СТАРАЦ СИЛУАН

 

СТАРАЦ СИЛУАН
 

 
XI
“ДРЖИ УМ СВОЈ У АДУ И НЕ ОЧАЈАВАЈ”
 
При духовном сагледању подвижник види ствари које за већину људи остају тајна. Њему је тешко да говори о тој тајни, јер преведена на људски језик она изгледа сасвим друкчија. Људске речи и људски појмови дају мало могућности да се унутрашње стање саопшти другоме. Неопходан услов за разумевање јесте заједничко и истоветно искуство. Нема ли заједничког искуства, нема ни разумевања, будући да се иза сваке наше речи крије сав наш живот. Сваки појам представља садржину искуства сваког од нас, услед чега сви ми говоримо разним језицима. Међутим, пошто сви имамо исту природу, могуће је и помоћу речи изазвати ново искуство у души другога, и на неки начин пробудити у њему нови живот. Када то бива приликом нашег људског међусобног општења, тим више се то догађа када је у питању Божанско деловање. Божија реч, при одређеном унутрашњем расположењу душе, стварно приноси нови живот, и то онај који је садржан у њој – тј. живот вечни.
Премда смо свесни не само несавршенства нашег језика, него и свог незнања и неспособности, ипак се усуђујемо да се вратимо на ту по форми необичну старчеву молитву-беседу о којој смо раније говорили, наиме, на речи: “Држи ум свој у аду и не очајавај”.
Ко је читао Јеванђеље морао је запазити особеност Христових беседа. На први поглед, формално, њима као да недостаје доследност. Узмимо, на пример, разговор с Никодимом, са Самарјанком и ученицима на Тајној Вечери. Христова пажња је усмерена не толико на оно што човек говори, већ на оно што је у његовој дубини и на то шта он може да прими од Бога.
Тако и ова старчева молитва-беседа може да нам се учини лишеном ваљаног смисла, а некима може да личи на бесмислено бунцање. Међутим, кад бисмо разумели њен прави смисао и силу откровења датог кроз њу Силуану, уверени смо, да би се читаво наше биће потресло до крајњих дубина.
Старац Силуан је деценијама ридао “великим плачем” за то да свет упозна Бога. Он је био свестан да би народи (он је мислио о народима, носећи их у молитвеној љубави свог срца), попут апостола Павла, као трице (Фил.3,7-8), као дечију играчку, оставили све своје заносе, све оно чиме је обузето њихово биће кад би познали Божију љубав и смиреност. Они би даноноћно тежили за том смиреношћу и љубављу свом снагом своје душе. И када би се то догодило, читаво лице земље и судбина свих људи би се изменила, и сав свет би се, како је старац говорио, “за један час” преобразио. Тако је велика та сила.
Вама је, можда, необично да чујете да је Силуану тада откривена тајна пада и искупљења и сви духовни путеви човека. Божанственом Петру се на Тавору, и на дан силаска Светог Духа са крајњом очевидношћу открило да нема другог имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти. И нису само јеврејске старешине и књижевници остали запањени овом категоричном тврдњом Петра и Јована, простих и неуких људи, како вели Свето Писмо (Дап.4,1213), већ смо и ми данас зачуђени. И нехотице се намеће питање: “О Петре, откуда ти, прост и неук, знаш каква су имена дана под небом? Зар си ти познавао историју културе и религије Кине, Индије, Вавилона, Египта и других?”
“Неуком и простом” Силуану такође су откривене тајне “скривене од мудрих и разумних”, а ноћ када је изговорена ова натприродна молитва, од изузетног је значаја за његов живот. Свет је погружен у таму духовног незнања. О путу ка вечном животу непрестано се проповеда на свим језицима, али се једва могу наћи они који познају тај пут. То су само ретки појединци у сваком поколењу.
 
*****
 
“Држи ум свој у аду и не очајавај”.
Неразумљив израз. Шта значи – држати ум у аду? Не значи ли то – замишљати ад слично оним неукусним сликама које ствара наивно људска уобразиља. У датом случају – не. Оцу Силуану, као и другим великим оцима, на пример, Антонију Великом, Сисоју Великом, Макарију и Пимену Великом, било је дато да за време свог живота стварно доживљавају стање адских мука. Понављањем се ово стање дубоко утиснуло у њихова срца, тако да су га они могли по сопственој вољи поново изазивати у својој души. Они су се том расположењу могли враћати посредством одговарајућег унутрашњег покрета духа. Они су то и чинили кад год би се у њиховој души рађала некаква страст, а нарочито ако је у питању била она најдубља и најтананија – гордост.
Борба с гордошћу је – последњи ступањ борбе са страстима. У прво време подвижник се бори с грубим телесним страстима, затим са раздражљивошћу и, најзад, са гордошћу. Ова последња борба је, несумњиво, најтежа. Пошто се из споственог искуства уверио да гордост води губљењу благодати, подвижник душом силази у ад и адским огњем сажиже у себи дејство сваке страсти.
Старац је примећивао да се већина људи, приближавајући се тој ивици, малодушно плаши и не може да издржи. Зато је Велики Сисоје и питао: “Ко може поднети Антонијеву помисао? Уосталом, ја знам човека (управо, он сам – Сисоје) који је може поднети”.
Старац Силуан је објашњавао да је Сисоје имао у виду помисао којој се Велики Антоније научио од једног александријског обућара. Преподобни Антоније се молио да му Господ открије какву је духовну меру достигао. Њему је било откривено да није достигао меру обућара. Дошавши обућару, преподобни га је упитао како живи. Обућар му је одговорио да трећину зараде даје храму, трећину сиротињи, а остало задржава за своје потребе. Антонија, који је оставио све своје имање и живео у пустињи и у већој сиромаштини него обућар, та исповест није задивила. Није, значи, обућарево преимућство било у томе. Тада он рече обућару: “Господ ме је послао да чујем како ти живиш”. Смирени обућар је поштовао Антонија. Због тога се уплашио те речи и рекао: “Не чиним ништа нарочито. Само док радим гледам на људе који пролазе и мислим: Сви ће се спасти, само ћу ја пропасти”.
Будући послан од Бога да се научи од обућара, и дугим и напорним подвигом (који је задивљавао читав Египат) припремљен да правилно прихвати реч коју је чуо, Антоније је по дару Божијем осетио силу помисли обућара и схватио да стварно није достигао његову меру. Вративши се у пустињу он је отпочео да се учи том делању.
Уједно са поимањем те помисли Великом Антонију, оснивачу источног монаштва, била је дата и сила да је носи. Он је касније томе учио и оне отшелнике који су били способни да приме јаку храну, а не млеко. Од њега су то делање после примили и други велики оци пустиње предавши га као драгоцено благо у наследство и каснијим вековима. Тај подвиг добија код сваког подвижника сопствени словесни израз. Тако је Пимен Велики говорио: “Верујте, децо, тамо где је сатана, тамо ћу и ја бити”, што се суштински своди на једно исто.
Блажени старац Силуан је говорио да многи подвижници, приближујући се том стању које је неопходно за ослобођење од страсти, очајавају и не могу поћи даље. Али, онај који зна да нас “Господ много воли”, успева да избегне погубно дејство тог очајања и уме мудро да остане на самој његовој ивици, тако да помоћу адског пламена сажиже у себи сваку страст, избегавајући уједно да постане жртва очајања. “И не очајавај”.
Старчева прича је проста, као што је била проста и прича александријског обућара, као што је просто говорио преподобни Сисоје, или преподобни Пимен и други оци, али сила речи и дубина тајне овога подвига остаје тајна за сваког који није осетио адске муке са једне, и велике благодатне дарове са друге стране.
 
* * * * *
 
Сав дуги подвижнички живот старца, особито после те ноћи, представљао је пламено тражење смирења. Ако бисмо хтели да знамо у чему се састојала та његова борба за задобијање смирења требало би да се задржимо на његовим чудним речима:
“Моја најдража песма гласи: Скоро ћу умрети и окајана ће моја душа сићи у ад, и тамо ћу се само ја мучити у мрачној тамници и горко ридати – тугује душа моја за Господом и са сузама Га тражи. Како да Га не тражим? Он је прво потражио мене и јавио се мени грешноме”.
Када је говорио: “Окајана ће моја душа сићи у ад”, није само речи изговарао, него је и стварно преживљавао адска страдања, која су се привила уз његово срце и која је он могао свесним унутрашњим напором духа обнављати час у јачем час у слабијем степену. И док је огањ адског мучења производио тражено дејство, тј. убијао страсне помисли, он је страшној погубности тог огња супростављао спасоносно дејство Христове љубави, коју је такође искусио и носио у свом срцу.
Том делању он се научио добивши одговор: “Држи ум свој у аду и не очајавај”. Првим делом своје “најдраже песме” он се погружавао у ад, а другим се враћао сећању на љубав Божију и тако избегавао очајање.
То што је радио Силуан могу чинити само малобројни. Од сталног пребивања у томе подвигу, душа стиче извесну навику и издржљивост, тако да сећање на ад постаје скоро стално присутно. То је неопходно зато што је човек “који живи у свету и носи тело” непрестано подвргнут утицају греха који га окружује и од кога се душа, као оклопом, штити тиме што се смирава до ада преисподњег.
Старац вели: “Сам ме је Господ научио како се треба смиравати: “Држи ум свој у аду, и не очајавај”. Тиме се побеђују непријатељи. Када умом излазим из огња, помисли поново добијају снагу”.
 
* * * * *
 
Из бледих и невезаних наших речи немогуће је добити прави појам о том дивном животу у коме се спајају крајње страдање које човек може да поднесе са крајњим блаженством које човек може да доживи. Једно другом помаже на чудан начин. Кад би постојало само страдање, човек га не би могао поднети, и кад би постојало само блаженство, човек га такође не би могао поднети.

One Comment

  1. Преподобни Силуане моли Бога за нас!