НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Савремени изазови и искушења » ЂАВО У ПРАХУ – ИСПОВЕСТИ НАРКОМАНА

ЂАВО У ПРАХУ – ИСПОВЕСТИ НАРКОМАНА

 
>
ЂАВО У ПРАХУ

исповести наркомана

 
СРАМНИ ЖИГ „304“
 
Ж. К. је на заказани разговор дошао спарног 21. јула 1987. године, у шортсу и мајици без рукава, па су се погледу мало пажљивијег посматрача напросто нудили ожиљци од многобројних ситних убода с плавичастим подливима на венама његових удова. Дечачки мршав, деловао је помало стидљиво, али не и нервозно.
– Јутрос нисам ништа узео – рекао је Ж. К. – јер желим да најискреније говорим о себи и животу којим живим.
– Почео сам са 16 година, „синтетиком“ (валорон, хептанон, сирови опијум). У друштву, чији сам најмлађи члан био, сви су нешто узимали, и говорили да је добро. Узео сам први пут валорон, из пуке радозналости, а наставио јер ми се свидело. Било ми је пријатно, а о некој зависности нисам ни размишљао. Тада се није толико ни писало о наркоманима, доста се и заташкавало… Све и да сам хтео да размишљам о последицама, нисам могао о њима имати довољно тачну представу. А не можеш је ни имати у потпуности, док те дрога не узме под своје…
После неколико месеци свакодневног интравенозног узимања, махом хероина, кокаина и морфијума, Ж.К. је почео да доживљава и неизбежне, разарајуће кризе апстиненције. Ново поглавље живота било је саткано од лажи и обмањивања (јер се ваљало домоћи новца за дрогу), крађа и провала, од ситних уцена, понижавања, презира и страха од сутрашњег дана. Ако га дочека. Јер, од дванаест девојака и младића из групе, у чијем је окриљу почео живот наркомана, шест их је умрло не доживевши тридесету.
Смрт друга прима се нормално; тако мора бити кад знаш колико тога годинама трпаш у себе – каже Ж.К.
Сада ми је 26 година. У последњих десет, више пута сам одлучивао да престанем, чак имао и добрих прилика, али то никада нисам чврсто одлучио. Једноставно, нисам хтео да верујем да је све тако озбиљно… Сад знам: ако не престанем, ускоро ме више неће бити.Очајнички желим да се средим, излечим. Тешко је, јер се плашим да сама моја воља није довољна. Имам девојку већ четири године, волимо се, желео бих да оснујемо породицу. Али, њени то сигурно не би дозволили,не желе својој кћери наркомана за мужа…
Ж. К. је из породице интелектуалаца, који су се развели када му је било шест година. Остао је са оцем, комерцијалистом, који је много путовао, добро зарађивао, и сину остављао доста слободе и новца. Растао је уз баку, којој су сада 83 године, редовно се виђајући с мајком и њеном новом породицом. Стасао је, међутим, у интровертног младића, уздржљивог према својима.
Али, развод родитеља није био узрок мом посезању за дрогом. Познајем пуно наркомана из срећних, сређених породица…
Свака породица другачије сазна за ту чињеницу, другачије је доживи, и преживљава. Неки покушавају да се боре за своје дете, забрањују му изласке, сумњива дружења, траже помоћ у школи, од других родитеља, од полиције, лекара, и ко зна на чија све врата не покуцају. Најчешће, међутим, посебно ако је то почетак, дете не сарађује, јер још није осетило ништа од страхота које ће ускоро доћи. Уверено је да може да остави дрогу кад хоће.
Када схвати да је са сваким фиксом ближе безнађу, тражи спас, помоћ. Али, тада је много неравноправнији такмац, нарочито хероину, са којим заиста нема шале. Неколико доза ствара тешку зависност, и потребу за све већим количинама. Дрога постаје, не начин живота, него начин да се преживи. Не вреде заклињања себи и другима да је то последњи пут.
Наркомани лажу, ништа им не треба веровати тврдња је родитеља, лекара, полицајаца, и свих који познају ове злосрећнике.
– Јесте, лажем, јер морам тако – каже Ж. К. – Нисам слагао оцу када је од мајке једне моје другарице сазнао да се дрогирам. Одвео ме је код лекара. Сместили су ме у болнички кревет и дали ми шарене пилуле које ми тада ништа нису значиле. Било ми је све смешно, јер сам знао да ћу наставити чим изађем. И, наставио сам. Док сам имао новца (раније је дрога била много јевтинија, и лакше се добављала), куповао сам, препродавао, мешао хероин са шећером, како би и мени нешто остало; продао сам све што се могло из куће – злато, драгоцености, чак ми је и девојка доносила од својих, само да бих имао за дрогу. Када је свега понестало, и ни на који начин се нисам могао домоћи било какве дроге (уколико је хитно – не бираш, не размишљаш ни да ли је чисто, уфиксаваш све што стигнеш), ишао сам у походе на апотеке и здравствене станице. Два пута сам био ухваћен.
