NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » ĐAVO U PRAHU – ISPOVESTI NARKOMANA

ĐAVO U PRAHU – ISPOVESTI NARKOMANA

 
>
ĐAVO U PRAHU

ispovesti narkomana

 
SRAMNI ŽIG „304“
 
Ž. K. je na zakazani razgovor došao sparnog 21. jula 1987. godine, u šortsu i majici bez rukava, pa su se pogledu malo pažljivijeg posmatrača naprosto nudili ožiljci od mnogobrojnih sitnih uboda s plavičastim podlivima na venama njegovih udova. Dečački mršav, delovao je pomalo stidljivo, ali ne i nervozno.
– Jutros nisam ništa uzeo – rekao je Ž. K. – jer želim da najiskrenije govorim o sebi i životu kojim živim.
– Počeo sam sa 16 godina, „sintetikom“ (valoron, heptanon, sirovi opijum). U društvu, čiji sam najmlađi član bio, svi su nešto uzimali, i govorili da je dobro. Uzeo sam prvi put valoron, iz puke radoznalosti, a nastavio jer mi se svidelo. Bilo mi je prijatno, a o nekoj zavisnosti nisam ni razmišljao. Tada se nije toliko ni pisalo o narkomanima, dosta se i zataškavalo… Sve i da sam hteo da razmišljam o posledicama, nisam mogao o njima imati dovoljno tačnu predstavu. A ne možeš je ni imati u potpunosti, dok te droga ne uzme pod svoje…
Posle nekoliko meseci svakodnevnog intravenoznog uzimanja, mahom heroina, kokaina i morfijuma, Ž.K. je počeo da doživljava i neizbežne, razarajuće krize apstinencije. Novo poglavlje života bilo je satkano od laži i obmanjivanja (jer se valjalo domoći novca za drogu), krađa i provala, od sitnih ucena, ponižavanja, prezira i straha od sutrašnjeg dana. Ako ga dočeka. Jer, od dvanaest devojaka i mladića iz grupe, u čijem je okrilju počeo život narkomana, šest ih je umrlo ne doživevši tridesetu.
Smrt druga prima se normalno; tako mora biti kad znaš koliko toga godinama trpaš u sebe – kaže Ž.K.
Sada mi je 26 godina. U poslednjih deset, više puta sam odlučivao da prestanem, čak imao i dobrih prilika, ali to nikada nisam čvrsto odlučio. Jednostavno, nisam hteo da verujem da je sve tako ozbiljno… Sad znam: ako ne prestanem, uskoro me više neće biti.Očajnički želim da se sredim, izlečim. Teško je, jer se plašim da sama moja volja nije dovoljna. Imam devojku već četiri godine, volimo se, želeo bih da osnujemo porodicu. Ali, njeni to sigurno ne bi dozvolili,ne žele svojoj kćeri narkomana za muža…
Ž. K. je iz porodice intelektualaca, koji su se razveli kada mu je bilo šest godina. Ostao je sa ocem, komercijalistom, koji je mnogo putovao, dobro zarađivao, i sinu ostavljao dosta slobode i novca. Rastao je uz baku, kojoj su sada 83 godine, redovno se viđajući s majkom i njenom novom porodicom. Stasao je, međutim, u introvertnog mladića, uzdržljivog prema svojima.
Ali, razvod roditelja nije bio uzrok mom posezanju za drogom. Poznajem puno narkomana iz srećnih, sređenih porodica…
Svaka porodica drugačije sazna za tu činjenicu, drugačije je doživi, i preživljava. Neki pokušavaju da se bore za svoje dete, zabranjuju mu izlaske, sumnjiva druženja, traže pomoć u školi, od drugih roditelja, od policije, lekara, i ko zna na čija sve vrata ne pokucaju. Najčešće, međutim, posebno ako je to početak, dete ne sarađuje, jer još nije osetilo ništa od strahota koje će uskoro doći. Uvereno je da može da ostavi drogu kad hoće.
Kada shvati da je sa svakim fiksom bliže beznađu, traži spas, pomoć. Ali, tada je mnogo neravnopravniji takmac, naročito heroinu, sa kojim zaista nema šale. Nekoliko doza stvara tešku zavisnost, i potrebu za sve većim količinama. Droga postaje, ne način života, nego način da se preživi. Ne vrede zaklinjanja sebi i drugima da je to poslednji put.
Narkomani lažu, ništa im ne treba verovati tvrdnja je roditelja, lekara, policajaca, i svih koji poznaju ove zlosrećnike.
– Jeste, lažem, jer moram tako – kaže Ž. K. – Nisam slagao ocu kada je od majke jedne moje drugarice saznao da se drogiram. Odveo me je kod lekara. Smestili su me u bolnički krevet i dali mi šarene pilule koje mi tada ništa nisu značile. Bilo mi je sve smešno, jer sam znao da ću nastaviti čim izađem. I, nastavio sam. Dok sam imao novca (ranije je droga bila mnogo jevtinija, i lakše se dobavljala), kupovao sam, preprodavao, mešao heroin sa šećerom, kako bi i meni nešto ostalo; prodao sam sve što se moglo iz kuće – zlato, dragocenosti, čak mi je i devojka donosila od svojih, samo da bih imao za drogu. Kada je svega ponestalo, i ni na koji način se nisam mogao domoći bilo kakve droge (ukoliko je hitno – ne biraš, ne razmišljaš ni da li je čisto, ufiksavaš sve što stigneš), išao sam u pohode na apoteke i zdravstvene stanice. Dva puta sam bio uhvaćen.
– Kako bih izbegao krivičnu odgovornost, prijavio sam se za vojsku. Još uvek sam bio mlad narkoman, znao sam da tamo neću moći da dobavljam drogu, i „spuštao“ sam se kod kuće. Bilo mi je, fizički, teško u početku, za vreme obuke, ali mi je to pomoglo da se „iščistim“. Niko me ništa nije pitao, mada mislim da su znali da sam narkoman. Dobijao sam lakša zaduženja, bez velike odgovornosti, i tada sam mogao da prestanem. Kompenzirao sam nedostatak droge alkoholom, mada je to slaba zamena.
Po izlasku iz vojske, tada dvadesetogodišnjak, nastavlja, još intenzivnije nego ranije, jer je prvih nekoliko „fikseva“, nakon duže apstinencije, opet proizvelo ono prvobitno osećanje užitka, „fleš“, zbog kojeg su mnogi, zavarani „super doživljajem“, počeli da beže iz života.
Drugo (dokazano) obijanje apoteke značilo je odlazak u istražni zatvor, i u Centralnu zatvorsku bolnicu u Beogradu, u trajanju od godinu dana.
U zatvoru je bilo gadno „kriziranje“ na suvo , a da uz to ne propevaš. Ja sam jedan od čvršćih, ali je, ma koliko puta da sam bio u postupku, užasno uvek isto osećanje, kad ti daju olovku i papir, kažu da pišeš šta znaš, i ostave te samog. Niti znam koliko će me tu držati (sat, dva, ceo dan?), ni hoću li „zaglaviti“ zatvor. Sedim tako ko budala, a voleo bih više da me,
umesto toga, trojica tuku dvadeset minuta. Svaki put kad „pukne“ neka apoteka, zovu nas, evidentirane. Svi smo sumnjivi. A na apoteku ideš samo onda kada zaista nemaš drugog izbora. Preturimo je za sat i po. Apotekarsku „robu“ ne smeš prodavati, strašno je rizično…
U meri u kojoj mu je bilo teško u istražnom zatvoru, u Centralnoj zatvorskoj bolnici bilo je „dobro i lako“. Droge je, prema rečima Ž. K.a, bilo više nego napolju. Stizale su pošiljke u paketima, i na druge uhodane načine. U prethodno izdubljeni sapun smeštan je paketić heroina, pa je to, kao i keks „frondi“, vareno peglom. Osoblje bolnice bilo je nemoćno da uhvati sve pošiljke. Posledica – drogirani pacijenti, bila je vrlo vidljiva.
Na pitanje o broju preživljenih kriza, Ž. K. odmahuje rukom. Ne seća se. Bilo ih je mnogo. Misli da je svaka teža od prethodne, a poslednja – najgora. Izmučeni organizam loše podnosi i dobar obrok; metabolizam je veoma poremećen. Davno je prošlo vreme kada se drogirao iz užitka. Danas to čini da bi preživeo.
Nedavno je ponovo bio u grozničavoj potrazi za heroinom. Nije imao novca za neophodnu četvrtinu grama, pa je glavinjao gradom tražeći poznato lice koje bi mu moglo pomoći. Zamire, kaže, svaki drugi osećaj u odnosu na svest o drogi. Ne zna ni kako je stigao do Sportskog centra, ni kako se sklonio u jedan od toaleta, ni kako su ga spremačice, u kasnu noć, pronašle sa penom na ustima. Umirao je. Hitno je prebačen u bolnicu, gde je, na odeljenju za reanimaciju, došao k svesti. Tretman je produžen na neuropsihijatriji. Rekli su mu da je preživeo „za samo deset minuta“. Da su ga kasnije pronašli, bio bi jedan od onih što nisu doživeli tridesetu. Ovako, ko zna… Možda, ipak…
Ž. K. veruje da će se izvući. Tračak nade stiže iz Beograda, iz bolnice „Dr Dragiša Mišović“, gde se, po rečima nekih njegovih drugova, postiže bezbolno, metadonsko „spuštanje“.
B. se vratio nedavno. Priča o izuzetno dobrom odnosu lekara prema pacijentima. Terapija se daje u sokovima. Verovatno je prvih dana ima više, posle sve manje, ali nikad ne znaš koliku dozu dobijaš. Na kraju je moguće da piješ čist sok, i dobro ti je. Potom, uglavnom, od tebe zavisi hoćeš li uspeti da se vratiš normalnom životu… Plašim se nedostatka šanse. Više puta sam radio na određeno vreme, i nisam bio ni bolji ni gori od drugih. Kada sam dobio stalan posao bio sam srećan, jer sam osećao sigurnost. Imaću novca bar za drogu, neću krasti, ponižavati se, strepeti. Međutim, posle nekoliko meseci, naša lekarka je ne znam kako, saznala da sam narkoman, prijavila to radničkom savetu, i dobio sam otkaz. Nikakve probleme nisam pravio, postizao sam normu, a na bolovanju sam bio zbog prehlade. Žalio sam se sudu udruženog rada, koji je doneo rešenje da me vrate na posao. Nisu to učinili, nego su se žalili na presudu, i postupak još traje.
Hoće li ovaj mladi čovek, koji je sa deset godina svirao gitaru, bio atletska i košarkaška nada Novog Sada, ali i osvajač „Tesline plakete“ u pionirskoj konkurenciji fizičara, imati snage da se bori i izbori za (lepši) život?
Između rečenica punih nade, promakne i poneka posve drugačija:
Kako sam živeo, dosta sam živeo. Četiri-pet puta sam bio na rubu smrti. Žuticu sam prebolovao na nogama, a ostalo mi je oštećenje jetre. Oštećeni su mi i srce i pluća, patim od hronične nesanice, vene su mi stradale… Svestan sam, sasvim, šta sam sebi drogom učinio, ali, ipak, kad u samousluzi vidim kesu „faksa“, pomislim: Bože, što nije heroin!
Ž. K. živi za danas. Samo da danas ima drogu, a sutra će za sutra da se bori. Ako pretekne…
Ipak, tako često poželi da bude normalan momak, da igra fudbal, košarku, da ode na Štrand, da se lepo, nežno voli sa devojkom. Smešno mu je kad neko kaže da droga podstiče seksualni užitak, da se bolje doživi muzika… Ne postoji produbljena inspiracija, niti produženi doživljaj.
– Zaluđivanje je to – veli – priča za decu. A najzad ti postaje sve svejedno.
Ne znam da li bi mi organizam podneo još jednu krizu – kaže zamišljen. – Strašno je i pomisliti. Kod mene to počinje drugi dan nakon uzimanja „fiksa“. Prva najava su bolovi u mišićima ruku i nogu; krsta mi se raspadaju, zubi bole, trnu, znojim se onim odvratnim, lepljivim, smrdljivim znojem. Temperatura mi u nekoliko minuta varira između trideset pet i četrdeset stepeni; pritisak skače, pa pada; kao mrtvac sam, nepokretan, raspadam se… A u glavi – košmar, i samo jedna misao: kako doći do droge… Jelo mi se gadi, povraćam, tresem se; hladno mi je, a znojim se…
Ako u blizini ima nekog ko još uvek hoće da te gleda, da ti olakša, to pomaže. Masaža udova ublažuje razdiranje. Heroinska, najgora kriza, traje oko sedam dana. Od trećeg do petog dana je stravična. Heptanonska je nešto duža, ali slabijeg intenziteta. Kad prođe nalet, produžuju se svi bolovi, i košmar, i gađenje prema jelu, ali je podnošljivije…
Ž. K. ne sme ni da zamisli sledeću krizu, a još ne može na lečenje u Beograd, jer je duga lista čekanja za mesto u bolnici „Dr Dragiša Mišović“.
U Novom Sadu nema pravog lečenja. Kad kriziraš u bolnici, daju ti infuziju (da ti pročiste krv), sredstvo za spavanje, i vežu te da se ne bi koprcao. Osećaš se kao raspet na srednjovekovnom točku. Ako od lekara i dobiješ (u kriznim situacijama) recept za heptanon, u apoteci ti ga ne daju. I, lekar te, najčešće, „otkači“, čim ti vidi šifru „304“. Ne gleda te ko bolesnika, nego kb bitangu. Ako.si imao sreće da dobiješ recept, onda ti predstoji obilazak apoteka. Ideš odjedne do druge, pa ko se smiluje da ti „udeli“ lek…Osećaš se jadno, moliš za lek koji ti je najpreči u životu. Zbog toga ću se, sve dok me ne pozovu u bolnicu, „rokati“!
Razgovor već, reklo bi se po Ž.-u, predugo traje. Nije više smiren kao na početku…
Ako se, kako kažu, intelektualni razvoj usporava intenzivnim uzimanjem droga, onda je ovom mladiću (detetu) veoma teško u telu starca. I kad bi hteo da doživotno bude narkoman, loše je. Carinici znaju svoj posao – rizičan je prenos droge preko granica. Rasturači, za više opasnosti, traže veću cenu po jedinici mere, a istovremeno, mladi sve češće posežu za narkoticima. Za prosečnu platu mogu se kupiti dva grama heroina, što je neuporedivo manje od potrebne količine.
Nije onda čudo što je prevashodni motiv Ž. K-a da ne dozvoli svojoj devojci ulazak u svet droge bio taj što bi morao da „radi“ za dvoje, da s njom deli i ono malo što uspe da nabavi, pa tek potom ljubav…
A kad bi, kaže, hteo da prestane, da se izbavi, trebala bi mu podrška porodice, zaposlenje, i neka budućnost u kojoj neće večito upirati prstom u njega…

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *