СТАРАЦ СИЛУАН

 

СТАРАЦ СИЛУАН
 

 
ПРЕДГОВОР ПИСЦА
 
Откривење о Богу вели: Бог је љубав, Бог је светлост и таме у њему нема никакве (1.Јн. 4,8;1,5).
Како је нама људима тешко да се сложимо са тиме! Тешко, јер и наш лични живот и живот света који нас окружује као да сведочи супротно.
Уистину, где је та светлост љубави Очеве, ако сви ми, на крају живота, заједно са Јовом са горчином у срцу увиђамо: Дани моји прођоше, мисли моје покидаше се… Гроб ће ми бити кућа… Где је сада надање моје? и то што је од младости тајно, али силно желело срце моје ко ће видети? (Јов. 17,11-15).
Сам Господ Христос сведочи да Бог брижљиво промишља о читавој творевини, да ни најмања птица није заборављена пред Њим, да се чак и о украшавању траве брине, при чему је Његово старање о човеку несравњиво веће, толико, да нам је и коса на глави сва избројана (Мт.10,30).
Но, где је тај промисао који се брине чак и о последњим ситницама? Сви ми тешко патимо гледајући како зло бесни у свету. Често милиони живота који су се тек зачели, бивају немилосрдно истргнути.
Па зашто нам је онда дат тај ни мало леп живот?
И тако, душа жељно иште сусрет са Богом да би Му рекла: „Зашто си ми дао живот? Пресит сам страдања. Мрак је око мене. Зашто се сакриваш од мене?… Ја знам да си Ти добар, али зашто си онда тако равнодушан према мојим страдањима?
Зашто си тако… суров и неосетљив према мени?
Не могу Те појмити!“
Живео је на земљи човек силног духа по имену Симеон. Он се дуго молио незадрживо плачући: „Помилуј ме!“, али га Бог није слушао.
Прошло је много месеци како се он тако молио и његове душевне снаге су се истрошиле. Он је дошао до очајања и ускликнуо: „Ти си неумољив!“ И када се са тим речима у његовој од очајања изнемоглој души нешто распукло, он је одједном за тренутак угледао живог Христа. Огањ је испунио његово срце и све тело толиком силином да би умро да је виђење још који тренутак потрајало. После тога више никад није могао да заборави неизрециво кротки, препун љубави, радосни и несхватљивим миром испуњен лик Христов, кроз многе године свога живота непрестано сведочећи да је Бог љубав, љубав бескрајна и несхватљива.
О њему, сведоку Божанствене љубави, треба да говоримо.
Од времена Јована Богослова за протеклих деветнаест векова прошле су читаве групе оваквих сведока, но овај последњи нам је особито драгоцен, јер је био наш савременик. Честа појава међу хришћанима јесте жеља (и то потпуно природна) за видљивим знамењима наше вере, јер без њих многи малаксавају у свом надању, и проповеди о чудима из давно минулих столећа постају за њих бајке. Ето зашто је важно да се међу нама поново јављају овакви сведоци. Ето због чега је нама толико значајан овај нов сведок, у чијој се личности могла видети та драгоцена пројава наше вере. Знамо да ће и њему поверовати само малобројни, као што су и у сведочанство ранијих отаца само малобројни веровали. Али, то није зато што је њихово сведочансво лажно, већ стога што вера захтева подвиг.
Рекосмо да су за ових деветнаест векова хришћанске историје прошле читаве групе сведока Христове љубави. Па ипак је у том бескрајном океану човечанства њих тако мало. Они су тако ретки.
Ретки су такви сведоци, јер нема подвига тежег и болнијег од подвига и борбе за љубав, јер нема страшнијег сведочења, од сведочења љубави, те нема изазовније проповеди од проповедања љубави.
Погледајте на живот Христов. Он је дошао у свет да би људима благовестио вечни, Божански живот, и то једноставним људским речима, кроз Своје две заповести о љубави према Богу и љубави према ближњима. Из јеванђелских, пак, казивања видимо каквим је све искушењима био подвргнут од ђавола, који је све чинио само да Га наведе да било чиме наруши заповести о љубави и тако Му одузме „право“ да их да људима. Погледајте шта је било у пустињи (Мт.4; Лк.4). По одговорима Христовим видимо да се тамо водила борба за прву заповест, тј. за љубав према Богу. Победника у тој борби – Христа, који је изишао на проповед, ђаво је окружио атмосфером непомирљивог и убиственог непријатељства, гонећи Га на свим путевима, али ни ту није постигао свој циљ. И при последњим ударима нанетим Христу издајство ученика апостола, опште одступање и бесни повици светине коју је Он толиким добрима обасипао: Распни га, распни!, опет је победила Христова љубав, о чему је Он Сам јасно посведочио: Не бојте се, ја сам победио свет, и још: Долази кнез овога свега и у мени нема ништа.
И тако, ђаво није успео да Му отме право да свету да нову заповест. Господ је победио, и Његова победа остаје вечно и никада нико и ништа неће умањити ту победу.
 
* * * * *
 
Исус Христос је бескрајно заволео свет. Старцу Силуану је било дато да доживи ту љубав. Као одговор на тај дар он је заволео Христа и много година провео у великом подвигу да му нико и ништа не би одузели дар љубави и да би на крају живота могао слично апостолу Павлу да каже: Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач? Као што је написано: Ради тебе нас убијају ваздан, сматрају нас овцама за клање. Али у свему овоме побеђујемо кроз Онога који нас је заволео. Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни ангели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, пити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем (Рим. 8,3 5 – 3 9).
Ако се задржимо на речима светог апостола Павла разумећемо да је тако могао да говори само зато што је прошао кроз сва та искушења. И свако ко иде за Христом, као што је показало вековно искуство, пролази кроз многа искушења. Прошао је кроз њих и отац Силуан.
 
* * * * *
 
Блажени старац, схимонах Силуан 46 година се подвизавао на Атонској Гори у руском манастиру светог великомученика Пантелејмона. Догодило се да смо и ми у том манастиру проживели 14 година. Последњих година живота старца Силуана, негде од 1931. па све до дана његове смрти 11/24. септембра 1938. године, били смо му сасвим блиски. Како се то догодило, нећу објашњавати. Ако баш хоћете, назовимо ту околност – неразумљивом. За наше блиско познанство знала је неколицина његових поштовалаца и њихове упорне молбе принудиле су нас да напишемо његово житије. Тај задатак није био нимало лак за нас који не располажемо ни талентом, нити искуством у писању. Па ипак смо пристали, јер смо искрено и дубоко уверени да нам је дужност да испричамо људима о том заиста великом човеку.
Ова књига је по својој садржини намењена уском кругу људи чији је интерес усредсређен на хришћанско подвижништво, и стога је наш главни задатак, не књижевно дело, већ што је могуће тачнији „духовни портрет“ старца.
Сва наша пажња приликом општења са њим била је прогутана његовим духовним ликом, са јединим циљем сопствене духовне користи. Никада нисмо помишљали да пишемо његову биографију, те је много шта, што обично треба да занима биографа, нама остало непознато. Многе ствари ћемо прећутати, јер се односе на људе који су још у животу. Овде износимо само мањи део догађаја из живота старца које нам је сам причао поводом разних случајева за време наших честих разговора, или које смо чули од других подвижника са Свете Горе, старчевих другова. Верујемо да оскудност података о његовом спољашњем животу неће представљати суштински недостатак нашег труда. Били бисмо потпуно задовољни када би нам се дало да макар делимично испунимо онај најважнији део нашег задатка – да оцртамо духовни лик старца за оне који нису имали среће да лично опште са њим. Онолико колико умемо да судимо и колико смо долазили у додир са људима, сматрамо да је он био једини бестрасан човек кога нам је било дато да сретнемо на свом животном путу. Сада када више није међу нама, он нам се показује као изузетан великан духа.
Док је живео на земљи, Господ је Својим смиреним јављањем у телу сакрио од људских очију Своју праву Божанску величину. Тек по вазнесењу Господњем и по силаску Духа Светог, открило се духовним очима ученика и апостола Божанство Христово. Нешто слично је било и са нашим односом према старцу Силуану. За живота био је тако једноставан и приступачан, да и поред свег дубоког поштовања које смо имали према њему, поред сазнања о његовој високој светости, ипак нисмо могли у потпуности да осетимо његову величину. Тек сада, када за читав низ година нисмо на свом путу срели никог сличног, са закашњењем почињемо да увиђамо истинску величину онога, кога нам је по непостижном промислу Божијем било дато да тако добро познајемо.

Један коментар

  1. Преподобни Силуане моли Бога за нас!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *