ЂАВО У ПРАХУ – ИСПОВЕСТИ НАРКОМАНА

 
>
ЂАВО У ПРАХУ

исповести наркомана

 
ТРИНАЕСТОГОДИШЊА ЖЕНА
 
Т. Ј. има двадесет четири године и веома дуго и интензивно искуство наркоманке. Још као о тринаестогодишња девојчица, са неколико својих вршњака придружила се групи осамнаестогодшпњих “дувача лепка”, да би убрзо потом пробала таблете (артане и паркопане), марихуану и, напокон, хероин.
– Претпостављам – каже Т. Ј. – да сам дрогу “одабрала” као заклон. Све ми се уоколо чинило бљутаво. Неподношљива ми је била издресираност, исфолираност, људска трагедија… Нисам у томе хтела да учествујем. Била сам сувише бунтовна да бих се придружила, а сувише слаба да бих мењала свет око себе. Зато сам изабрала издвајање, боље рећи: оправдање свог постојања издвајањем из те масе која преживљава. Била су ми болно смешна њихова размишљања, њихови укуси, кретања, жеље, филозофија – саме норме су смешне, сами критеријуми су смешни, најзад – толико упињање да себе убеде да јесу оно што нису… Наравно, начин “издвајања” није био добар, али ја о томе тада нисам размишљала… Имала сам премало година да разлучим добре од лоших путева… Сматрам да, ко мање – ко више, сваки човек поседује сличан бунт, али многи имају среће да се нађу у нечем другом – спорту, уметности, религији, па и (што да не – то је боље од овог у чему сам ја!) хомосексуалности. Дејство дроге које ми је тада било неопходно је својеврсна “утрнулост мозга”… Не хајем, просто, што сам људско биће са извесном улогом на земљи, не хајем за сопствену егзистенцију, за целокупан свој живот, већ се “љуљам у облацима”.
Т. Ј. је несмотрено, у необузданој жељи да СВЕ и ОДМАХ проба, скратила детињство, прерано постала жена…
– Имала сам једног пријатеља, вршњака, тринаестогодишњака, с којим сам “све” до тада пробала. Договорили смо се да пробамо и секс… Једног поподнева, на Калемегдану, пробудили смо се из халуцинација од лепка сасвим наги и, кад је већ тако… Нисам осетила никакво сексуално узбуђење, а ни он… Као да смо се руковали.
Узбуђење је наступило убрзо, али посве другачијим поводом. Т. Ј. је имала свега тринаест година и два месеца када је узела први “фикс” хероина!
– Била сам чула за тај хероин, и чинио ми се као нешто страшно, опасно, велико… Хтела сам с њим да се суочим, мислећи да је то храброст. Нашла сам новац(моји су градили кућу и било је пара на гомили; вероватно сам одатле узела а да се није ни приметило) и купила хероин од једног познаника, дилера. Он ми га је припремио, а потом ме уфиксао у једној згради, на другом спрату, на степеништу… Осећала сам се као у криминалистичком филму…
– Убрзо сам престала да се придржавам правила понашања “узорне мамине ћерке”. Одбацила сам буквално све норме, избрисала их… Као да се родила нека друга особа, којој није било битно ништа на планети. Успех у школи ми се погоршао… Завршила сам, укупно, десет разреда…
Т. Ј. већ са четрнаест година постаје зависна од хероина. Низ година узима га свакодневно, каткад и до шест-седам пута на дан!
– Узимала сам и опијум, а од 1983, када се појави очај од макових чаура, непрестано сам га користила,обично изјутра, пре хероина или опијума. Направила сам свега једну, двомесечну паузу… Да бих се домогла новца за дрогу, скупа са једним дечком, наркоманом, с којим сам тада живела, од 1983. до 1985. године препродавала сам марихуану, поузданим купцима, финој деци буржоазије – за личну употребу. Било је важно да они не продају даље, јер је тако полиција могла да намуђе у траг… Нисмо, дакле, продавали на улици, а купци су били задовољни, имали су гарантовану количину, квалитет и рок испоруке… Марихуану смо набављали од једног средовечног човека, који је имао своје биљке на територији наше земље. Њега су 1985. године ухапсили, па нам је и набавка од тада била отежана. Пао нам је стандард, а крајем 1986. сам раскинула с тим дечком… Фиксала сам се ређе, али сам редовно пила маков чај. У једној јужносрбијанској апотеци набављала сам хептаноне, део задржавала за себе, а део продавала… Зачудо, успела сам да избегнем проституцију… Познајем девојке које ће за један “фикс” пристати на сексуални однос…
Цео септембар и половину октобра 1989. године, Т. Ј. је провела у Заводу за болести зависности.
– Ту сам детоксикована, а потом, четири месеца, нисам узимала ништа, чак ни таблете за смирење, које од своје петнаесте године редовно пијем. Али, та четири месеца мировања провела сам тако што сам зурила у једну тачку на плафону, потпуно блокираних жеља за животом и било каквом активношћу. Схвативши да сам психички сасвим зависна од опијата, поново сам затражила помоћ у Заводу, где сам и сада на хептанонској и психијатријској терапији… Желим да се излечим, да се отргнем од зависности, иако… иако знам да сам већ годину и по дана носилац вируса… сиде.
Зараза је откривена у једној београдској болници, али је то девојци саопштено са погубним закашњењем, јер…
… Јер је сасвим извесно да сам заразила још два драга бића. Нисам имала снаге да им кажем… Тога сам се сетила тек сутрадан, а на дан када ми је речено да сам носилац вируса, хтела сам да се убијем. Имам мајку, оца и брата. Помисао да ћу кога од њих заразити била ми је страшна… Право из болнице отишла сам у књижару и купила књигу о сиди. Мајка и ја смо је прочитале, потом смо разговарале с лекарима о начинима преношења вируса, и успеле смо некако да живот у кући уредимо без панике… Мој шеснаестогодишњи брат не зна да сам заражена…
Ево шта је, на дан кад су јој лекари саопштили да је заражена, Т. Ј. записала у свом дневнику: “1. август 1989. AIDS – Да или не? Плус, или минус? Живети, или умрети? To be or not to be? Хаос! Највећа неизвесност у животу – а сазнаћу за пар минута. Не, нисам спремна – способна да примим одговор!
Исусе! ДА, +, позитивна, носилац вируса, заражена! Што је најгоре, мој скучени мозак још не поима шта то значи! Живећу максимално (уз мало среће) пет-шест година. Можда и две, можда месец дана. Нећу никада моћи да живим онако како сам желела, планирала. Нећу никада моћи да имам децу, породицу, унуке, а толико сам одувек желела да имам сина, близанце. Мој живот је само мала епизода – кратак блесак, и то одувек лажан, увек у неком иреалном, паралелном, другом свету. Извесно је да немам чему да се надам…
Никада више нећу безбрижно, са оним неизмерним спокојем, гледати излазак сунца на мору… Никада више – НИШТА!
Само очајно ишчекивање дана када ће ти мали организми напокон докрајчити моје тело…”

Comments are closed.