НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Савремени изазови и искушења » ЂАВО У ПРАХУ – ИСПОВЕСТИ НАРКОМАНА

ЂАВО У ПРАХУ – ИСПОВЕСТИ НАРКОМАНА

 
>
ЂАВО У ПРАХУ

исповести наркомана

 
СИЛАЗАК У ХАД
 
Једне августовске недеље 1990. године, придружили смо се ноћној лекарској визити пацијентима Завода за болести зависности у Београду. Неуропсихијатар Мила Вуков, уз две медицинске сестре и једну дотерану и брижљиво нашминкану („дежурну“) наркоманку, обилазак пацијената започела је у 21 час, да би их готово сат и по пропитивала о здрављу и потребама. Потребе је већина наркомана објављивала сажето, речју „додатак“, а то значи: још метадона…
На првом спрату Завода је клиничко одељење, где смо те ноћи затекли тридесет пацијената, махом по три у соби. Собе не наликују на болничке, већ, пре, на студентске. По сликама, постерима и исписаним порукама – зидови су велики транспаренти душа у шкрипцу.
По духу, атмосфера је гробна. Ваздух је засићен зависношћу од оболелих тела. Дух није слободан, а и када га тело, умирено седативима, пусти, дух као да не зна куд ће. Прети му недогледна, бескрајна доколица.
– Како сте? – пита докторка младог човека који лежи на леђима, ни уснуо, ни будан.
– Па, ни лоше, ни добро…
Као већина људи на свету, дакле – уопштава докторка.
(Ех, кад би они знали како се осећа „већина људи на свету“, не би тражили толико средстава за умирење. Учинило нам се да „мир“, у њиховом случају, значи обамрлост, тупост, ничим поремећено вегетирање…)
Потом смо „сишли у хад“, на одељење полуинтензивне неге у приземљу, где се, сада већ у правом болничком окружењу, осамнаест наркомана с муком ослобађало физичке зависности од опијата.
Један младић се жалио како је принуђен да више пута на дан мења постељину, јер су његово рубље и кревет мокри од зноја – који се изобилно лучи у такозваној кризи апстиненције.
Други млад човек, безмало дете, рекао је одлучно: „Ја сутра одлазим кући! Овде само причају о дроги…“
Његов сусед се пожалио на судбину своје сестре, за коју је утврђено да је HIV позитивна, носилац вируса сиде. Он сам, један је од четири пацијента у четвртом, завршном стадијуму сиде.
Је ли то и ваша сестра наркоманка? – пита докторка.
Не. Муж јој је наркоман. Он јој је пренео вирус…Убрзо је поред нас проминуло и сабласно лице по
старијег наркомана који незаустављиво, упркос гнушању својих суседа, „сам себи вади зубе и држи их у џепу .
Једна жена је плакала и у предасима уверавала докторку у искрену жељу да се, скупа са својим мужем, чија је болесничка постеља уз њену, излечи, али се и жалила на последице нагле апстиненције.
Нисмо, верујте, дошли по метадоне, већ да се ослободимо зависности од дроге, али је тешко… „Спуштање“ је пребрзо. Овако могу да „кризирам“ и код куће. Недавно ми је један пацијент, пошто се вратио с викенда, понудио дрогу. „Хајде да купиш“, каже, „добила си паре јутрос, видео сам.“ Рекла сам му да немам пара. „Даћу ти на кредит“, наваљује. Одбила сам и „кредит“, али он није био задовољан. „Хајде, узми, частићу те.“ Нисам узела. А могла сам… Видите…
 
* * *
 
Док се вани, у јавном, политичком Београду, одвија борба за парламентарну демократију бучним буђењем народа, иза огромног, светлећег натписа ЗАВОД ЗА БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ, сложно обамрли леже православни, католици, муслимани и атеисти, без снаге за мржњу, без снаге за љубав, без занимања за свет, са једном једином жељом: да поново задобију власт над сопственим нервним системом, ОСВОЈЕ СЕБЕ. Оваквих, махом неуспешних освајача, највише је из Београда, Ниша и Новог Сада.

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *