ЂАВО У ПРАХУ – ИСПОВЕСТИ НАРКОМАНА

 
>
ЂАВО У ПРАХУ

исповести наркомана

 
ЗГОДЕ СА ЂАЦИМА
 
Низ предавања по београдским школама започела сам у време кад одлазе матуранти и кад се остали фотографишу – ужурбано производе будуће успомене. Онда се свечарско расположење мало слегло и започело је закључивање оцена.
 
* * *
 
Ишчекујући почетак предавања у другом разреду једне чувене београдске гимназије, тихо разговарам са неколико девојака.
 
– Ово је здраво одељење – поносно истиче коврџава лепојка. – Нема наркомана. Чак ни пушача…
– Дивно! Надам се да ћу вам помоћи да сачувате здравље кроз године које долазе. А марихуана? – досетим се да питам.
– Нема. Сви су оставили!
 
* * *
 
– А да ли сте се Ви дрогирали? – пита ме један слободоумни гимназијалац.
– Да сам се дрогирала, вероватно у овом трену не бих стајала пред тобом… Лично искуство је ненадмашно, али не треба да жудите за кобним, разорним спознајама. Употребите машту. Књига омогућује вам да пакао дроге посматрате као кроз заштитно стакло, без последица. Приче су искрене. Знам, наркомани нису истинољубиви, али су настајање ове књиге мотриле “дежурне очи” докторке Миле Вуков, психотерапеута стотина наркомана и њихових ближњих.
 
* * *
 
– Млад сам. Морам нешто да ризикујем – упоран је један лепи ђак.
– Добро, али немој све да ризикујеш! Људи скачу с мостова у воду, ризикујући…Не желим да се плашите живота. Само желим да никада не заборавите да сте паметни. Човек је склон да то каткад заборави. Сви људи желе себи срећу, али је мало оних који свом снагом не раде на својој несрећи, каже Свети Владика Николај. Наркоманија је један од најбруталнијих видова рада на сопственој несрећи! И на несрећи ближњих. Јер, ко узме страшну слободу да постане роб дроге, обично није у стању да завежљај са прибором за самоубијање понесе незнано куда, у брда, и тамо, самцит, живи умирући.
 
* * *
 
– Математичари, с вама ми је лако, ви сте логичари! Започела сам причу у Математичкој гимназији. – Високо ценећи вашу памет, испоручићу вам неке податке,а ви их обрадите. Ко зна “све” о дрогама, па одлучи да се дрогира, доказује да или није психијатријски здрав,или ипак није знао све!
(Није лако знати све. Наркомани тврде да се то постиже “тек кад те дрога узме под своје”…)
У “е” одељењу првог разреда Математичке гимназије, убрзала сам излагање. Петнаест минута пре краја часа то сам и признала:
– Знам да вас ових дана испитују, закључују вам оцене. Уморни сте. Идите сад.
Нису хтели да иду. Нико се није померио.
– Станите, хоћемо још нешто да вас питамо…
Ни звоно нас није раставило.
 
* * *
 
– Да ли знате довољно о дрогама? – утврђујем, градиво са средњошколцима на Зеленом венцу.
– За шта довољно?
– За самозаштиту.
– Ја знам! – уверен је један. – Доста сам читао. Чак сам држао и реферат о дрогама.
– И?
– Одлучио сам да пробам марихуану!
– Онда ипак не знаш довољно. Није ти помогао реферат.
У угодном разговору с овим младићем и неколико његових школских другарица, провела сам цео одмор. Он само хоће да докаже да му пуко пробање марихуане не може наудити.
 
– Докажи да си у стању да не пробаш, упркос масовним ђачким настојањима… Буди другачији! Заинати се, немој да пробаш!
– Да ли сте Ви некада имали жељу да пробате?
– Откад знам за себе, задивљена сам чудом живота! Не желим да одсуствујем из тог чуда, користећи “помагала” за срећу или спознају. Јесте ли чули за ендорфин, “хормон среће”? Сваки организам га производи. Узимањем дрога, механизам за производњу ендорфина се квари, ремети се природно изазивање осећања задовољства. А “срећа” од дрога траје свега седам дана до два месеца! Потом се умире десет, дванаест, петнаест година. На најгори начин. Губећи људска обележја. Наркоман је напослетку човек у траговима…
– Нас неколико другарица смо пробале марихуану, поверавају ми се деца после часа – и ништа нисмо осетиле…
– Једном дечку су направили џоинт од нане, и он је описивао дивоте које види…
– Моји другови кажу да им ништа не може помоћи: ако хоће – дрогираће се, ако неће – неће.
– Пристајем на тај избор, уз једну опаску: да би слободно одабрао, човек мора да зна шта бира. Онај ко зна шта је наркоманија, одабраће здравље и слободу. Увек је било људи којима није лако помоћи, којима није могуће помоћи, који, на крају крајева, измичу мојој надлежности и задиру у неку другу, стручнију област. Обилазећи школе, запазила сам и понеког таквог ђака. Уколико жудите да изврнете моје речи, није тешко, али ја се, пре свих, обраћам онима који желе себи добро и онима који уче да желе себи добро.
* * *
 
– Хвала Вам на предивном предавању – рекле су ми две девојке на аутобуској станици на Дедињу, у близини Школе за дизајн.
– Слушали смо доста тога, често некако напола. Ви баш умете да обузмете пажњу!
– А ви баш волите приче из живота…
– Да, читали смо књигу Ми, деца са станице Зоо…
* * *
– Шта мислите да ли је човек јачи од, рецимо, хероина? Може ли мало да “експериментише”, па да се заустави на ивици понора?
– Човек је јачи од дроге! – полетно истиче своју заблуду један ученик Медицинске школе. – Мој друг је успео, оставио! Не дрогира се већ пола године!
– Да се не дрогира већ пет година, то би нешто значило. Нажалост, многи успеси су се, до краја наркоманског живота, испоставили као паузе у дрогирању. Књига не садржи почетне самообмане и обмане, него приче са дна понора наркоманије…
 
* * *
 
У Првој економској школи три девојке су предано училе финансије.
– Ви останите ту где сте, и учите, а остали нека се згусну овамо, да ме чују…
Полагано, три девојке, једна по једна, пређоше међу слушаоце.
– Шта је? Јесте ли научиле?
– Не. Слушамо Вас.
 
* * *
 
Правно-биротехничка школа у Светогорској улици.
Гледам та млада, лепа лица, и мислим шта ли их све чека у животу. Неко је рекао да лепота увек доноси више бола него радости.
Не можемо сви да останемо на предавању! Пола одељења мора у позориште! Можемо само да чујемо почетак! – заорило се.
Почетак је неосетно досегао средину, а средина крај. Звонило је. Ђаци су одјурили у позориште.
 
* * *
 
Једна гимназијалка се, након свих питања њених вршњака, огласила прожета саосећањем:
– А како сте Ви преживели писање ове књиге?

Comments are closed.