ЂАВО У ПРАХУ – ИСПОВЕСТИ НАРКОМАНА

 
>
ЂАВО У ПРАХУ

исповести наркомана

 
НАБАВКА У ФАБРИЦИ ШЕЋЕРА
 
В. Д. (35), криминалац, “професионалац”, карактеристичан по томе што је тек у позном добу, у тридесет првој години, постао наркоман, говорио је отворено, лако, без снебивања и видљиве жеље да нам било шта затаји…
– Имао сам пуних двадесет девет година када сам, први пут, пробао “сниф” хероина и – није ми се допало. Након две године ми је, једноставно, пало на памет да купим мало хероина и – купио сам. Оно прво дрогирање се може и заборавити, јер није подстакло ово друго, две године сам апстинирао…
– Наравно, раније сам имао отпор према дрогама, а наркомане сам чак презирао. Седамдесетих година сам, због крађа, провео у затвору три-четири године, и памтим да тамо наркомани нису били нимало омиљени. Гледали смо са висине та физички неугледна бића, и презирали их, јер смо знали да ће се слабо држати пред полицијом… Међутим, 1985. године дрога узима маха и међу криминалцима, почињу да се дрогирају чак и криминалци на гласу…
Друго моје искуство с хероином било је пријатно. Осећао сам еуфорију, појачану физичку способност, жељу за акцијом – које ми, ионако, не фали, јер сам веома темпераментан… Дрогу сам узео из радозналости, заинтригирао ме је један друг, дилер, мада је све у мом животу водило ка томе: у друштву криминалаца, бивших и садашњих наркомана, од којих су, сви до једног, некада мрзели дрогу и наркомане – био сам предодређен да кренем тим путем…
В. Д. такође тврди да је тренутак стицања зависности неухватљив, неосетан.
– Прве две године сам шмркао хероин, и то не свакодневно, али нисам могао да саставим ни три дана апстиненције. Ово задовољство је веома скупо. Да бисте га себи приуштили, морате или да препродајете дрогу, или да крадете, много крадете… Београдско тржиште је хаотично, неосновано се подижу цене дроге, како коме падне на памет, па вам у последње време за грам хероина треба и до 175 марака.
– У пролеће 1987. почео сам и сам да се бавим препродајом дроге. Неколико месеци сам то чинио свакодневно…
– Одлично. Ви ћете нам, пошто сте отворени, испричати ону причу о мешању хероина са шећером, и осталим нечасним радњама, које наркомани обично прећуткују. Будите добри…
– Овако: купим пет грама чистог хероина, један грам одвојим за себе, и толико шећера додам оном хероину. Тамо је, значи, двадесет процената шећера, да купац не зна, наравно. Али, поштовао сам некакав “кодекс”, никада нисам нарушио пропорцију једне петине шећера према четири петине хероина. А да знате, свашта се ради… Колико се само људи дрогира а да се, практично, не ухвати за џеп! У њиховим пакетима више је шећера него хероина!
– Јесте ли икога увукли у свет дроге?
– Понудио сам, ту и тамо, по који “сниф”, али нисам инсистирао, углавном – никога нисам “навукао”…
– Док иде продаја, то су добри дани, али им дође крај, “пресуши” и продавац – упозорава В. Д.
Апстиненцијалну кризу, чије је симптоме запазио тек након две године “снифања”, В. Д. је описао у свега две речи (изнемоглост, знојење) јер није, каже, дескриптиван тип.
– Није то била тешка криза, али свеЈедно, била је знак да треба да се замислим.
– И, јесте ли се замислили?
– Нисам се нарочито замислио. Мислио сам, заправо, како да се домогнем лове. Нисам био “на игли”, и веровао сам да још увек успешно контролишем ситуацију. Кад пређем на иглу, знао сам, то је дно, дубље не могу пропасти.
– И, када сте прешли “на иглу”?
Августа 1988. године. За доживљај дроге уз помоћ игле довољна је дупло мања количина него приликом шмркања. Иглом се постиже јаче дејство, али тај први удар, такозвани “флеш”, доживи се свега неколико пута, а после нестане… Нисам намеравао да пређем на иглу, али моја намера није била пресудна. Једноставно је мом другу, дилеру, једног дана понестало хероина у праху, па ми је понудио улепљени… То је, знате, лоптица, попут жваке… Окретали смо телефонске бројеве, нигде у граду није било праха, пролазили су сати… Најзад сам био принуђен да одем и купим шприц. Вратио сам се и припремио ту жваку… Више нисам био уверен да владам дрогом.
Темпо узимања дроге се појачавао, у последње две године узимао сам хероин свакодневно, каткад и више пута на дан… Знам где то води… Без обзира што имам јасну визију своје будућности, после првог лечења поново сам почео да се дрогирам. Не могу да тврдим да ни сада, по изласку из болнице, након трећег лечења, нећу поново узети хероин. Кад је дрога у питању, сви резони отпадају. Не сме се, једноставно, доћи у њену близину…

Comments are closed.