СТАРАЦ СИЛУАН

 

СТАРАЦ СИЛУАН
 

 
VIII
О НЕСТВОРЕНОЈ БОЖАНСКОЈ СВЕТЛОСТИ И ОБЛИЦИМА ЊЕНОГ САГЛЕДАВАЊА
 
По својој природи нестворена, Божанска светлост јесте нешто потпуно различито од физичке светлости. Сагледавање ове светлости у човеку рађа осећање живог Бога, које обузима целог човека, невештаствено осећање – Невештаственога, осећање умно, али не и разумско, које неодољивом снагом и у исто време на један неизрециво и непојмљиво опрезан начин преноси човека у један други свет, тако да он не може уловити тренутак када се то збило, нити он тада зна да ли је у телу или изван њега. Међутим, том приликом он је тако свестан себе, тако стварно, снажно и дубоко, као никада у обичном животу, и у исто време заборавља и свет и себе, усхићен сладошћу Божије љубави. Својим духом он види Невидљивог, дише Њиме, сав је у Њему.
Ово надмислено свепрожимајуће осећање живога Бога пропраћено је виђењем светлости, али светлости која је по својој природи различита од физичке светлости. Човек се тада налази у светлости и уподобљава се светлости коју сагледава, одуховљује се њом, и не види и не осећа нити своју властиту вештаственост, нити вештаственост света који га окружава.
Виђење се јавља на један несхватљив начин и у неочекиваном тренутку. Оно не долази ни споља ни изнутра, али оно на чудесан начин прожима и обухвата дух човека, узносећи га у царство Божанске светлости. Човек при том не може рећи да ли је био у екстази, тј. душом изван тела, јер ни повратак у тело није опазио. Али у свему томе нема ничег патолошког.
Бог дејствује, а човек прима. Он тада не зна ни за време, ни за простор, ни за рађање, ни за смрт, ни за пол, ни за узраст, нити пак за социјални или хијерархијски положај, нити за било какве друге услове и односе овоземаљског живота.
Дошао је Господ, Беспочетни Началник и Светлост живота да милостиво посети душу која се каје.
Сагледавање Божанске светлости не зависи од спољашњих околности. Она може да се сагледава и у ноћном мраку, и при дневној светлости. Благовољење Божије понекад посећује човека на такав начин да се не губи свест о телу нити о спољашњем свету. Човек тада може да остане отворених очију, а да истовремено види две светлости: светлост физичку и светлост Божанску. То је оно што свети оци називају – виђење природним очима. Међутим, то не значи да је акт виђења Божанске светлости сличан обичном психофизиолошком процесу телесног виђења, тј. не значи да Божанска светлост, слично физичкој – без обзира какву научну теорију светлости иначе заступали – изазива известан надражај оптичког нерва, што затим прелази у психолошки процес виђења, будући да је Божанска светлост друкчије природе. То је светлост ума, светлост духа, светлост љубави, светлост живота.
Природна светлост у физичком свету служи као слика Божанске светлости. Као што је виђење предмета који нас окружују могуће само при светлости (ако је светлост мала, тада око једва може да разликује предмете, а ако је светлост јача, тада их види боље и, најзад при потпуној светлости виђење достиже извесну пуноту) тако је и у духовном свету свако истинско виђење могуће само при Божанској светлости. Међутим, ова светлост не даје се човеку у подједнакој мери. Вера је светлост, али мала, нада је такође светлост, али не потпуна. Савршена светлост је – љубав.
Нестворена светлост попут сунца обасјава духовни свет и омогућава виђење духовних путева који се на други начин не могу видети. Без ове светлости човек не може ни разумети, ни сагледавати, а још мање испуњавати Христове заповести, јер пребива у мраку. Нестворена светлост доноси вечни живот и силу Божанске љубави, или, тачније речено: она сама је вечни живот и Божанска љубав.
Онај ко није са силом и осведочењем сагледавао нестворену светлост, није достигао право сагледавање. Онај ко се усуди да се пре виђења нестворене светлости смело, „властитим умом“, пружа на сагледавање тајни духа, не само што их не види, него себи и пут затвара ка њима. Он ће видети само маске и привиде истине, који су плод његове уобразиље, или, пак, који долазе од демонских маштања.
Право сагледавање долази свише тихо и без напора. Духовно сагледавање није исто што и апстрактно, интелектуално. Оно је квалитативно друкчије. То је светлост живота која је дар Божијег благовољења, и органски пут који води к њој, није расуђивање, већ – покајање.
 
