ТЕРАПИЈА ДУШЕ – СВЕТООТАЧКА ПСИХОТЕРАПИЈА

ТЕРАПИЈА ДУШЕ
Светоотачка психотерапија
 

 
Неколико речи о књизи
 
Русија је у 20. веку изгубила сопствене оријентире и покушава да се одене час у тешко рухо источњачког деспотизма, час у лаку одећу западне демократије. И ето. век је већ на измаку, а пут се не види. Међутим, пут постоји. Њега су давно обележили велики подвижници – оци руске православне Цркве. Управо су ови свети својим страдањима и својом мудрошћу гонили мрак ужаса и грехова који су притисли руски народ, и показивали му једини пут к спасењу – пут духовног усавршавања.
Књига В. К. Невјаровича управо упознаје савременог читаоца са основним правилима. идејама и размишљања отаца Цркве о оном животу који се може назвати нормалним и правим, за разлику од ненормалног и греховног. У последње време појавило се много религиозне литературе, у коју спада и светоотачка. Али она представља или сложене и обимне текстове, или се, напротив, своди на навођење кратких поука. Аутору је пошло за руком да повеже објашњења сложених текстова са упечатљивим афоризмима.
У исто време књига се може посматрати као тематски извор текстова и мисли. На свакој страници се oceћa присуство аутора прожетост идејама подвижника, сопствени однос према савременим догађајима, покушај да издвоји најважнија питања, тежња да обогати званичну психијатрију и тако даље. Нарочито су занимљива поглавља о кроћењу страсти, о значају молитве, као и разматрања о духовности, сујети и скврнословљу који се наводе у другом делу.
Међу спорне проблеме може се убројати мисао аутора о “препороду” Русије с њеном душевном лепотом. Највероватније да је и у прошлости као и сада она била искварена и упрљана и да се може говорити не о препороду, већ о усавршавању н уздизању.
Сама чињеница појаве Невјаровичеве књнге у овом тренутку значи значајан догађај који доприноси душевном оздрављењу нашег народа и укључивању у искуство најмудријих.
 
В. П. Фетисов,
шеф катедре, доктор философских наука, професор
 
2.
 
Савремена психотерапија се одликује великом разноликошћу, како по својим концептуалним основама, тако и по реализацији. Наша домаћа психотерапија се обично назива клиничком (она је увек била таква) личносно оријентисаном.
Њу одликују следеће принципијалне поставке:
– проучавање историје формирања и развоја личности пацијента;
проучавање проблемских ситуација пацијента (психичких траума, психолошких стресова и сл.) и особености клиничких реакција понашања на ове ситуације;
– настојање да болесник постане свестан везе између проблема и болесних доживљаја или психичке нелагодности – ублажавање или олакшавање стања оболелог, користећи различите методе (објашњавајућа психотерапија, сугестија, аутосугестија и сл.);
– рад с личношћу болесника (обично се говори о реконструкцији личности и о њеном систему односа. Али с овим се не можемо сложити. Овде се ради о томе да пацијент може да схвати себе, своје тежње у реалном животу и своје место у њему, однос према себи, људима и болести…).
Страна психотерапија је углавном психолошка. Често се каже да је њена концептуална основа хуманитарна психологија, али у суштини она је повезана са психоаналитичким концепцијама (фројдизам, неофројдизам). Ова психотерапија је независна у односу на личност и болест пацијента, на његово несвесно, на његове проблеме потиснуте у несвесно. Ради тога користе се разноврсни специјални методи и поступци.
Најзад, у последње време веома је постала распрострањена надрилекарска психотерапија. И премда се ту често користе иконе, крстови и позива на Бога, све се то остварује без одговарајућих сазнања како у области медицине, тако и религије. Одсуствују и искрена и истинска убеђења. Помисли “исцелитеља” су ту чисто користољубива.
У Русији се одвајкада придавао велики значај духовној култури, чији је носилац била Руска Православна Црква која је била и најважннје јемство душевног и духовног здравља човека (а, уколико би оболео, она се појављивала у својству исцелитеља).
“Светоотачка терапија”, којој је посвећена ова књига, односи се на психотерапију духовне културе. Интересовање за лечење овакве врсте порасло је у последње време у читавом свету. Психотерапија духовном културом је разноврсна. Постоје разни аспекти у њеном изражавању. “Светоотачка психотерапија” је наш понос, то је још недовољно проучено богато наслеђе духовне културе и непроцењивих знања, наслеђе у којем огромну улогу имају наши подвижници светости и благочашћа (побожности). У том значењу вредност ове књиге је велика.
У реалност нашег живота треба убројати не само губитак културе религиозне вере, него и наравственог (моралног) васпитања наших људи. Нажалост, ова књига не садржи јасна разграничења: коме је конкретно намењена оваква врста духовне психотерапије, и у каквим стањима здравља. Хтели бисмо да се упознамо и са конкретнијим практичним препорукама о раду у том правцу.
У целини пак треба високо оценити овај рад који одговара дубокој потреби нашег времена и у суштини представља популарну систематизацију великог духовног светоотачког наслеђа које се тако мало користи у савременој психотерапији.
 
Л. А. Стукалова
доктор медицинских наука, професор