НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Савремени изазови и искушења » ЂАВО У ПРАХУ – ИСПОВЕСТИ НАРКОМАНА

ЂАВО У ПРАХУ – ИСПОВЕСТИ НАРКОМАНА

 
>
ЂАВО У ПРАХУ

исповести наркомана

 
ЉУДИ БИЉКЕ
 
Енергична браћа Р. и Т., оба (бивши?) наркомани, редовно, из градића 3., долазе у Београд на породичну терапију. Своју исповест започели су нерадо, тек кад смо их подсетили да – пошто су и сами затражили туђу помоћ – дугују помоћ другима.
Р., старији (25), први је, 1986. године, дошао у додир с дрогама.
– Пушио сам „траву“ у војсци, с неким Словенцем. То је било „нобл“. После сам десетак пута „снифнуо“ хероин, који сам добијао бесплатно, од једног пријатеља, дилера. О дрогама сам знао мало, заправо ништа,али се тада у мом друштву навелико причало о уметницима и славним личностима које се дрогирају, па, мислио сам, кад могу они, што не бих и ја… Другови суме упозоравали на зависност…
Р., неуспела копија славне личности, убрзо је доживео апстиненцијалну кризу.
– Осетио сам љуљање под ногама, грчење мишића и болове, али нисам био свестан да сам у кризи. Упао саму некакво психотично стање. Од психозе сам се лечио у лудници, месец и по, али без видних резултата, па је неуропсихијатар из З.а предузео кућно лечење, од августа 1986. до априла 1987. Кренуло је набоље, запослио сам се, започео нормалан живот, имао добру девојку, али сам убрзо опазио да ме страховито НЕРВИРА СКЛАД! Имао сам неодољиву жељу да се НЕШТО ПОМЕРИ! У лето 1988, након две године апстиненције, поново сам узео „сниф“ хероина, заједно са једним дечком који је изразио жељу да куша то „стање блаженства првог сна“ (мом брату ауторско право на ову дефиницију – он ју је смислио касније, пошто је и сам пробао хероин!). Имао сам на уму опасност од зависности, али сам се уздао у своју снагу, моћ контроле и углавном сам контролисао ситуацију до самог краја, док се нисам, 23. маја 1990, обрео у Заводу за болести зависности!
Млађи брат, Т. (22), био је запањен Р.овим повратком на хероин 1988, након двогодишње апстиненције. „Добро знаш кроз шта си све прошао“, рекао ми је. „Забога, завршио си у лудници!“
– Родитељима нисам ништа смео открити – прича Т. – јер је за њих дрога била саблазан. Не би му могли помоћи, пресвиснули би. Једва су преживели братовљеву болест. Замолио сам друштво да га остави на миру. Он ме је лагао да не узима хероин… Лаже мене, себе, родитеље… Познаници ме обавештавају да се ипак дрогира. Почињем да јурим дилере по граду, јер Р.ова братска реч да ће престати, не помаже. Хтео сам бар да му смањим шансе да се домогне хероина. „Травом“ (коју сам и сам повремено пушио – али ме хероин није занимао, ни да га лизнем – јер, како бих лечио брата?) подмићујем дилере да ми достављају о њему податке, све се више везујући за то друштво. Након три месеца јурњаве, у новембру 1988, позове ме продавац траве и замоли да му у кафићу (где се окупљало цело моје дрогирано друштво, скупа са братом и бившом девојком) купим пакет хероина, јер је у кризи. Међу њима сам био права реткост- по томе што сам доследно избегавао хероин, и сви су поштовали такву истрајност. Мој најбољи, најстарији друг, такође је био тежак наркоман. Спазио је да купујем хероин и рекао: „Па ти то не узимаш…“ „Нисам за себе купио“, одвратим, али њега онај пакетић као да беше хипнотисао. „Дај ми само мало“, каже. „Не дам ти ја, друг си ми…“ Буквално ме је угурао у тоалет. „Само да га видим! Да помиришем!“ Нисам знао да је у кризи. Удахнуо је пола пакета. То је било превише од судбине: у мојој највећој борби у животу, за спас брата, режира ми овако тешку сцену са старим другом. „Сад ћеш да видиш шта ћу ја да урадим“, кажем му приносећи преостатак хероина к носу. „Ти си луд! Зашто?! Немој!“ „Ето тако“, одвратим, а ни до данас не знам КАКО. (Живео сам, изгледа, већ дуго у том свету и, колико год се свест опире – подсвест гледа, памти и усваја). Нисам осетио задовољство. За месец дана поновио сам ово још два пута. Није ми било лепо, али ме је страшно занимало може ли тај прах бити јачи од братске љубави…