– Како бих избегао кривичну одговорност, пријавио сам се за војску. Још увек сам био млад наркоман, знао сам да тамо нећу моћи да добављам дрогу, и „спуштао“ сам се код куће. Било ми је, физички, тешко у почетку, за време обуке, али ми је то помогло да се „ишчистим“. Нико ме ништа није питао, мада мислим да су знали да сам наркоман. Добијао сам лакша задужења, без велике одговорности, и тада сам могао да престанем. Компензирао сам недостатак дроге алкохолом, мада је то слаба замена.
По изласку из војске, тада двадесетогодишњак, наставља, још интензивније него раније, јер је првих неколико „фиксева“, након дуже апстиненције, опет произвело оно првобитно осећање ужитка, „флеш“, због којег су многи, заварани „супер доживљајем“, почели да беже из живота.
Друго (доказано) обијање апотеке значило је одлазак у истражни затвор, и у Централну затворску болницу у Београду, у трајању од годину дана.
У затвору је било гадно „кризирање“ на суво , а да уз то не пропеваш. Ја сам један од чвршћих, али је, ма колико пута да сам био у поступку, ужасно увек исто осећање, кад ти дају оловку и папир, кажу да пишеш шта знаш, и оставе те самог. Нити знам колико ће ме ту држати (сат, два, цео дан?), ни хоћу ли „заглавити“ затвор. Седим тако ко будала, а волео бих више да ме,
уместо тога, тројица туку двадесет минута. Сваки пут кад „пукне“ нека апотека, зову нас, евидентиране. Сви смо сумњиви. А на апотеку идеш само онда када заиста немаш другог избора. Претуримо је за сат и по. Апотекарску „робу“ не смеш продавати, страшно је ризично…
У мери у којој му је било тешко у истражном затвору, у Централној затворској болници било је „добро и лако“. Дроге је, према речима Ж. К.а, било више него напољу. Стизале су пошиљке у пакетима, и на друге уходане начине. У претходно издубљени сапун смештан је пакетић хероина, па је то, као и кекс „фронди“, варено пеглом. Особље болнице било је немоћно да ухвати све пошиљке. Последица – дрогирани пацијенти, била је врло видљива.
На питање о броју преживљених криза, Ж. К. одмахује руком. Не сећа се. Било их је много. Мисли да је свака тежа од претходне, а последња – најгора. Измучени организам лоше подноси и добар оброк; метаболизам је веома поремећен. Давно је прошло време када се дрогирао из ужитка. Данас то чини да би преживео.
Недавно је поново био у грозничавој потрази за хероином. Није имао новца за неопходну четвртину грама, па је главињао градом тражећи познато лице које би му могло помоћи. Замире, каже, сваки други осећај у односу на свест о дроги. Не зна ни како је стигао до Спортског центра, ни како се склонио у један од тоалета, ни како су га спремачице, у касну ноћ, пронашле са пеном на устима. Умирао је. Хитно је пребачен у болницу, где је, на одељењу за реанимацију, дошао к свести. Третман је продужен на неуропсихијатрији. Рекли су му да је преживео „за само десет минута“. Да су га касније пронашли, био би један од оних што нису доживели тридесету. Овако, ко зна… Можда, ипак…
Ж. К. верује да ће се извући. Трачак наде стиже из Београда, из болнице „Др Драгиша Мишовић“, где се, по речима неких његових другова, постиже безболно, метадонско „спуштање“.
Б. се вратио недавно. Прича о изузетно добром односу лекара према пацијентима. Терапија се даје у соковима. Вероватно је првих дана има више, после све мање, али никад не знаш колику дозу добијаш. На крају је могуће да пијеш чист сок, и добро ти је. Потом, углавном, од тебе зависи хоћеш ли успети да се вратиш нормалном животу… Плашим се недостатка шансе. Више пута сам радио на одређено време, и нисам био ни бољи ни гори од других. Када сам добио сталан посао био сам срећан, јер сам осећао сигурност. Имаћу новца бар за дрогу, нећу красти, понижавати се, стрепети. Међутим, после неколико месеци, наша лекарка је не знам како, сазнала да сам наркоман, пријавила то радничком савету, и добио сам отказ. Никакве проблеме нисам правио, постизао сам норму, а на боловању сам био због прехладе. Жалио сам се суду удруженог рада, који је донео решење да ме врате на посао. Нису то учинили, него су се жалили на пресуду, и поступак још траје.
