СТАРАЦ СИЛУАН

 

СТАРАЦ СИЛУАН
 

 
III
СПОЉАШЊИ ЛИК СТАРЦА И РАЗГОВОРИ СА ЊИМ
 
Ми смо старца упознали у оном периоду његовог живота кад су дуге године титанске борбе са страстима већ биле прошле. У то време он је духом био истински велики. Познавши Божије тајне и научен свише духовној борби, он је сигурним кораком усходио ка бестрашћу.
У свом спољашњем држању старац је био једноставан. Био је нешто виши од просечног раста, крупан, али не и гломазан. Телом није био сув, али није био ни дебео. Имао је крупне груди, јак врат, снажне ноге, пропорционалне са трупом, са великим стопалима. Руке је имао радничке, снажне, са великим длановима и крупним палчевима. Лице и глава су му били складних линија. Чело је било лепо, округло и умерено, нешто веће од дужине носа. Снажна доња вилица одавала је јаку вољу, но без чулности и суровости. Очи су биле ситне, тамне, поглед спокојан и благ, повремено проницљиво-продоран, често уморан од многог бдења и суза. Имао је велику и густу браду, мало проседу, густе, ниске, несрасле и праве обрве, као што их имају мисаони људи. Коса му је била тамна и густа све до старости. Неколико пута је фотографисан, но увек безуспешно, јер су његове снажне и храбре црте лица на фотографији изгледале суве, сурове и грубе, док је, у ствари, израз његовог, услед кратког сна и многог поста и умилења, често бледог лица, био благ, без икакве суровости.
Обично је било тако. Но, понекад се преображавао и мењао до непрепознавања. Бледо, чисто лице добило би особити, чудесно просветљени израз, тако да се у њега једноставно није могло гледати. Човек би морао оборити поглед. То нас је и нехотице подсећало на Свето Писмо где се каже да је Мојсејево лице тако блистало да људи нису могли гледати у њега.
Старчев живот је био умерено суров. Својој спољашњости није поклањао никакву пажњу и мало је бринуо о телу. Као и већина светогорских подвижника, он није прао своје тело. Носио је једноставну хаљину од грубе тканине, као што носе монаси радници. Носио је на себи много одеће зато што се у годинама потпуног занемаривања свог тела често прехлађивао и боловао од реуматизма. За време свог боравка у Старом Русику прехладио је главу и јаке главобоље би га приморале да легне у постељу. Ноћивао је у неком великом складишту за животне намирнице којим је иначе управљао, а које се налазило негде изван манастира. Све ово чинио је ради што већег усамљивања.
Таква је била проста и скромна спољашњост тог човека. Међутим, врло је тешко говорити о његовом карактеру и унутрашњем лику.
У време када смо га упознали, његове душевне и телесне снаге биле су у савршеној хармонији.
Он је био слабо писмен. Као дете похађао је сеоску школу само „две зиме“. Но, кроз стално читање Светог Писма и великих дела светих отаца, затим слушање богослужења у цркви[1], он се много развио, пружајући утисак начитаног монаха. По својој природи био је живог духа, оштроуман, а велико искуство у духовној борби, унутарњој умној молитви, као и многа и тешка страдања које је преживљавао и изузетне Божанствене посете чинили су га необично мудрим и проницљивим.
Старац Силуан је имао изванредно нежно срце, пуно срдачне љубави. Имао је дар милостивог саучешћа и разумевања према сваком људском страдању и болу без икакве болећиве женске осетљивости. Његов непрестани дубоки духовни плач никада није прелазио у плачљиву сентименталност. Стална унутрашња напрегнутост није имала ни сенку нервозе.
Посебно дивљење заслужује велика целомудреност овога човека при свем његовом снажном и крупном телу. Чувао се сваке небогоугодне мисли, али је и поред тога у опхођењу са људима, без обзира на њихову друштвену припадност и начин живота, био ненамештен, непосредан, благ и пун љубави. Ни најмање се није гнушао ни оних људи који су живели нечистим животом, већ је у дубини своје душе туговао због њихових падова, попут оца или мајке који тугују због спотицања своје љубљене деце.
Искушења је дочекивао и подносио са великом храброшћу.
Био је неустрашив и отворен, а опет, у њему није било ни трага од дрскости. Неустрашив, он је живео у страху пред Богом, бојећи се једино да не ожалости Бога ма и најмањом нечистом мишљу.
Веома храбар, био је уједно и веома кротак. Храброст и кротост – каква изузетна и дивна свеза!
Старац је био истински и дубоко смирен, смирен и пред Богом и пред људима. Радо је давао предност другима, волео је да буде најмањи од свих, да први поздравља, да моли благослов од оних који имају свештенички чин, нарочито од епископа и игумана, но све је то чинио без икаквог човекоугађања и ласкања. Искрено је ценио људе са чином и на положају, као и образоване људе, но никада у њему није било зависти, ни презира, можда зато што је био дубоко свестан пролазности свега светског: положаја, власти, богатства, па и сваког научног сазнања. Он је знао „како Господ много љуби Своје људе“, и из љубави према Богу и људима он је доиста ценио и поштовао сваког човека.
У свом спољашњем држању старац је био веома простодушан, а у исто време његова несумњива одлика било је унутрашње благородство, ако хоћете, аристократизам у вишем смислу речи. У опхођењу са њим, у најразличитијим приликама, чак ни човек најтананије интуиције није могао да запази било какве грубе покрете срца: одбојности према некоме, неуважавања, непажљивости, извештачености и слично. То је био доиста благородан човек, како то само хришћанин може да буде.
Старац се никада није гласно смејао. Никада се није изражавао двосмислено, нити се подсмевао, није се чак ни шалио са људима. На његовом озбиљном и мирном лицу понекад би се запазио једва приметан осмех. При томе уста не би отварао уколико не би ништа проговорио.
Страст гнева била му је туђа. Но, при свој благости и изванредној мирољубивости и послушности, увек би се одлучно успротивио свему лажном, лукавом, гнусном. Осуђивање, простаклук, ускогрудост и слично, били су му туђи. Ту је био неумољив, али је увек пазио да при том не увреди човека, и то не само спољашњим покретима, већ ни покретима срца, јер би један осетљив човек и то осетио. То је достигао због тога што је, пребивајући у унутрашњој молитви, остајао увек спокојан и недоступан за било шта рђаво.
Старац је био човек изванредно снажне воље, премда без тврдоглавости. Био је простосрдачан, непосредан, неустрашив, храбар, но у исто време – кротак, благ, смирен и послушан, премда никада понизан и човекоугодник. То је био човек створен по образу и подобију Божијем у правом смислу речи.
Свет је прекрасан, јер је дело свемоћног Бога, али нема ничег лепшег од правог човека, сина Божијег.
 