* * * * *
 
Божанска светлост је – вечни живот, Царство Божије, нестворена енергија Божанства. Она се не садржи у тварној природи човека. Пошто је друкчије природе, ми је не можемо раскрити у себи никаквим аскетским средствима, већ нам она долази искључиво као дар Божијег милосрђа.
Једном смо упитали старца на који начин човек до овог сазнања може доћи кроз властито искуство? Блажени старац је сматрао да у случају кад се Бог јавља у великој светлости не може бити сумње у то да је то Сам Господ, Творац и Сведржитељ. Али, онај ко се удостојио да сагледа само малу светлост, ако не буде полазио од вере у сведочанство отаца Цркве, већ само од свога опита, не може јасно да позна да је ова светлост друкчије природе у односу на душу, и за њега као пут за ово познање може да послужи само даљи опит поновљених посета и напуштања, које ће га научити да разликује Божанско деловање од природно-људског.
Ако молитва човека први пут прелази у виђење нестворене светлости, онда је оно што он тада сагледава и доживљава за њега нешто потпуно ново и необично, и он ништа не схвата. Он осећа да су се границе његовог бића неизмерно прошириле, да га светлост која се јавља преводи из смрти у живот. Величанственост доживљаја, пак, запањује га и у исто време збуњује, и тек после поновљених посета он почиње да схвата Божији дар. За време виђења и после њега душа бива испуњена дубоким миром и сладосном љубављу Божијом. Она не тежи више ни за чим: нити за славом, нити богатством, нити било каквом земаљском срећом, па ни животом. Све јој се то чини ништавним, јер је сва „устремљена“ ка живој бесконачности – Христу, у коме нема ни почетка, ни краја, ни таме, ни смрти.
Од горе поменута два начина сагледавања старац је више ценио онај када се „свет потпуно заборавља“, тј. када је човеков ум за време молитве потпуно слободан од свих слика света и узнесен у област бесконачне светлости. Јер, кроз овакво виђење јасније се откривају тајне „будућег века“. У оваквом стању душа стварно преживљава своје сједињење са Божанским животом, истински доживљава долазак Бога о коме људски језик не може говорити. Када се из човеку непознатих разлога виђење заврши, исто тако независно од његове воље као што је и отпочело, душа полако почиње да опажа спољашњи свет, и тиху радост Божије љубави прожима танана сета, зато што душа поново види светлост физичког сунца.
 
* * * * *
 
Човек је образ Божији, али се поставља питање: шта у њему сачињава образ Божији? Или пак, у чему се садржи тај образ? Да ли у телу? Да ли у психичкој или психофизичкој грађи човека? Да ли у тројности његових душевних сила и пројава?… Одговор на ово питање је веома сложен. Извесна преламања и одблесци Божијег образа нису искључени у свему набројаном, но најбитније се састоји у томе да је човек образ бића. Тварно биће по дару Божијег милосрђа приопштава се нетварном и беспочетном бићу… Како је то могуће? То је исто тако необјашњиво и недокучиво, као и тајна стварања света „ни из чега“. Па ипак, по благовољењу Оца небеског човек који је саздан „по образу и подобију“, удостојен је способности да прима обожење, тј. да постане причасник Божанског живота, да стекне Божанско обличје бића, да постане бог по благодати.
Човек прима обожење, тј. у акту обожења Бог је начело које дела, а човек – које прима. Ипак, ово примање није стање пасивности, будући да се акт обожења човека може вршити само уз његов слободан пристанак. У противном ишчезава и сама могућност обожења. У томе је суштинска разлика између почетног акта стварања „ни из чега“ и његовог завршног ступња – обожења разумне твари.
Ако је велика тајна стварања света недокучива, онда је тајна стварања вечних богова још бескрајно величанственија. Ако је сав живот који нас окружује чудо које поражава својом величанственошћу, онда је Божанствено чудо које се збива са човеком који улази у свет Несаздане светлости, несравњиво дубље и веће.
За сваког човека који се задржи на факту свог бића, тај факт биће предмет великог дивљења. Догађало нам се да сретнемо људе који су се, узносећи се у умну сферу, својствену човеку по природи, дивили њеној светозарној величанствености, али кад се човек дејством Божијим уводи у свет Нестворене светлости, тада његово „дивљење Богу“ достиже размере неизрецивости, и он не може наћи ни речи, ни начина, ни уздаха захвалности.
 
О богоподобном бестрашћу
 
Нестворена светлост која исходи од бестрасног Бога својим јављањем саопштава (предаје) човеку богоподобно бестрашће које и јесте коначни циљ хришћанског подвига.
Али, поставља се питање: шта је бестрашће? По своме језичком облику, то је негативан појам. Није ли оно негативно и по своме реалном значењу? Не означава ли оно свлачење (занемаривање) бића? Не. Хришћанско бестрашће није свлачење бића, већ облачење (ширење) у нови, свети, вечни живот, тј. у Бога. Апостол Павле каже: . ..зато што нећемо да се свучемо, него да се још обучемо, да би живот прогутао оно што је смртно (2.Кор.5,4).
У својој тежњи ка бестрашћу, православни подвижник стреми ка живом и правом општењу са Богом, који је бестрастан.
Бестрашће Бога није нешто мртвостатично. Њему није својствено неучествовање у животу света и човека. Бестрашће Бога не значи одсуство покрета, састрадавања и љубави у Њему. Али, чим изговоримо ове речи, у нашој свести ови појмови одмах искрсавају у њиховој емпиријској ограничености, и тада се ствара низ недоумица. Покрет, састрадавање, љубав и слично – не уноси ли све то једну условност у биће Бога? Зар овим не приписујемо Богу антропоморфизам који је Њега недостојан.
Бог је сав – живот, сав – љубав. Бог је светлост у којој нема никакве таме, тј. таме страдања у смислу разарања и умирања, мрака незнања, небића или зла, мрака непревладаних унутрашњих несавршенства и противречности, провалија или располућености бића. Бог је жив, динамичан, премда је динамика Божанског живота – бесконачна и беспочетна пунота бића која искључује сваки теогонијски процес.
Бог је бестрасан, али није равнодушан према животу твари. Бог воли, жели, саосећа, радује се, али све то не уноси у Његово биће разарање, условност, страсти. Бог промишља о Своме саздању до најмањих ситница са математичком тачношћу. Он спасава, као Отац, као Пријатељ. Он теши као Мајка, најнепосредније учествује у читавој историји човечанства, у животу сваког човека. Међутим, овим учествовањем не уноси се никаква измена, нити колебање нити поступност процеса у само Божанско Биће.
Бог доживљава сву трагедију света, но то не значи да се и у Самом Богу такође одиграва трагедија, или да настаје сукоб као последица некаквог Његовог властитог несавршенства или несавладане таме у Њему Самом.
Бог воли свет, делује у њему, долази у свет и оваплоћује се, страда и чак умире по телу, али и даље остаје неизмењив у Своме надсветском бићу. Све ово Он чини исто тако бестрасно, као што беспросторно и целосно обухвата у Својој вечности све просторе и све развојне процесе тварног бића. Статички и динамички моменти у Богу сачињавају јединство које не допушта да се на Његово биће примењују наши подељени појмови.
Тежећи богоподобном бестрашћу, православни подвижник не схвата то бестрашће као неку „хладну равнодушност“, као неко „занемаривање призрачног бића“, или, пак, као сагледавање „с оне стране добра и зла“, већ као живот у Светом Духу.
Бестрасан човек је пун љубави, самилости, саосећања, премда све то произилази од Бога, који дејствује у њему. Бестрашће би се могло одредити као „стицање Светог Духа“, као Христос који живи у нама. Бестрашће је светлост новог живота, која у човеку рађа нова света осећања, нове Божанствене мисли, нову светлост вечног разума.
Свети оци Цркве схватају бестрашће као „васкрсење душе пре општег васкрсења мртвих“ (Ј. Лествичник), као „достизање бескрајне бескрајности“ (Ава Таласије, 1, 56).
 
* * * * *
 
Ево органског пута ка бестрашћу:
Вера (не као логичко убеђење, већ као осећање живога Бога), од које се рађа страх од Божијег суда, од страха се рађа покајање, од покајања – молитва, исповест, сузе. Покајање, молитва и сузе, умножавајући се и продубљујући се, доводе до делимичног ослобођења од страсти, од чега се рађа нада. Нада умножава подвижнички труд, молитву и сузе, утаначава и продубљује осећање греха, услед чега расте и страх, који прелази у најдубље покајање, које привлачи Божије милосрђе, и душа се удостојава благодати Светог Духа, испуњене светлошћу Божанске љубави.
И вера је љубав, али мала, и нада је љубав, али није савршена. Кад год се душа уздиже од мање мере љубави ка већој, неизбежно пролази кроз страх. Љубав, међутим, изгони страх, али се страх изгнан малом љубављу, при уздизању душе ка већој љубави, поново рађа и поново савлађује љубављу. Само савршена љубав, по сведочанству великога апостола љубави[1], потпуно изгони страх, тј. онај страх који мучи.
Постоји други страх Божији, који не познаје мучење, већ радост, и дах свете вечности. Говорећи о овом страху, који човека не оставља у границама земаљског бића, старац је рекао:
„Пред Богом морамо живети у страху и љубави. У страху због тога да не бисмо жалостили Господа ружним помислима, а у љубави зато што је Господ љубав“.
 
* * * * *
 
Умно тиховање православног монаха органски израста из дубоког покајања и тежње за испуњавањем Христових заповести. Оно никако није неки извештачени додатак духовном животу ареопагитског богословља. Богословске поставке „Ареопагита“ не противрече резултатима безмолвија. Оне се на неки начин узајамно додирују и подударају. Међутим, сматрамо неопходним да укажемо на веома битан моменат, наиме, да суштина умног тиховања (безмолвија) није у апстрактној философији апофатичког богословља, већ у покајању и борби са „законом греховним“ који дејствује у нама (Рим.7,23). Управо у том стремљењу да се Христове заповести учине јединственим и врховним законом нашег вечног бића, човек спознаје недокучивост Божанства, и управо на томе путу његов дух се ослобађа свих представа света, излазећи изван света.
Ово последње дешава се када човек дубоко спозна да је „гори од сваке твари“.
 
О мраку занемаривања
 
Бог је светлост у којој нема никакве таме и увек се јавља у светлости и као светлост. Али, при вршењу „занатске“ умне молитве, подвижникова душа се сусреће са мраком посебне врсте, који би изражен речима могао да изгледа као противречност и парадокс, као и уопште многа друга питања из области хришћанског духовног опита. Ова противречност, са једне стране, проистиче из природе самога опита, а са друге, пак, стране, зависи од места или тачке гледишта с које се посматра и опредељује догађај.
Подвижникова душа погружава се у овај мрак, када се он актом воље и помоћу специјалних аскетских метода ослобађа свих представа и уображења видљивих предмета као и разумског умовања и поимања, тј. када он „заустави“ ум и уобразиљу. Зато би се овај акт могао назвати „мраком занемаривања“. Ову, пак, молитву обично називају „занатском“, јер се она врши по специјалној методи.
Кад бисмо хтели да одредимо духовно „место“ овога мрака, тада бисмо рекли да се налази на граници појављивања нестворене светлости. Међутим, када се умна молитва врши без потребног покајања и молитвене устремљености ка Богу, душа, ослобођена од свих представа, неколико тренутака може да обитава у том мраку занемаривања, а да при том не види Бога, јер у томе мраку самом по себи, још нема Бога.
Налазећи се у мраку занемаривања, ум осећа својеврсну насладу и спокојство. Ако се он тада окрене самом себи, моћи ће да осети нешто слично светлости, али то још није нестворена светлост Божанства, већ природно својство ума, створеног по Божијем образу. Ово сагледавање – као искорак из временог – приближава ум познању непролазног, чинећи човека поседником новог познања, иако још апстрактног. Тешко, пак, ономе ко ову мудрост прими као познање истинског Бога и ово сагледавање као приопштење Божанском бићу; тешко, зато што у таквом случају мрак занемаривања, пошто се налази на границама истинског боговиђења, постаје непрозирни застор и чврст зид, који одваја Бога више него мрак буђења грубих страсти, мрак очигледних ђаволских саблазни, или, мрак губљења благодати и богоостављености; тешко, зато што би то значило пасти у „прелест“, јер у мраку занемаривања још нема Бога. Бог се јавља у светлости и као светлост.
Сматрамо ли наше рационално познање и рефлексивно сазнање светлошћу, онда, у извесном смислу, можемо говорити о „мраку боговиђења“, јер се оно не може објаснити у рационалним појмовима, зато што нашем уму Бог остаје недокучив и непостижан. Додуше, израз „мрак боговиђења“ је сасвим услован, јер је Бог Светлост, у којој нема таме, и јавља се увек као светлост, и Својим јављањем уводи човека у светлост вечног Божанског бића.
Дејство Божанске светлости у грешном човеку спаљује страсти, и зато у извесним периодима ову светлост човек може осећати као огањ који сажиже. Кроз овај огањ неизбежно пролази сваки хришћанин-подвижник, који жели да живи побожно.
 
* * * * *
 
Мрак занемаривања није једино „место“ где сија нестворена светлост Божанства. Бог може да се јави сваком човеку, на свим његовим путевима, чак и Својим гониоцима. Истина, Својим јављањем, Он уздиже човека из овога света, и у овом смислу такође долази до обнажења или занемаривања чулних представа и разумских појмова, али то ће бити други поредак и друга поступност. Онај коме Бог благоволи да открије Своју светлост више се неће преластити природном светлошћу свог ума. Јер, до обмане о којој смо раније говорили долази само тада, када човек, пре но што му се јави нестворена светлост, помоћу аскетских упражњавања достиже мрак занемаривања и када уздајући се у себе не следи поуке отаца.
Када светлост која се појавила поново напусти човека, душа тугује за њом и жудно је тражи свим могућим средствима која може наћи и која препоручују оци Цркве. Једно од тих средстава је занатска умна молитва. Прибегавање овој аскетској уметности је потпуно оправдано, што је доказано вековним искуством. Али, не треба прецењивати њен значај, иако је такође неразумно одбацивати је, као што то чине многи неискусни. Овај занатски метод није неопходан за спасење. Он је само помоћно средство у случајевима када дејство благодати, која без напора сједињује срце са умом, ослаби. Тада ово сједињење човек тражи властитим напором.
Нормалну занатску молитву мора да прати позитивни садржај, и она треба да исходи из осећања покајања и устремљености ка Богу. Ако тога нема, онда у њој остаје само негативно аскетско дејство, које само по себи не може бити циљ, већ само средство у нашем емпиријском стању грехопада и робовања страстима, тј. онда када грех који живи у нама постане скоро закон нашег земаљског бића.
Овде ћемо поновити оно што смо рекли малопре: православно безмолвије није неки вештачки додатак животу „ареопагистичке апофатике“. Не. Оно извире из дубоког покајања. У његовој основи, по речима старца, лежи Христова заповест: Љуби Господа Бога свог свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим (Лк.10,27). Апофатика аскетског занемаривања стиче се тражењем живога Бога „кога душа зна“, тражењем слободе ума од свих представа света, како би душа стајала пред Богом у пуноти љубави, лицем у Лице, чистим умом у чистој срдачној молитви. То је првенствено молитва, а не разумска философска анализа.
 
* * * * *
 
Старац је волео занатско безмолвије и стално му је прибегавао. До њега је лако долазио, зато што се његова срдачна молитва никада није прекидала, откако је овај дар добио од Мајке Божије.
Занатској умној молитви, као погодан спољашњи услов, помаже потпуно уклањање свих чулних надражаја, значи, пре свега – мрак и тишина. И старац је, као и сви безмолвници, морао да тражи ове спољашње услове. Овде ћемо изнети неке појединости из његовог живота. Када је био још сразмерно млад, „измолио“ је од игумана благослов да ради безмолвија оде у Стари Русик и тамо направи засебну малу „колибу“ (5 мин. хода на југоисток). Тамо је примио и оца Стратоника. Но овде се није дуго задржао и поново се вратио у манастир где му је додељена дужност економа. Ту би се затварао у своју келију, будилник склањао дубоко у орман, да му не би сметало његово откуцавање, а понекад би своју дебелу вунену монашку капу натукао тако да су му биле покривене очи и уши. Када му је поверена дужност магационера магацин се налазио ван манастира – тада је у пространом магацину удесио за себе један удобан кутак подесан за безмолвије и ту проводио ноћи, долазећи у храм на јутрење, које је почињало по отварању манастирске капије. У магацину се још више прехладио и много је патио од реуме. Последњих година живота болест га је приморала да зими не напушта келију која се налазила у самом манастиру и коју би он добро загрејавао. Та његова келија налазила се на истом спрату, где је била и келија игумана. Ноћу би често улазио у другу малу келију, која му је уједно служила као остава за дрва. Она се налазила на истом спрату, у низу истих таквих келија, које су после смањења броја братије претворене у дрварнике. То је било у пустом и дубоком ходнику са изузетно дебелим каменим зидовима. У тој каменој одаји он је пронашао велику самоћу, пуну тишину и мрак.
За површног посматрача старац је до краја свога живота остао „обичан“ човек. Живео је као што живи уопште сваки добар монах: испуњавао је послушања, био уздржљив у свему, држао манастирске уставе и поретке, причешћивао се два пута недељно, а за време поста три пута недељно. Његов рад у магацину није био тежак, а према његовој физичкој снази чак и лак. Рад му је одузимао сразмерно мало времена, иако је дању морао да буде у магацину. Увек је био спокојан и благ. Ништа није натушавало његов душевни мир, нити су страсти изобличавале његов унутрашњи или спољашњи лик. А како је био прави и искусни подвижник, умео је да прикрива свој унутрашњи живот и да живи по Господњој заповести – скривено. До краја свога живота он је остао далек светским интересима, показујући се равнодушним према стварима овога света. У дубини свога срца он је, пак, непрестано носио огањ Христове љубави.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Свети Јован Богослов, јеванђелист.

Један коментар

  1. Преподобни Силуане моли Бога за нас!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *