ТЕРАПИЈА ДУШЕ – СВЕТООТАЧКА ПСИХОТЕРАПИЈА

ТЕРАПИЈА ДУШЕ
Светоотачка психотерапија
 

 
Светоотачко учење о борби против страсти
 
Ове редове пишем на дан националне жалости у Русији (7.10.1993. године) након крвавих октобарских догађаја у Москви. Живот по ко зна који пут потврђује тачност светоотачког учења. Не смеју се изазивати ни распаљивати људске страсти, нарочито у највишим државним структурама. То је увек бременито опасним последицама, што се и догодило ових трагичних дана неуспелог пуча. Човек се присећа страшних речи опомена које је још почетком овог века изрекао руски светитељ Јован Кронштатски: “Ко вас је научио непокорности и бесмисленим побунама којих пре није било у Русији. Престаните да лудујете, доста је! Престаните да испијате горку и препуну чашу ви и Русија”.
Никада насиље није доводило до мира, и увек је зло рађало зло, а не добро. Истинско хришћанство је увек деловало на људе пре свега изнутра, наравствено, с љубављу, кроз самопожртвовање, а не кроз спољашњу помаму страсти или физичко покоравање силом.
Идеја кроћења и преображавања људских страсти спада у најважније и темељне стране светоотачког учења. Нажалост, многи нетачно тумаче сам појам “страсти”, схватајући је као емоционалност, живахност, непосредност и упечатљивост изражавања људских осећања у пуноћи и природном облику испољавања.
У светоотачком учењу се под страстима схватају природна осећања и тежње човекове личности у њиховом појачаном, хипертрофираном и болесном испољавању.
Ево какво одређење страсти даје древни подвижник преп. ава Исаија: “Страстима се називају људска својства у њиховом болесном стању проузрокованом падом. Тако се склоност за храњење претвара у склоност према преједању и прождрљивости; сила жеље – у ћуди и пожуду; сила гнева или душевна енергија – у плаховитост, гнев, злобу, мржњу; својство за тугу и жалост се претвара у малодушност, униније и очајање; природно својство да се презире грех који понижава природу – у презир према ближњима, у гордост и остало”.
У свом зачетку све страсти (“его-нагони”, по савременом тумачењу Анатолија Гармајева) присутне су у сваком човеку. Првенство појављивања ове или оне страсти (или њиховог споја) код сваког од нас је индивидуално и зависи од читавог низа околности.
Запањује једнодушност Светих Отаца у оцењивању важности борбе против страсти и сличност класификације врста страсти, као и начина борбе (без чега је и сам духовни живот немогућ).
Ово се објашњава тиме што се светоотачко учење стварало на основу животног пута многих поколења људи и изражава путеве искуственог богопознања, а не апстрактна закључивања и мудровања.
Страсни човек непрестано бива мучен и подјармљиван спољашњим утицајима, он је роб ружних навика и склоности, рањив је, непостојан, раздражљив, склон непромишљеним поступцима. Такав човек не може бити “духопроводив” и “пневматичан” за Највишу нетварну Енергију (о “пневматизацији” добро каже епископ Јован Шаховској: “Ослобађајући се животне гордости, ‘похоте очију и похоте плоти’… човек постаје све више и више ‘прозиран’ за Бога, доступан да се у њега усели најчистији Дух Божији”).
Из великог броја светоотачких извора одабрао сам кратке изводе из дела св. Јована Касијана (350-60-435 г.) и св. Игнатија Брјанчанинова (1807-1867 г.).