* * * * *
 
Спољашњи живот блаженог старца није нас посебно занимао. То је свакако била грешка са наше стране, али сада се ту више не може ништа учинити. При сусрету са старцем сва наша пажња била је усредсређена на жељу да не пропустимо његову духовну поуку, да схватимо, разумемо срцем, и усвојимо душом његову реч, или, тачније, настројење, дух.
Понекад би нам се чинило да је старац имао дар да кроз молитву делује на свога сабеседника. Ово је било неопходно, јер су његове речи по спољашњој форми биле веома просте, наизглед ништа „нарочито“, док су у суштини говориле о натприродним стварима. Зато је било нужно молитвом увести сабеседника у оно духовно стање које је породило дате речи, како оне не би остале бескорисне, несхватљиве, непримљене и сакривене.
Опхођење са старцем имало је особити, изузетан карактер: осећала се савршена простосрдачност и неусиљеност, без икаквог устручавања или страховања да се у било чему погреши. Били смо дубоко убеђени да никакав наш поступак, неприкладна или ружна реч не може нарушити миран однос са њим, нити изазвати прекор или љутит одговор. У његовом присуству нисмо осећали никакав страх, али смо свим силама душе настојали да се кроз молитвени труд удостојимо да живимо оним духом којим је он био испуњен.
Када улазите у просторију испуњену миомиром, груди вам се спонтано шире, тежећи да што више миомира унесу у себе. Исто то се збивало са душом када је била у старчевој близини. Душу је обузимала спокојна, мирна, али истовремено и веома снажна жеља да у себе прими миомир те области духа Христовог, у којој је старцу било дато да живи.
Ретку и изузетну насладу особите врсте пружало је општење са таквим човеком.
 
* * * * *
 
Он је једноставно, без трунке сујете, говорио о стварима које превазилазе људске норме. Ако му је приступао са вером, саговорник је кроз ту, наизглед просту беседу, улазио, колико му је било могуће, у оно натприродно стање у коме се сам старац налазио.
Сећамо се како нам је једном говорио о неком необичном руском подвижнику, оцу Стратонику, који је са Кавказа дошао да посети Свету Гору. Отац Стратоник је имао редак дар речитости и молитве са плачем. Многе пустињаке и монахе на Кавказу који су пали у раслабљеност и чамотињу, он је подстакао на нови подвиг, откривајући им путеве духовне борбе. И у Светој Гори отац Стратоник је међу подвижницима примљен са великом љубављу, и његове надахнуте речи произвеле су на многе дубок утисак. Његово расуђивање, диван и проницљив ум, велики опит и дар праве молитве допринели су да постане средишња личност међу подвижницима. Провео је око два месеца у Светој Гори, и већ почео да жали што је узалуд поднео толики труд и превалио тако велики пут ради „духовне користи“. Он сам из сусрета са атонским монасима није ништа стекао. Дошао је код духовника руског манастира светог Пантелејмона, старца Агатодора и рекао му о својој жалости, замоливши га да му препоручи било кога од отаца са којим би се могло разговарати о послушању и другим делатностима монаха. Отац Агатодор га је послао да посети „Стари Русик“ где се у то време (до почетка рата 1914. г.) скупило неколико познатих подвижника из манастирског братства.
Стари Русик се налази на брду, отприлике на 250 м. надморске висине источно од манастира, удаљен сат и десет минута хода. Тамо је био уведен строжији режим поста него у манастиру. То место је пусто, тихо и зато су монаси радо ишли тамо, тражећи што усамљеније обиталиште ради вршења умне молитве. У то време тамо је живео и отац Силуан.
Оца Стратоника су у Старом Русику примили са великом љубављу. Много је разговарао са оцима Русика, појединачно и у групама. Једном, на дан празника, схимонах отац Доситеј га је позвао у своју келију заједно са још неким монасима, међу којима су били отац Венијамин са Каљагре, Онисифор и Силуан. Овај разговор је био врло садржајан. Отац Стратоник је учинио снажан утисак на све присутне, чему је допринело не само то што је био гост, него и његов дар речитости. Отац Силуан је, као најмлађи међу присутнима, седео у једном углу келије и ћутао. Пажљиво је ослушкивао сваку реч кавкаског подвижника. Затим отац Стратоник изрази жељу да посебно посети оца Силуана у његовој „колибици“, коју је овај сам себи саградио, да би се што више могао посветити молитвеној самоћи. Ова „колиба“ била је удаљена 56 минута на југоисток од братског конака. Заказан је састанак за идући дан у 3 часа. Те ноћи отац Силуан се много молио да Господ благослови њихов сусрет и разговор.
Отац Стратоник је дошао у назначено време и разговор између два подвижника вођен је са лакоћом и срдачно. Обојица су имали исте духовне циљеве. Ум им је био заокупљен истим питањима која су они сматрали једино истински важним.
Слушајући пажљиво, отац Силуан је приметио да отац Стратоник говори „од свога ума“ и да је реч његова о сусрету воље човекове и воље Божије и о послушности била „нејасна“.
У почетку отац Силуан је оцу Стратонику поставио три питања:
– Како говоре савршени?
– Шта значи предавати се вољи Божијој?
– У чему је суштина послушности?
Дивна духовна атмосфера у којој се налазио отац Силуан очигледно је деловала и на оца Стратоника. Он је схватио дубину и значај питања и замислио се. После извесног ћутања рекао је:
– Ја то не знам, реците ми ви? На то Силуан одговори:
Савршени ништа не говоре од себе. Они говоре само оно што им даје Дух.
Отац Стратоник је тога тренутка очигледно доживљавао оно стање о коме му је говорио Силуан. Пред њим се открила дотле непозната тајна духовног живота. Он је спознао своје недостатке из прошлости и схватио да је још далеко од савршенства, у шта је понекад био склон да верује, јер је био очигледно надмоћнији од осталих монаха, а сретао је доиста многе и изванредне подвижнике. Посматрао је оца Силуана са осећањем благодарности.
На прво питање отац Стратоник је добио одговор у дубини душе благодарећи молитвама оца Силуана. Друга два одговора већ је лакше могао да усвоји, имајући опит стања које му је дато.
Беседа се дотакла молитве. Отац Стратоник је сматрао да молитва без суза још није нашла своје право место и да стога остаје бесплодна. На то је отац Силуан одговорио да сузе при молитви, као и све друге телесне снаге, могу да пресахну, али ум, оплемењен плачем, може да пређе ка извесном тананом осећању Бога, и да, чист од свих помисли, безмолвно гледа Бога. То може бити драгоценије и од самога плача.
Отац Стратоник је отишао са осећањем благодарности. Он је касније, за време свог боравка на Светој Гори, још неколико пута посећивао оца Силуана. Међу њима се сачувала велика љубав. Приликом једног каснијег разговора он се сагласио са мишљењем оца Силуана о молитви. Очигледно, Бог му је дао да кроз опит доживи то стање.
 
* * * * *
 
Убрзо после овог разговора отац Стратоник је, напустивши Стари Русик, посетио пустињака оца Венијамина. То је био човек ретког благородства душе, уман и начитан, с богатим расуђивањем. Читава његова појава, лице и витка силуета, одавали су неку неисказану унутрашњу трагедију. Провео је у безмолвију 10 година у „Каљагри“. Иако бисмо желели да подробније говоримо о овом изванредном подвижнику, бојимо се да сувише развучено приповедање не би ишло на штету нашег главног предмета. Отац Стратоник је и раније посећивао оца Венијамина и водио са њим опширне разговоре. Овог је пута био ћутљив и замишљен. Отац Венијамин му постави једно питање. Одговор – ћутање. Постави друго – опет ћутање. Најзад, раширивше руке, као да изражава чуђење, са њему својственом по мало театралном грациозношћу, он га упита:
– Оче Стратониче, шта је то с Вама? Не могу да Вас препознам. Увек сте били тако бодри, а сада сте тако тужни и Ваша надахнута реч као да је пресахла… Шта се то дешава с Вама?
– Шта да одговорим на Ваше питање? рече отац Стратоник. Не треба ја да Вам о томе говорим. Имате овде оца Силуана, па питајте њега.
Отац Венијамин се зачудио. Јер, он је додуше већ дуго времена познавао оца Силуана, волео га, и поштовао, али га није сматрао тако великим да би му се обраћао за савет.
Могуће је да је отац Стратоник тада био у сложеном душевном стању. Са једне стране, он је дошао на Атон ради сопствене „користи“, а са друге – из многих ранијих сусрета већ је био навикао да предњачи над другима. Његова изузетна издржљивост у подвигу и редак дар молитвеног плача могли су га навести на помисао да је већ достигао савршенство. Међутим, изненада је он, у сусрету са простим монахом који као да није поседовао такве блиставе дарове каквим је он био богат, јасно и снажно осетио свој недостатак. Можда је он ћутао и био тужан и због тога што није успео да задржи оно стање духа које је имао за време разговора са оцем Силуаном.
 
* * * * *
 
Једног празничног дана, шетајући са оцем Силуаном по манастирској шуми, отац Венијамин Каљагарски предложи да посете једног дивног и веома чувеног старца, тадашњег духовника бугарског манастира Зографа, оца Амвросија. Отац Силуан се одмах сагласи и они пођоше. Отац Венијамин је хтео да дозна о чему ће отац Силуан разговарати са старцем.
– Немам ништа да питам, одговори отац Силуан. Сада немам никаквих недоумица.
– Па зашто онда идеш?
– Идем, јер ти тако хоћеш.
– Али, људи обично иду код стараца ради неке духовне користи.
– Ја се одричем своје воље пред тобом, и у томе је сва моја корист, већа од било какве старчеве поуке.
Отац Венијамин је био изненађен овим речима, али ни овога пута није разумео Силуана.
Кратко време пред своју смрт, отац Венијамин се вратио из пустиње у манастир светог Пантелејмона. Разболео се од водене болести и легао у манастирску болницу, где су били махом пустињаци и бескућници. Та болница се звала „Спокојство“. Она се налазила у једној вишеспратној каменој згради на самој морској обали, изван манастира. Одмах уз то здање налазило се мање, у коме су се налазили магацини којима је у то време руководио отац Силуан. Близина болнице омогућавала је Силуану да често навраћа код оца Венијамина и помаже му. И сам отац Венијамин је често посећивао свога друга, премда је тешко ходао.
Ускоро после свога доласка, отац Венијамин је посетио оца Силуана и имао са њим велики и важан разговор. Идућег дана посетили смо оца Венијамина у болници. Налазио се под свежим утиском разговора са оцем Силуаном, и често пута је, пун неприкривеног дивљења и благодарности, понављао:
„Каквог ми је пријатеља дао Господ! Само да знате како је све у мени открио… Затим ми је дао три савета, неколико пута их поновио, да их не бих заборавио, и на крају отсечно додао, као неки гвоздени клин забијајући: „Ако не будеш радио онако како сам ти рекао, нећеш се спасти“.
Сусрет са оцем Силуаном био је за оца Венијамина велико откровење. Он се одиграо у понедељак, првог дана Петровог поста. И поред тога што се према манастирском уставу тога дана не једе ништа до вечери, отац Силуан га је почастио чајем, па је и сам пио. И овај мали детаљ отац Венијамин је приметио и схватио као знак слободе оца Силуана од форме као такве, али слободе не из презрења, него из надмоћности, јер је добро познавао велику уздржљивост старца.
За време док смо били код оца Венијамина, био је врло замишљен. Није могао да мисли нити говори о било чему другом и често је понављао:
„Каквог ми је друга дао Господ!“
Тако је тек пред крај свог живота сазнао ко је био отац Силуан. И раније су његови односи према њему били веома пријатељски, али се ипак према њему опходио некако с висине. Гледао је на њега као на доброг монаха, али ипак млађег. То се дешавало и неким другим светогорским монасима, који су тек после његове смрти открили његову праву величину.
 
* * * * *
 
Манастир светог Пантелејмона је врло велики и његова економија сложена. Поједина одељења имају своје посебне управнике, тзв. – економе. Ови се, услед својих дужности, не могу увек придржавати општег манастирског поретка, и зато у великој манастирској трпезарији постоји посебан сто – „економски“, за којим они ручавају – кад ко стигне. Последњих година отац Силуан је био економ и радним даном и он је ручавао за овим столом.
Међу економима налазио се и један монах, отац П., који се својим способностима оштро издвајао од осталих, али некако није био срећне руке. Богата иницијатива оца П. у већини случајева није наилазила на разумевање отаца и његови подухвати су се често завршавали неуспесима. Једном за време заједничке трпезе подвргавани су оштрој критици неки неуспеси једног његовог подухвата. Отац Силуан је био такође присутан, но није учествовао у „суђењу“. Тада му се обрати један од економа, отац М., рекавши:
„Ти ћутиш, оче Силуане, значи да си за о. П. Теби није стало до интереса манастира…. Какву је штету нанео манастиру?!“
Отац Силуан ћутећи брзо заврши ручак. Затим је пришао оцу М. који је већ био отишао од стола и рекао му:
„Оче М., откад си у манастиру?“
Тридесет и пет година.
Да ли си чуо да сам ја било када некога осудио? Не, нисам.
Па зашто онда хоћеш да сада осудим оца П.? Отац М. се смутио и са стидом одговорио: Опрости ми. Бог нека ти опрости.
 
* * * * *
 
Када је отац Силуан први пут био постављен за економа, усрдно се помолио да му Господ помогне да испуни ово одговорно послушање. После дуге молитве одједном чује у души одговор: „Чувај благодат која ти је дата“. Тада је сазнао да је најважније и најдрагоценије – чувати благодат. И зато се, примивши своје ново послушање, неуморно трудио да пребива у непрекидној молитви.
Руководио је са 200 радника. Ујутру би, обилазећи радионице, старијим мајсторима давао нека општа упутства, а затим би се повлачио у своју келију и са плачем се молио за „Божији народ“. Свим срцем је жалио раднике. Сваког је сажаљевао.
„Ето, говорио би, Михајло је оставио своју жену и дете у селу и дошао овамо да ради за грош. Мора да му је врло тешко што је тако далеко од своје куће, без своје жене и миле деце… А Никита, тек што се оженио, оставио своју младу и трудну жену и стару мајку… 1Сако им је било тешко кад су морали да се растану од овог још младог човека, вољеног сина и мужа… А Григорије, оставио своје старе родитеље, младу жену и два малишана и ради овде за парче хлеба. И шта ће он овде зарадити…Каква ли их је беда натерала, кад су решили да оставе своје породице, каква туга мора да је у њима… У каквој беди живи сав овај народ!… Ето, Николка је још сасвим млад дечак. Са каквом жалошћу мора да су га пустили његови родитељи тако далеко, међу туђе људе ради бедне зараде. Како мора да је тешко родитељском срцу!… Ах, у каквој беди и патњама живе људи! И сви су као овце расејани и нико се о њима не брине, ни о његовом васпитању, ни о школовању… Науче се тако свакојаким пороцима, подивљају, огрубе…“
Тако је говорио блажени старац и у души туговао због сиромаха. Туговао је, несумњиво, више него они сами, јер је он у њиховом животу видео и оно што они сами нису примећивали услед своје неукости.
Народна пословица вели: „Срце срцу вест саопштава“. Старац се молио тајно за „Божији народ“, и радници су то осећали и волели га. За време рада никада им није седео на врату, никада их није гонио. Због оваквог човечног поступања са њима, они су са радошћу обављали свој посао, и са већим залагањем него други. Остали економи су „чували интересе манастира“. Међутим, свима нам је познато, да се на човека лако заборавља тамо где се чувају „интереси“. Истински интерес манастира старац је видео у испуњавању Христових заповести.
„Господ све жали“, говорио је старац. И није само говорио, него је и сам, испуњен Христовим Духом, све жалио. Од посматрања околног живота, од сећања на прошлост, од најдубљег личног опита, он је преживљавао страдања свих људи, целог света, и није било краја његовој молитви. Он се молио великом молитвом за сав свет. Заборављајући на себе, он је од жалости за народом желео да страда за њега. За његов мир и спасење био је готов да пролије своју крв. И проливао ју је кроз молитву.
„Молити се за људе, значи проливати властиту крв“, говорио је старац.
Ове речи, несумњиво, сведоче о изузетном молитвеном жару и плачу старца.
Једном смо га упитали: „Да ли испуњавање економског послушања, које изискује додир са многим људима, омета монашко безмолвије?“ На то нам је старац одговорио:
Шта је безмолвије? Безмолвије је непрестана молитва и пребивање ума у Богу. Отац Јован Кронштатски је стално био окружен људима, али је пребивао у Богу више него многи пустињаци. Ја сам постао економ по послушању, и због благослова игумана било ми је лакше да се молим на овом послушању, него док сам био у Старом Русику, где сам био отишао по својој вољи ради безмолвија… Ако душа воли народ и жали га, молитва не може да се прекида.
 
*****
 
Немогуће је не приметити једну изванредну црту старчевог карактера, наиме његов однос према сваком ко друкчије мисли. Он је искрено и дубоко желео да разуме сваког човека у најбољем смислу речи, и да не повреди у њему оно што је за њега свето. Увек је остајао оно што је био. Био је дубоко убеђен да је „спасење у Христовом смирењу“. Ради ове смирености он се трудио свом душом да разуме свакога са добре стране. Имао је истанчан осећај да у сваком човеку препозна његово одушевљење, његову способност да воли Христа.
Сећамо се једног његовог разговора са неким архимандритом који је вршио мисионарску службу међу неправославним хришћанима. Овај је много ценио старца и за време боравка у Светој Гори посећивао га је неколико пута. Једном га је старац упитао како он проповеда? Још млад и неискусан, архимандрит је стао да гестикулира и узбуђено одговори:
Ја им кажем: ваша је вера заблуда, код вас је све изопачено, лажно, и ако се не покајете, нема за вас спасења.
Саслушавши га, старац га упита:
Реците, оче архимандрите, да ли они верују да је Господ Исус Христос истинити Бог? Да, верују.
А да ли поштују Мајку Божију?
Поштују, али имају неправилно учење о Њој.
– Да ли поштују светитеље?
– Поштују их, но какви светитељи могу постојати за њих откако су отпали од Цркве?
Врше ли богослужења у храмовима, читају ли реч Божију.
– Да, постоје код њих и цркве, и службе, али требало би да видите какве су то службе у поређењу са нашима. Каква хладноћа и бездушност.
– Значи, оче архимандрите, они су убеђени да правилно поступају што верују у Исуса Христа, што поштују Мајку Божију и светитеље, што их призивају у својим молитвама. Међутим, ако им ви кажете да је њихова вера заблуда, они вас неће слушати… Међутим, ако народу будете говорили да је добро што верују у Бога, што поштују Богородицу и светитеље, што иду у цркву на богослужења и што се кући моле, што читају реч Божију и остало, али да у нечему греше и да те грешке треба да исправе и па ће све бити добро, онда ће се Господ радовати због њих, те ћемо се сви спасти милошћу Божијом… Бог је Љубав. Зато и проповед треба да извире из љубави. Онда ће она бити на корист ономе који проповеда и ономе који слуша. А када осуђујемо, нећемо имати користи и људи неће слушати.
 
* * * * *
 
Једном је старац водио разговор са неком студентом, који је посетио Свету Гору, и био много заокупљен проблемом слободе. Као обично, старац је пажљиво слушао излагање свог живахног, симпатичног, али наивног сабеседника. Наравно, под појмом слободе овај младић је подразумевао првенствено политичку слободу и уопште право да се поступа по својим побудама и жељама.
Излажући своја схватања о слободи, старац му је одговорио:
„Ко је онај ко не воли слободу? Сви ми хоћемо слободу, но треба знати у чему се она састоји и како се до ње долази. Да бисмо постали слободни, потребно је, пре свега, „свезати“ себе. Што више будеш себе обуздавао, имаћеш већу слободу духа… Потребно је обуздавати страсти у себи, да не би овладале тобом. Затим треба обуздавати себе да не бисмо шкодили своме ближњем… Људи обично траже слободу да би радили „шта хоће“. Али, то није слобода, већ власт греха над тобом. Слобода да се чини блуд, неумерено једе, пијанчи, злопамти, да се врше насиља и убиства и томе слично, – то уопште није слобода, јер је, по речима Господа: сваки који чини грех роб је греху. Потребна је велика молитва да бисмо се ослободили тога ропства.
Сматрамо да је истинска слобода у томе да не грешимо, да свим срцем и свом душом волимо Бога и ближњега.
Истинска слобода је – непрестано пребивање у Богу“.
И поред тога што је старац говорио веома просто и што су његове мисли по својој дубини далеко превазилазиле моћ схватања младога студента, он је оставио веома дубок и снажан утисак на сабеседника.
 
* * * * *
 
Сачували смо неке белешке о једном старчевом разговору са неким монахом, који је вођен у нашем присуству 18/31. марта 1932. године.
Старац је говорио о томе како светоотачко искуство познаје различите врсте и начине борбе са помислима, но да је најбољи начин од свих – не ступати у разговор са њима.
Ум који ступа у беседу са помислима непрестано ће се сусретати са њиховим усложњавањем. Заузет тим разговором, он се одваја од сећања на Бога, што и јесте циљ демона. Ум који је отргнут од сећања на Бога демони лако помуте било на овај или онај начин. Из таквог једног разговора ум никад не изиђе чист…
Стефан Пустињак, који је из своје руке хранио леопарда (Лествица, поука 7, 50), пред своју кончину је по навици ступио у „препирку“ са мислима, спорећи се са њима. Због тога се у тренутку смрти обрео у борби са демонима.
Преподобни Марко Трачески је пред смрт почео да пребира у мислима своја добра дела. Због тога је по смрти на путу за небо био задржан у ваздуху један час. А постојала је опасност да се тај „један час“ претвори у вечност…
Други оци су били мудрији у духовној борби.
Пролазећи митарства, преподобни Макарије Велики није престајао да скромно мисли о себи. Зли духови су му издалека довикивали да их се ослободио. Међутим, он је одговарао да још није. Тако је одговарао, јер је био научио да ум свој стално држи у аду. Тиме је стварно умакао демонима.
Поучен искуством дуге борбе са демонима, и знајући да је гордост најопаснији и највећи непријатељ човеков, преподобни Пимен Велики се читавог свог живота трудио да стекне смирење. Често би говорио својим ученицима: „Верујте децо, ја ћу бити тамо где је сатана“. Па ипак, у дубини своје душе знао је да је Господ благ и милостив, и чврсто се уздао у то да ће га Он спасти.
Овако скромно мислити о себи је најбољи начин да се сачува чистота ума од свих страсних помисли. Међутим, многи подвижници ово не знају и не могу тако да мисле. Због тога очајавају, не знајући да ум држе у аду, и у исто време да се уздају у милост Божију…
Најбоље је не ступати уопште у разговор са помислима, већ свим бићем прионути уз Бога, говорећи: „Господе, ја сам грешан и недостојан Твоје милости, но Ти ме по Свом милосрђу спаси…“
Често душа за само једну помисао сумње у милосрђе Божије („а ако ми Господ не опрости“) много губи… Очајање је горе од свега, оно је хула на Бога. Као да Бог нема моћи да спасе и као да мера наших грехова може бити већа од Божијег милосрђа… Господ је у свој пуноти на Себе узео грехе целога света… Кад мајка све прашта свом неразумном детету, тим пре ће Господ опростити нама, ако се смиримо и покајемо…
Духовна борба умногоме подсећа на рат. И у овој нашој борби потребна је одважност. Духовна, пак, храброст састоји се у чврстом уздању у Божије милосрђе. Павши у грех, или у прелест или скренувши са доброг пута, или чак поклонивши се пред демоном, храбар подвижник не очајава, већ се одмах пуним поуздањем обраћа Богу са покајањем, и тако побеђује непријатеља. Плашљива душа се, напротив, збуњује, очајава и зато пропада…
Када се догоди да неко скрене са доброг пута и падне у прелест, потребно је, пре свега, да се покаје пред својим духовником, све му исповедивши. После овакве исповести дејство прелести ће ослабити, а затим ће душа, мало по мало, и сасвим оздравити.
Многи падају у борби, али је врло мали број таквих који се после пада исправљају.
Многи у почетку добијају благодат, али их је мало који је умеју повратити пошто је изгубе.
Један монах је питао:
– Зашто се преподобни Јован Колов молио да му се поврате страсти?
Старац је одговорио:
– Својим жарким покајањем преподобни Јован Колов убрзо је савладао страсти, али није достигао дар љубави и молитве за сав свет. Када је осетио да га страсти више не узнемиравају, његова молитва је почела да слаби. Зато је молио да му се страсти поврате, да би, борећи се са њима, пребивао у непрестаној жаркој молитви. Међутим, да је он, пошто је победио страсти, задобио и молитву за сав свет, не би имао потребе да тражи да му се искушења врате. Јер, човек не може чисто гледати Бога нити се жарко молити за свет све док се бори са страстима… Ја тако мислим.
Монах је даље питао:
– Зашто је неки старац саветовао преподобном Пимену Великом да допусти да помисао најпре уђе у срце па да се затим бори са њом, док је другом, мање искусном брату, саветовао супротно, тј. да је одмах одбаци?
Старац Силуан је одговорио:
– Судећи по овом савету, неки оци су усвојили тај начин духовне борбе. У почетку су допуштали да помисао уђе у срце, а затим су започињали борбу са њом. Но, ту постоје две могућности: једна, када човек не уме да чува свој ум и допушта да помисао продре у срце, па тек онда започиње борбу са њом. Али ту постоји опасност да се „игра“ изгуби. Друга, пак, могућност је да монах допусти да помисао продре у срце, али не по својој немоћи, већ свесно, да би могао да посматра њено деловање. Међутим, и овај начин омета чисто виђење и зато је боље уопште не примати помисао, већ се молити чистим умом. Оном неискусном брату старац је саветовао да одмах одбаци помисао и да никако не ступа у разговор с њом зато што је био слаб и што није могао одолети страсној помисли. И поред старчевог савета, овај брат још није могао да одбацује помисли као што треба, него је по заповести старца тек почињао да се учи тешкој науци борбе са помислима. Преподобни Пимен био је далеко снажнији и искуснији у духовној борби од оног другог брата. Ипак, је боље чувати ум од свих помисли и молити се из све душе, јер ум који се чисто моли бива просвећен од Господа.
– Како се постиже чистота ума? упитао је монах.
– Свети оци су нам оставили у наслеђе учење о умносрдачној молитви. Помоћу ње се чува ум. Ја не видим неки други пут који би пружао могућност да се испуњавају заповести Божије.
 
* * * * *
 
Млади људи су се старцу често обраћали питањима о избору животног позива и он им је давао различите савете. Некима је саветовао да уче богословију, да би се затим посветили пастирској служби у Цркви, друге је „благосиљао“ да уче али тако да учење споје са молитвом и монашком уздржљивошћу, док је некима саветовао да не уче, већ да све своје снаге посвете молитви и духовном аскетском подвигу. Овај последњи савет је ретко коме дао, јер је сматрао да је настало време које је отац Стратоник био предсказао, наиме, да ће многи „образовани“ људи живети у свету монашким животом. Сматрао је да услови за монаштво у његовом древном облику постају све неповољнији, али да ће призив и чежња ка монаштву увек постојати.
Старац је био чврсто убеђен да духовни, тј. молитвено-аскетски живот, уз дубоку веру, стоји изнад сваког другог живота, и зато онај коме је он дат, треба да се ради њега, као ради најдрагоценијег бисера, одрекне свега другог, чак и од „учења“.
Он је сматрао да духовни човек показује веће успехе када напусти свој молитвени живот и ода се науци, него научник који је духовно мање развијен. Другим речима, човек коме су дати извесни мистички дарови, живећи духовно, живи на једном узвишенијем нивоу, него човек чија област интересовања не превазилази научну, логичну област мишљења. Пошто духовни човек живи једним вишим животом, спуштајући се на нижи – научни план – показује већу способност од недуховног човека, премда и не одмах. Он је говорио да су синови овога вијека вештији од синова светлости (Лк.16,8), не стога што су они „у самој ствари“ мудрији, него зато што је „духовни човек обузет Богом и мало се занима земаљским“
У разговору са нама старац је често говорио уопштеним језиком, док је у разговору са монасима своје погледе на конкретне случајеве износио врло једноставно, како би га лакше разумели.
„Шта је необично у томе што недуховни човек уме боље да организује световна дела, него духовни човек? Први је обузет земаљским стварима, док се други труди да умом пребива у Богу. То често запажамо и код световњака: вешт трговац смеје се ученом човеку што се овај не разуме у робу. Но, то никако не значи да је трговац и паметнији…“
Изнећемо овде и један разговор карактеристичан за старца: Убрзо после Првог светског рата, 1914-1918. године, у манастиру се приступило организацији искоришћавања шуме. Набављена је парна машина за пилану. Економ, отац Ф., способан и природно обдарен Рус, ставио је машину у погон. Будући задовољан њеним радом, почео је да хвали немачки геније (машина је била немачке производње), уздижући Немце. Омаловажавао је Русе због њихове неумешности и неспособности. Одлазећи у своје слободно време у стругару да „помаже“, отац Силуан је ћутећи саслушао оца Ф. и тек увече за време вечере га упитао:
– Шта мислиш, оче Ф., зашто Немци умеју да праве боље машине него Руси?
Отац Ф. је поново почео да хвали Немце, као способнији, паметнији и даровитији народ, омаловажавајући Русе речима: „Ми, Руси, не вредимо ништа“.
Отац Силуан му на то одговори:
– Ја сматрам да то има други узрок, а не неспособност Руса. Мислим да је то због тога што Руси своју главну мисао и претежну снагу обраћају Богу, и мало мисле о земаљском. Но, када би руски народ, попут осталих, своја главна интересовања усмерио ка земаљском и само тиме се бавио, далеко би надмашио све остале, јер је то лакше.
Знајући да на свету нема ничег тежег од молитве, неки од присутних монаха су се сагласили са оцем Силуаном.
 
* * * * *
 
Манастир светог Пантелејмона је један од највећих и најбоље организованих манастира у Светој Гори. Има драгоцену библиотеку која броји око 20.000 примерака, међу којима се налази и велики број старих рукописа на грчком и словенском језику, затим многе вредне старе књиге, које представљају библиографску реткост и раскошна одељења са богословским, историјским и другим књигама. У пространим и лепо намештеним собама манастирске гостопримнице често се примају разни посетиоци, махом странци. Дужност гостопримца била је поверена монаху, оцу В., човеку са високим богословским образовањем, који је говорио неколико страних језика.
Године 1932. посетио је манастир један римокатолички доктор, отац Хр. Б. Он је водио разговор са оцем В. о животу у Светој Гори. Између осталог, он је питао:
– Какве књиге читају ваши монаси?
– Јована Лествичника, Аву Доротеја, Теодора Студита, Касијана Римљана, Јефрема Сирина, Варсануфија и Јована, Макарија Великог, Исаака Сирина, Симеона Новог Богослова, Никиту Ститата, Григорија Синаита, Григорија Паламу, Максима Исповедника, Исихија, Диадоха, Нила и друга дела сакупљена у „Добротољубљу[2], одговорио је о. В.
– Зар ваши монаси читају те књиге!.. Код нас их читају само професори, рекао је доктор, не скривајући своје изненађење.
– То је свакодневна лектира сваког нашег монаха, одговорио је отац В. – Читају такође и друга дела светих отаца Цркве, као и дела новијих писаца-аскета, као на пример, епископа Игњатија Брјанчанинова, епископа Теофана Затворника, преподобног Нила Сорског, Пајсија Величковског, Јована Кронштатског и друге.
Отац В. је овај свој разговор испричао старцу Силуану, кога је много поштовао. Старац је приметио:
– Требало је да кажете доктору да наши монаси не само што читају ове књиге, већ би и сами могли да напишу нешто слично… Али монаси не пишу, јер их ове прекрасне књиге, у којима је већ тако много речено, задовољавају. Но, кад би се оне из неких разлога изгубиле, монаси би написали нове.
У току свог дугог борављења у Светој Гори, старац је срео многе и велике подвижнике. Неки од њих познавали су из личног опита она душевна стања о којима су писали велики аскети, као што су: Исаак Сирин, Макарије Велики и други, и зато нам старчеве речи изгледају сасвим природне.
 
* * * * *
 
Дуги низ година великом манастирском кројачком радионицом управљао је отац Диадох. Био је то у свему узоран, уредан и тачан монах. Много је волео богослужења, био начитан, тих по природи и благородан у опхођењу са људима, уживајући опште поштовање. Једном сам га, на његов имендан, посетио и затекао у друштву његових пријатеља, једног старца-духовника, оца Трофима и старца Силуана. О чему су претходно разговарали, не знам. Ја сам чуо следеће:
Духовник је причао оно што је прочитао у новинама. Обративши се старцу Силуану, он је питао:
– А, ви, оче Силуане, шта мислите о томе“?
– Ја не волим новине и новости, одговори старац.
– Зашто?
– Зато што се читањем новина замрачује ум, а то омета чисту молитву.
– Чудновато, рече духовник. – По моме пак, мишљењу, новине потпомажу молитву. Ми живимо овде у пустињи, ништа не видимо, и тако постепено заборављамо свет. Затварамо се у себе и од тога молитва слаби… Али кад читам новине, ја видим како се у свету живи и како људи пате, и од тога се рађа жеља за молитвом. Тада било да служим литургију, било да се молим у својој келији, молим се свом душом Богу за све људе и за сав свет.
– Када се душа моли за све људе, одговори старац Силуан,и без новина зна како се сви људи муче, зна и њихове потребе и жали их.
– Како може душа сама од себе да зна шта се дешава у свету? упита духовник.
– Новине не пишу о људима, већ о догађајима, и то нетачно. Оне само смућују ум, а истину из њих ни онако нећеш сазнати, док молитва чисти ум тако да он може све јасније да види.
– Није ми јасно шта у ствари хоћете да кажете, продужи духовник
Сви присутни су очекивали старчев одговор. Но, он је седео ћутећи и погнуте главе, и није се усудио да у присуству духовника и старих монаха објашњава на који начин душа, удаљена од свега, молећи се за сав свет, може духом да зна како људи живе, какве су њихове потребе и страдања.
Старац Силуан се удостојио знања, каквог се удостојавају само изузетни појединци једне генерације. У својим разговорима, он просто као да се стидео да иде даље од наговештаја, услед чега су његова велика мудрост и богато искуство често остајали скривени од сабеседника. Кад би старац приметио да његов сабеседник не разуме његове речи, обично се није трудио да даље „објашњава“ оно што се првенствено познаје кроз опит. Његова, пак, духовна целомудреност није му дозвољавала да износи своје искуство. Тако је он за живота остао „неоткривен“. Несумњиво је да је то била не само Божија воља, већ и његова властита жеља. Њу је Бог прихватио и испунио, сакривши га чак и од отаца Свете Горе. Па ипак, старац Силуан није остао потпуно неоткривен, потпуно непознат. Неки монаси, па и мирјани који су посећивали Атон, или су били са њим у преписци, умели су да га оцене и много су га заволели. Међу овим било је и епископа, свештеника са високим богословским образовањем, као и богобојажљивих световњака.
Сећамо се једног оваквог случаја. Један странац православне вере, провео је у манастиру извесно време. Сусрет са старцем оставио је на њега дубок утисак. Заволео га је и често га посећивао. За ово су дознали монаси. Једног дана, јеромонах Н., један од најутицајнијих саборних стараца, начитан и живог ума, сретнувши странца у манастирском ходнику рече:
– Не могу да схватим, зашто ви учени академици одлазите код старца Силуана, неписменог сељака? Зар нисте нашли неког паметнијег од њега?
– Да би се старац Силуан разумео, треба бити „академик“,одговори гост са извесним болом у души.
Јеромонах Н., ни после овог одговора није разумео зашто старца Силуана поштују и посећују „учени“ људи. И у разговору са оцем Методијем, који је дуго година руководио манастирском књижницом, он је додао:
– Питам се зашто одлазе к њему? Најзад, он ништа не чита.
– Ништа не чита, али све испуњава. Други много читају, а ништа не испуњавају, одговорио је отац Методије.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. На Атону се за време свеноћних бдења која трају по 8 и више сати, наглас читају поуке из светоотачке литературе.
  2. Омиљена монашка књига. Садржи избор аскетских поука појединих отаца Цркве и великих подвижника.

Један коментар

  1. Преподобни Силуане моли Бога за нас!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *