ЂАВО У ПРАХУ – ИСПОВЕСТИ НАРКОМАНА

 
>
ЂАВО У ПРАХУ

исповести наркомана

 
НЕВОЉНО ПРИЗНАЊЕ ПОРАЗА
 
Мој мозак је у ропском односу према дрогама. Није то лако признати ни себи, камоли другима. Јунаци књиге признали су да су робови. Углавном невољно, уз велики труд испитивача.
Чак и онај горди тридесетчетворогодишњак, кроз чије је тело за деветнаест година дрогирања прошло око десет килограма разних врста дрога, који се држао као некакво “наркоманско племство” јер је имао баснословне количине новца за чисте дроге, па је за себе говорио да је “здрав наркоман” – чак и он, којег нису раздирале кризе апстиненције, три године након првог разговора, најзад више не скрива свој потпуни животни пораз: “Управо пребројавам 112 таблета, своју седмодневну терапију… Психа ми није добра. Плашим се своје сенке, сумњичав сам… Дође ми да себи одгризем руку! Шта сам учинио од свог живота!”
Овај човек се дрогирао у идеалним наркоманским условима: “Нисам доживљавао кризе. Имао сам дрогу стално и била је чиста.” Међутим, и он је напокон увидео да је његов живот разорен.
То допире до свести младих људи.
Такође, овај драгоцени извор података, најстарији и најискуснији наркоман у књизи , каже да је са дрогама лепо само у почетку: “Касније сам се дрогирао да бих могао да живим… У кризи је немогуће било шта радити. Касније је реч о опстанку.”
На питање колико траје почетак, односно осећање задовољства под дејством дрога, одговорио је: “Зависи од врсте дроге. Са хероином је лепо недељу – две, са опијумом чак и до два месеца, а мање од месец никако не; са кокаином је лепо око недељу дана.”
То је младима новост. Сви знају да је почетно задовољство кратко, али многи не знају да је заправо муњевито. Чак и до два месеца чистог блаженства, нико разуман не би пристао да плаћа годинама ужасног ропства!

Comments are closed.