– Тек у четвртом или петом покушају осетио сам „блаженство првог сна“ – потпуну смиреност, опуштеност, самоувереност, појачано опажање, свеопшту љубав, енергију, еуфорију. Кад сам, после десетак сати, дошао к себи, био сам УЖАСНУТ СНАГОМ ХЕРОИНА, том величанственом амбалажом пропасти. Престао сам да се чудим брату који види да плачем због његовог јада, ударам главом о зид, а он не одустаје од дроге. Схватио сам колико му је тешко, каква је то крвава борба…
– Пошто сам „човек крајности“, за месец и по постао сам „наркоманчина“. Ужаснут хероином, покушао сам, у први мах, да се дистанцирам, осамим, средим утиске и одредим свој даљи пут. Музичар сам, пијанист, и требало је да на Западу, код чувеног професора, започнем студије клавира. Све је било договорено. Ужурбано сам се припремао. Несмотрено сам себе оптеретио бројним обавезама у прекратком року, тако да, наравно, нисам издржао, и поново сам посегао за хероином (или је то била подсвесна жеља да останем уз брата).
– Крајем маја 1989, разочаран пропашћу најављене каријере на Западу, поново шмркнем хероин. Убрзо сам се сасвим лепо уклопио у сав тај хаос: трговци дрогом добили су „нову овцу“, која свира, зарађује, и није клошар-наркоман, већ виши наркоман. У јулу почињем да се бодем. Сасвим сам се препустио… Имао сам привидне кочнице, као на авиону… Батргао сам се, приписивао себи у заслугу краће прекиде, али сам се „брзином светлости“ навукао на грам и по хероина – досегао свој максимум, врхунац своје издржљивости.
– Више нисам уживао. „Блаженство првог сна“ је ишчезло. Дошло је време кад не осећам баш ништа, жао ми вене, од свега ми је мука, али морам да се уфиксам да бих „функционисао“. Неспособан да се обријем, гледам своју тугу, грозим се свега. Убризгам хероин, повраћам… Кукам над собом, сваки пут, осећам да убијам људе који ме воле. Нисам то ја, знам, НИСАМ ЈА. Неприхватљив сам себи такав. Здрави део свести опомиње ме да сам предодређен за нешто друго, више, боље…
Т. је схватио да, ако овако настави, „не само што неће бити музичар, него, ускоро, неће бити ни жив“.
– Последњих седам дана био сам живи мртвац, биљка. Предложио сам брату да све признамо родитељима и одемо на лечење. У Завод за болести зависности стигли смо 23. маја 1990. године.
Старији брат остао је у болници три недеље, а млађи четрдесет дана. Одатле је положио пријемни испит за академију музичких уметности.
– Занимљиво је – напомињу браћа – да „братско дрогирање“ није нимало пријатно. Истовремено смо то радили веома ретко, кад је баш било неизбежно, кад нам се подудари криза. Грижња савести што оног другог подстичемо својим чином, онемогућавала је потпуно опуштање. Сматрали смо да је добро за нас што је тако. Било би страшно да нисмо зазирали један од другог. Настојали смо да међусобно подржавамо апстиненцију, једино смо се у томе „пратили“, али би неко увек прекршио договор…
 
* * *
 
Дан пре нашег сусрета, 13. августа 1990, договор је прекршио млађи брат. По повратку с мора, где су обојица апстинирали, Т. је пронашао у кући остатке хероина и Р. га је затекао како их убризгава у вену. Изненађен, упитао је: „Шта то радиш?!“, а Т. му је мирно одговорио: „Оставио сам теби пола…“
Браћа су ово исприповедала докторки Вуков накнадно, тек пошто их је стеснила резултатима рутинске „детекције урина“. Затајили су, дакле, и свом неуропсихијатру да су се, дан пре доласка на терапију, дрогирали, иако су знали да ће то убрзо бити непобитно утврђено…

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *