NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » ĐAVO U PRAHU – ISPOVESTI NARKOMANA

ĐAVO U PRAHU – ISPOVESTI NARKOMANA

 
>
ĐAVO U PRAHU

ispovesti narkomana

 
PREDAH SA GOSPODINOM LOPOVOM
 
Stari poznanik svih naših dosadašnjih sagovornika, četrdesetogodišnji Milorad Aleksić, već deset godina radi kao samostalni inspektor Gradskog SUPa u Novom Sadu za oblast narkomanije i ilegalnog prometa opojnih droga. Ovaj „okoreli policajac“ po struci je – specijalni pedagog za vaspitno zapuštenu decu i omladinu!
– Sa narkomanima sam se prvi put suočio na igrankama u Studentskom gradu u Beogradu, početkom sedamdesetih godina – priseća se gospodin Aleksić. – Imao sam o toj bolesti knjiško znanje, pa sam.lako uočavao drogirane mladiće i devojke, ali ih, nažalost, nije zapažao ko treba. Čak i 1980. godine, kada profesionalno počinjem da se bavim narkomanijom i kada je droga već bila uzela maha, ovaj problem i dalje je pokriven velom tajne. U to doba ni sam Sekretarijat unutrašnjih poslova nije imao određen, jasan odnos prema narkomaniji. Od svog pretpostavljenog dobijao sam zadatke da evidentiram narkomane, pomažem njima i njihovim porodicama, kao i da se bavim preventivom…
Dakle, tek 1980. Gradski SUP prvi put izdvaja jednog radnika i daje mu u nadležnost narkomaniju,jer se ona već i sama nametnula kao opasnost za mladu populaciju. Celu prethodnu deceniju ovaj problem tretiran je sporadično, od slučaja do slučaja…
Mladi inspektor u novosadskom SUPu 1980. zatiče spisak od svega sedamdeset narkomana, da bi ga ubrzo, za samo godinu dana, produžio za još oko sto pedeset imena.
– Do danas na evidenciji imamo petsto osam narkomana, ali to je „tamna brojka“ – po proceni, ona se množi sa pet do deset, i dobija se stvarno stanje… U međuvremenu je izbrisano dvadeset devet imena – zbog smrti narkomana… Prosečno su umirali u dvadesetšestoj godini. Najmlađi je imao devetnaest, a najstariji je živeo čak trideset osam godina… Od petstoosam, koliko ih danas, krajem 1990. godine, imamo na spisku, sto trideset narkomana su već sada radni invalidi, a uz to registrovani i kao rasturači droga.Ostali su, mahom, na lakšim drogama, ili narkofili (početnici).
Sa sto trideset težih narkomana, „invalida“, inspektor Aleksić se često susreće.
– Najproblematičnije među njima, raznim povodima (prevencija, isleđivanje, praćenje, upozoravanje, pa i drugarski, dobronamerni kontakt) vidim i do sto pedeset puta godišnje. Pojedini od naših „poslovnih odnosa“ postepeno se preobraze u prava prijateljstva. Petnaest do dvadeset njih do sada je zavredelo moju naklonost svojom ličnošću – poštenjem, intelektom, porodičnim vaspitanjem koje droga još nije, ili nije pretežno razorila, potom fer odnosom, razumevanjem moje uloge u celom tom poslu… Bivalo je onih koji bi obili apoteku i, tražeći narkotike, natrapali na novac, ali ga ne bi ni dotakli. Uzimali su samo što im treba, ponašali se, dakle, po diktatu droge… Kriminalitet narkomana je kriminalitet bolesnog čoveka, i mora se drugačije tretirati.
Pri pomenu ma kog od umrlih narkomana, inspektor neizostavno doda: „Pokoj mu duši“…
– Svi pokojnici bili su teški konzumenti droga, i mnogi od njih su mi govorili: „Ti ne možeš raditi ovaj posao kako treba dok god i sam ne probaš drogu“, tvrdeći da je to „metod“ zapadnih policajaca (što je zabluda). Svoju ideju i strepnju za moju uspešnost u poslu izražavali su na uverljiv, pomalo provokativan i simpatičan način…
– Zanimljivo je da, prilikom isleđivanja, narkomani nikada neće priznati krivično delo ako osete da islednik nema pouzdane, konkretne dokaze, ali ako naslute da dokazi postoje, vrlo su otvoreni i glatko pričaju svoju priču, premda se veoma plaše zatvora. Što se zatvora tiče, smatram da on mora biti poslednje sredstvo represije prema narkomanima. Predlog za zatvor uputiću organima pravosuđa samo onda kada su ugroženi životi, samo, dakle, kada je reč o narkomanima koji su, da bi zadovoljili svoje potrebe, po nuždi postali i rasturači droga. Za razliku od ovih, „rasturače biznismene“ ne bih ni puštao iz zatvora! Krivični zakon je prema njima preblag – maksimalna kazna je deset godina zatvora, makar im zaplenili i tonu heroina…
Inspektor se vraća priči o umrlim narkomanima i s ganućem se seća zgoda s dvojicom prijatelja.
Pokojni Č. N. je bio osumnjičen za provalu apoteke. Nije, nasuprot većini narkomana, bio sklon lažima. Izvukao bih, znao sam, od njega priznanje, da sam imao vremena za duži razgovor, ali kako sam žurio,jednostavno sam ga uputio na poligrafsko ispitivanje(„detektor laži“). Nakon ispitivanja vratio mi se veoma ljut. Budući da smo bili pravi prijatelji, i da sam ga uvažavao kao inteligentnog i poštenog čoveka,osorno mi je rekao:
„Ale, naše su se glave mogle sporazumeti, ali da ti mene pošalješ da se moj mozak bori sa tamo nekom mašinom – e, to ti nikad neću zaboraviti!“
Mašina je pobedila, ali je ovo nadmetanje pametnom i obrazovanom Č. N-u bilo ispod časti… A pokojni 3. X., sa kojim sam takođe imao odlične odnose, pa ga jednom prilikom prijateljski upitao o situaciji u gradu (ko vrši provale apoteka, na primer), britko mi je odgovorio:
„Bre, Ale, šta ja znam! Što mene pitaš ko provaljuje apoteke! Zar je malo labilnih ličnosti u ovom gradu!“
– No – tvrdi Aleksić – „rat“ sa narkomanima nije uvek duhovit i otvoren. Ta je populacija veoma sklona laganju – devedeset devet odsto njih „automatski“ lažu. Laž im se razvila u prvi odbrambeni mehanizam,po diktatu droge, naravno, da bi zaštitili sebe, svoju grupu i preprodavce. Od preprodavaca zavise ištite ih ponajviše iz straha, jer su to kriminalci velikog formata, takozvani „silosi“… Potom, narkomani su, u apstinencijalnim krizama, agresivni budući da uništavaju vlastiti život, za njih ni tuđi životi nemaju vrednost. Opsesivno su obuzeti težnjom da u svoj krug uvuku decu uglednih i imućnih ljudi. Narkomanija im je u početku bila status, a potom se preobrazila u kompleks – koji bi da zaleče ugledom novih članova, a novac im je potreban u nedogled…
Ulazio sam u brojne narkomanske porodice, i zapazio jedan isti problem: narkomanija je za sve njih bila daleka, nešto što jedva naziru – sve dok im narkoman ne bi osvanuo u kući. Tada bi u rekordnom roku postajali „specijalisti“ za drogu, ali kasno… Da su imali osrednje, prosečno znanje, možda bi sprečili svoju zlu sreću. I najstabilnije porodice, sa skladnim odnosima, vrlo brzo se raspadaju, jer roditelji,pre svega, prebacuju krivicu jedno na drugo, gubeći dragoceno vreme. Za ustanovljavanje krivice je kasno,te preostaje što hrabrije suočenje sa problemom i složno preduzimanje svega što se preduzeti može,skupa sa lekarima, nastavnicima, pedagozima, policijom i sudstvom. Važno je znati da droga postaje problem ne samo razorenih, već i zdravih porodica, pa čak obuzima i selo… Narkomaniju ne treba tajiti. Toje bolest. Kriminal joj nije uzrok, već posledica…
O beskrupuloznim, bezočnim preprodavcima droge, inspektor je dodao i poučnu pričicu:
– U razotkrivanju jedne novosadske veze krijumčara droge, gde je u opticaju bila ogromna količina heroina, upitao sam glavnog aktera afere šta bi uradio kada bi neko drogirao njegovo dete. „Ubio bih ga!“, rekao je bez premišljanja. A kada sam ga upitao zašto se on bavi trgovinom heroinom, drsko je odgovorio: „To je biznis!“
Zli biznismeni se množe…
– Trgovina drogom je jako unosan posao, zbog ogromne zarade, pa je mnogo klasičnih kriminalaca, razbojnika, provalnika, prešlo na krijumčarenje droge, a iznad njih je dobro organizovana narkomafija, te je otkrivanje „kanala“, puteva droge, vrlo komplikovano. Naša policija još nije tehnički i kadrovski dovoljno osposobljena za ovaj posao, premda ima izvanrednih uspeha. Osim narkomafije, trgovinom drogama upravljaju i separatistički centri u pojedinim zemljama, a razmena je naturalna: droga – oružje. Albanija nije, kako se tvrdi, siromašna zemlja što se tiče deviznog priliva, ako se zna da se „Sigurimi“ i pojedine vojne službe bave trgovinom drogama… Pa zar ćemo dopustiti da se naša deca nađu u kandžama kriminalaca-krijumčara, narkomafije i separatističkih organizacija na našem tlu – samo zato što ih nismo odgojem i upozorenjima osposobili da odbiju ponuđenu drogu?!
– Teško je raditi sa narkomanima – zaključuje inspektor Aleksić. – Svaki njihov problem postaje i moj problem. Za njih je, doduše, intenzivniji, ali ja imam bezbroj sličnih problema. Opterećen sam ne samo mnoštvom nesrećnih sudbina, već i komunikacijom koju moram da ostvarim sa ljudima čija je psiha pod dejstvom droge izmenjena, obolela. Droga razara karakter i sve vrline ličnosti uranjaju u maglu polusna. Prosečan, najčešći narkoman je „polučovek“. Verujte mi da katkad poželim (a to i ostvarim!) da se, umesto sa njima, nađem u kafani sa „celim čovekom“, ovejanim lopovom, gospodinom lopovom, i ispričam se s njim…

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *