>
ЂАВО У ПРАХУ
исповести наркомана
НА ДНУ: СИДА
Тридесеттрогодишњи наркоман 3. X., оболео од сиде, неће дочекати лето 1991, јер је ова опака болест у његовом случају већ достигла четврти, завршни степен. Готово га је сасвим издало измршавело, дрхтаво тело, а смрт му је грубо обележила упале очи великим црним колутовима.
Још 1970, као тринаестогодишњак, два-три пута месечно узимао сам хашиш, којем сам, кроз две године, придодао сирови опијум. Опијум сам такође узимао орално, сваких десетак дана, и то је тако трајало до 1980. године. Држао сам контролу над дрогом, уверен да ћу је увек држати. Али, у мају 1980. умрла ми је мајка, а потом, у јулу 1981, и отац. Остао сам сасвим сам. Мој једини, старији брат, радио је у иностранству, где је и данас… Та изненадна, болна самоћа, можда је више повод него узрок (јер би ми се убрзање ионако догодило) што сам прешао на LSD… Неколико месеци узимао сам седам-осам доза на дан, што је ненормално, непојмљиво, јер од само једне LSD дозе човек може да исхалуцинира свашта и пожели да скочи кроз прозор или се баци под аутобус… Ја сам имао срећу, или несрећу, да преживим…
Необично жељан да своје искуство с дрогама остави за собом као опомену, 3. X. нам је рекао да је убрзо почео да узима хероин, и то сасвим, сасвим неумерено.
– У периоду од 1985. до 1988, три године дакле, узимао сам чак грам хероина на дан, свакодневно!
– А новац? То је веома скупо…
– Остало је нешто иза покојних родитеља (они су, на срећу, умрли а да нису знали да сам наркоман). Уз то, имао сам добар посао, јер сам по струци комерцијалиста – од сваког склопљеног уговора припадао ми је известан проценат зараде, која је каткад достизала и три и по хиљаде марака. Нисам морао да крадем… Но, напокон сам био принуђен да дам отказ. Бесмислено је било обмањивати толерантне колеге некаквом радном способношћу, кад о њој више није могло бити ни говора. Ужасно сам се осећао, неподношљиве су ми биле ма какве обавезе…
3. X. је у септембру 1987, неколико месеци по отварању београдског Завода за болести зависности, одлучио да ту започне лечење…
– Дрогирање више нисам могао да издржим – ни психички, ни физички, ни економски. Био сам сасвим морално посрнуо, посрнуо као човек, на свим пољима…
Након непуне три године, 3. X. је, 18. августа 1990, поново дошао у болницу.
– Нисам дошао, донели су ме. Покушао сам самоубиство…
Попио је осамдесет четири милиграма хептанона, уз још више од две стотине различитих таблета за умирење, а претходно је исекао вене на левој руци!
– Никада до тада ми та идеја није пала на памет, а када сам одлучио да се убијем, хтео сам да будем сигуран да се нећу пробудити… Намеравао сам да скратим муке себи и другима, да никога не малтретирам…
Застрашујућа дијагноза, „сида“, у здравствени картон 3. Х-а убележена је још у јесен 1987.
– Нисам сигуран на који сам начин заражен вирусом сиде. Имам о томе некакву своју „теорију“, не знам колико је тачна… Од 1984. године свој прибор за фиксање нисам никоме позајмљивао, нити сам узимао туђи, али сам 1987. са једном девојком, такође наркоманком,провео седам дана затворен у соби, уз телевизију, музику, хероин… Могуће је да је тада дошло до замене игле и…
3. X. не верује да ће доживети проналазак лека против сиде, али се несебично за њега занима.
– За мене је касно. Но, имам тридесет три године,ипак сам живео. Жао ми је млађих људи, оних који јесу и оних који ће тек бити заражени. Волео бих да се открије тај лек… Искрено да вам кажем, чуди ме како сам још жив… Има их који су изгледали боље него ја, а сида их је разнела за десетак дана. Не плашим се смрти. Умиру деца… Њих ми је жао. Волео бих да, било чиме, помогнем људима док сам још жив. Пристао сам да се појавим и на телевизији, што би тек један од стотину наркомана учинио – мада их разумем, имају родитеље, браћу, сестре, а мени је у том смислу лако, ја немам никог…
Нимало самосажаљења не избија из З.ових речи.
– Чудесна је била та топла заинтересованост самртника за свет који оставља, жеља да он буде бољи и срећнији. Младима је, са оне стране живота, поручио да буду опрезни: „Тешке дроге веома брзо узрокују зависност. Апстиненцијалне кризе су страшне, али је, ништа мање, страшна и спознаја да губите команду над собом, да вас дрога води на узици. Ђаволски јој се тешко одупрети.“
– Збогом, 3. – поздрављамо се, са сузама у очима, с његовом добротом. – Још нешто… Верујете ли у загробни живот?
– Верујем да душа некуд иде после смрти.
– Иде… Сигурно иде.