NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » ĐAVO U PRAHU – ISPOVESTI NARKOMANA

ĐAVO U PRAHU – ISPOVESTI NARKOMANA

 
>
ĐAVO U PRAHU

ispovesti narkomana

 
SILAZAK U HAD
 
Jedne avgustovske nedelje 1990. godine, pridružili smo se noćnoj lekarskoj viziti pacijentima Zavoda za bolesti zavisnosti u Beogradu. Neuropsihijatar Mila Vukov, uz dve medicinske sestre i jednu doteranu i brižljivo našminkanu („dežurnu“) narkomanku, obilazak pacijenata započela je u 21 čas, da bi ih gotovo sat i po propitivala o zdravlju i potrebama. Potrebe je većina narkomana objavljivala sažeto, rečju „dodatak“, a to znači: još metadona…
Na prvom spratu Zavoda je kliničko odeljenje, gde smo te noći zatekli trideset pacijenata, mahom po tri u sobi. Sobe ne nalikuju na bolničke, već, pre, na studentske. Po slikama, posterima i ispisanim porukama – zidovi su veliki transparenti duša u škripcu.
Po duhu, atmosfera je grobna. Vazduh je zasićen zavisnošću od obolelih tela. Duh nije slobodan, a i kada ga telo, umireno sedativima, pusti, duh kao da ne zna kud će. Preti mu nedogledna, beskrajna dokolica.
– Kako ste? – pita doktorka mladog čoveka koji leži na leđima, ni usnuo, ni budan.
– Pa, ni loše, ni dobro…
Kao većina ljudi na svetu, dakle – uopštava doktorka.
(Eh, kad bi oni znali kako se oseća „većina ljudi na svetu“, ne bi tražili toliko sredstava za umirenje. Učinilo nam se da „mir“, u njihovom slučaju, znači obamrlost, tupost, ničim poremećeno vegetiranje…)
Potom smo „sišli u had“, na odeljenje poluintenzivne nege u prizemlju, gde se, sada već u pravom bolničkom okruženju, osamnaest narkomana s mukom oslobađalo fizičke zavisnosti od opijata.
Jedan mladić se žalio kako je prinuđen da više puta na dan menja posteljinu, jer su njegovo rublje i krevet mokri od znoja – koji se izobilno luči u takozvanoj krizi apstinencije.
Drugi mlad čovek, bezmalo dete, rekao je odlučno: „Ja sutra odlazim kući! Ovde samo pričaju o drogi…“
Njegov sused se požalio na sudbinu svoje sestre, za koju je utvrđeno da je HIV pozitivna, nosilac virusa side. On sam, jedan je od četiri pacijenta u četvrtom, završnom stadijumu side.
Je li to i vaša sestra narkomanka? – pita doktorka.
Ne. Muž joj je narkoman. On joj je preneo virus…Ubrzo je pored nas prominulo i sablasno lice po
starijeg narkomana koji nezaustavljivo, uprkos gnušanju svojih suseda, „sam sebi vadi zube i drži ih u džepu .
Jedna žena je plakala i u predasima uveravala doktorku u iskrenu želju da se, skupa sa svojim mužem, čija je bolesnička postelja uz njenu, izleči, ali se i žalila na posledice nagle apstinencije.
Nismo, verujte, došli po metadone, već da se oslobodimo zavisnosti od droge, ali je teško… „Spuštanje“ je prebrzo. Ovako mogu da „kriziram“ i kod kuće. Nedavno mi je jedan pacijent, pošto se vratio s vikenda, ponudio drogu. „Hajde da kupiš“, kaže, „dobila si pare jutros, video sam.“ Rekla sam mu da nemam para. „Daću ti na kredit“, navaljuje. Odbila sam i „kredit“, ali on nije bio zadovoljan. „Hajde, uzmi, častiću te.“ Nisam uzela. A mogla sam… Vidite…
 
* * *
 
Dok se vani, u javnom, političkom Beogradu, odvija borba za parlamentarnu demokratiju bučnim buđenjem naroda, iza ogromnog, svetlećeg natpisa ZAVOD ZA BOLESTI ZAVISNOSTI, složno obamrli leže pravoslavni, katolici, muslimani i ateisti, bez snage za mržnju, bez snage za ljubav, bez zanimanja za svet, sa jednom jedinom željom: da ponovo zadobiju vlast nad sopstvenim nervnim sistemom, OSVOJE SEBE. Ovakvih, mahom neuspešnih osvajača, najviše je iz Beograda, Niša i Novog Sada.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *