планини. Кад се вратио у Београд, поново је поражен дрогама.
– Помагао сам свима, а онда тонуо… Сад се молим: “Боже, ја немам снаге ни за себе. Помози ми да смогнем снаге!” Не смем да се јуначим, да залазим у старо друштво. Човек мора да се издвоји и избегава искушења.
– Лепо је осећање слободе од дрога. Наркоманија је страшан и тежак посао. Од јутра до мрака си “у фрци”,јуриш новац, па дилере… Да ли имају, да ли немају, јели чисто… Онда наступа фрка од недостатка фрке. Навикнеш на тај жестоки притисак. Кад спласне, треба поднети мир, тишину, изненадни вишак времена. То је могуће једино помоћу вере.
На питање шта мисли о легализацији марихуане, Дамјан каже:
– Ја сам за то да се забране и цигарете! Мада, марихуана је, бар код мене у крају, сасвим легална: момци и девојке је купују, продају, и пуше џоинте на улици…
– Читали сте књигу . Колико се разликује наркоманија с краја осамдесетих година прошлог века од данашње? Много је масовнија, појавио се екстази, и…
– У већој је спрези с криминалом. Данас сваки дилер има пиштољ за појасом. Наркомани имају мање пара. Немам шта од мајке да украдем, нити могу од кога који динар да позајмим…
Дамјан је забринут за будућност младих.
Веронаука мора да буде део националне стратегије за борбу против наркоманије, иначе ћемо постати земља зомбија, ропска нација! Пре отприлике четири године, један ученик трећег разреда средње школе тражио је од мене да набавим сто таблета екстазија за цело његово одељење! Иду на екскурзију, па се припремају, прикупили су паре за дрогу…
– Родитељи морају да се потруде да породични живот оплемене правом љубављу. “Порукице” и “парице” нису довољне…
Остајући у манастиру још који дан, како би се оснажио за даљу борбу, Дамјан на крају појашњава:
– Није то онако како људи замишљају: Порфирије стисне дугме и – трас! Готово! Морамо се трудити, као кад учимо да возимо бицикл. Монаси су ту да нас придрже и погурају, али сами окрећемо педале и устајемо кад паднемо.

Comments are closed.