Хоће ли овај млади човек, који је са десет година свирао гитару, био атлетска и кошаркашка нада Новог Сада, али и освајач „Теслине плакете“ у пионирској конкуренцији физичара, имати снаге да се бори и избори за (лепши) живот?
Између реченица пуних наде, промакне и понека посве другачија:
Како сам живео, доста сам живео. Четири-пет пута сам био на рубу смрти. Жутицу сам преболовао на ногама, а остало ми је оштећење јетре. Оштећени су ми и срце и плућа, патим од хроничне несанице, вене су ми страдале… Свестан сам, сасвим, шта сам себи дрогом учинио, али, ипак, кад у самоуслузи видим кесу „факса“, помислим: Боже, што није хероин!
Ж. К. живи за данас. Само да данас има дрогу, а сутра ће за сутра да се бори. Ако претекне…
Ипак, тако често пожели да буде нормалан момак, да игра фудбал, кошарку, да оде на Штранд, да се лепо, нежно воли са девојком. Смешно му је кад неко каже да дрога подстиче сексуални ужитак, да се боље доживи музика… Не постоји продубљена инспирација, нити продужени доживљај.
– Залуђивање је то – вели – прича за децу. А најзад ти постаје све свеједно.
Не знам да ли би ми организам поднео још једну кризу – каже замишљен. – Страшно је и помислити. Код мене то почиње други дан након узимања „фикса“. Прва најава су болови у мишићима руку и ногу; крста ми се распадају, зуби боле, трну, знојим се оним одвратним, лепљивим, смрдљивим знојем. Температура ми у неколико минута варира између тридесет пет и четрдесет степени; притисак скаче, па пада; као мртвац сам, непокретан, распадам се… А у глави – кошмар, и само једна мисао: како доћи до дроге… Јело ми се гади, повраћам, тресем се; хладно ми је, а знојим се…
Ако у близини има неког ко још увек хоће да те гледа, да ти олакша, то помаже. Масажа удова ублажује раздирање. Хероинска, најгора криза, траје око седам дана. Од трећег до петог дана је стравична. Хептанонска је нешто дужа, али слабијег интензитета. Кад прође налет, продужују се сви болови, и кошмар, и гађење према јелу, али је подношљивије…
Ж. К. не сме ни да замисли следећу кризу, а још не може на лечење у Београд, јер је дуга листа чекања за место у болници „Др Драгиша Мишовић“.
У Новом Саду нема правог лечења. Кад кризираш у болници, дају ти инфузију (да ти прочисте крв), средство за спавање, и вежу те да се не би копрцао. Осећаш се као распет на средњовековном точку. Ако од лекара и добијеш (у кризним ситуацијама) рецепт за хептанон, у апотеци ти га не дају. И, лекар те, најчешће, „откачи“, чим ти види шифру „304“. Не гледа те ко болесника, него кб битангу. Ако.си имао среће да добијеш рецепт, онда ти предстоји обилазак апотека. Идеш одједне до друге, па ко се смилује да ти „удели“ лек…Осећаш се јадно, молиш за лек који ти је најпречи у животу. Због тога ћу се, све док ме не позову у болницу, „рокати“!
Разговор већ, рекло би се по Ж.-у, предуго траје. Није више смирен као на почетку…
Ако се, како кажу, интелектуални развој успорава интензивним узимањем дрога, онда је овом младићу (детету) веома тешко у телу старца. И кад би хтео да доживотно буде наркоман, лоше је. Цариници знају свој посао – ризичан је пренос дроге преко граница. Растурачи, за више опасности, траже већу цену по јединици мере, а истовремено, млади све чешће посежу за наркотицима. За просечну плату могу се купити два грама хероина, што је неупоредиво мање од потребне количине.
Није онда чудо што је превасходни мотив Ж. К-а да не дозволи својој девојци улазак у свет дроге био тај што би морао да „ради“ за двоје, да с њом дели и оно мало што успе да набави, па тек потом љубав…
А кад би, каже, хтео да престане, да се избави, требала би му подршка породице, запослење, и нека будућност у којој неће вечито упирати прстом у њега…

Кључне речи:

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *