СТАРАЦ СИЛУАН

 

СТАРАЦ СИЛУАН
 

 
XVIII
АДАМОВ ПЛАЧ
 
Адам, отац васељене, познавао је у рају сладост љубави Божије. Због тога је силно патио и много плакао када је због греха изгнан из раја, лишивши се љубави Божије. Његову душу растрзала је мисао: „Ожалостио сам Бога кога толико волим“. Није Адам толико жалио за рајем и његовом лепотом, колико због губљења љубави Божије, која ненасито сваког тренутка душу вуче Богу.
Адамове муке преживљава и свака душа која је Бога познала Духом Светим, а затим изгубила благодат. Када ожалости љубљеног Господа, душа осећа бол и силну тугу.
Тужио је Адам на земљи и горко плакао и земља му се није милила. Он је жалио за Богом и говорио:
„Тугује душа моја за Господом и са сузама Га тражим. Како да Га не тражим? Док сам био са Њим, душа ми је била весела и спокојна и ђаво није могао да ми приступи, а сада је зао дух овладао мноме, вуче душу тамо амо и мучи је, и зато до смрти тугујем за Господом и отима се дух мој ка Богу. Ништа ме на земљи не привлачи. Душа неће ничим да се утеши, него хоће да поново види Њега и Њиме се насити. Не могу да Га заборавим ни за тренутак. Душа моја се отима ка Њему и од превелике туге уздишући ридам: „Боже, помилуј мене, пало створење Своје“.
Тако је плакао Адам и сузе су му текле низ лице на груди и падале доле на земљу. Читава природа слушала је његове јецаје. Дивље животиње и птице умукнуле су од жалости, а Адам је плакао, јер су због његовог греха сви изгубили мир и љубав.
Велики је био Адамов бол по изгнању из раја. Када је, пак, угледао свог мртвог сина Авел>а, кога је убио брат Каин, његова туга je постала још већа, и он се мучио душом, плакао и мислио: „Од мене ће се изродити народи и сви ће тако страдати и живети у непријатељству и убијати једни друге“. Његов бол је био велики као море и може га разумети само онај чија је душа познала Господа и како нас Он много воли.
И ја сам изгубио благодат па заједно са Адамом зовем:
„Помилуј ме, Господе! Даруј ми дух смирења и љубави“.
О, љубави Господња! Ко те познао, не престаје да те даноноћно тражи вапијући:
„Тугујем за Тобом, Господе, и плачући Те тражим. Како да Те не тражим? Дао си ми да Те познам Духом Светим. То познање Божије подстиче моју душу да Те са сузама тражим“.
 
* * * * *
 
Адам плаче:
„Не мили ми се овај свет. Не миле ми се високе горе, ни лугови, ни шуме, ни песма птица. Ништа ми више није мило. Душа је моја у великој жалости: Ожалостио сам Бога. Када би ме Господ поново узео у рај и тамо бих плакао и жалио: Зашто сам ожалостио Бога кога волим?“
 
* * * * *
 
По изгнању из раја, Адам је силно патио и много суза проливао од туге. Тако бива и са сваком душом, која је познала Господа. Она тугује за Њим и говори:
„Где си Господе? Где си Светлости моја? Зашто си сакрио од мене лице Своје? Душа Те моја дуго није видела и зато тугује за Тобом и плачући Те тражи“.
„Где је Господ мој? Зашто Га не видим у души својој? Шта му смета да живи у мени? Значи да у мени нема смирења Христовог и љубави према непријатељима“.
 
* * * * *
 
Бог је ненасита љубав и ту љубав је немогуће описати.
Ходио је Адам по свету, плакао од велике туге срца, умом помишљајући на Бога. Чак и када је тело малаксало не могавши више да пролива сузе, његов дух је горео ка Богу, јер није могао да заборави рај и красоту његову. Адамова душа је више од свега волела Бога и отимала се ка Њему силом саме љубави.
О, Адаме, пишем ове редове, али ти видиш да је мој ум слаб и не може да разуме како је туговала твоја душа за Богом и како си се кајао.
О, Адаме, ти видиш да ја, дете твоје, страдам на земљи. Мало је огња у мени и тек што се није угасила љубав у мени.
О, Адаме, запевај нам песму Господњу да се обрадује душа моја Господу, и покрене на хваљење и слављење Њега, као што
Га хвале серафими и херувими, и као што Му сви чинови небесних ангела певају трисвету песму.
О, Адаме, оче наш, запевај нам песму Господњу, да би је чула сва земља и сви синови твоји уздигли ум свој ка Богу, наслађујући се звуцима те небеске песме и заборављајући своје невоље на земљи.
 
* * * * *
 
Дух Свети је љубав и сладост душе, ума и тела. Ко је познао Бога Духом Светим, ненасито се и дан и ноћ отима ка живоме Богу, јер је љубав Божија веома слатка. Изгубивши, пак, благодат, душа не престаје да са сузама иште Духа Светог.
Ко није познао Бога Духом Светим, не може Га са сузама тражити и његова је душа стално у борби са страстима. Његов ум мисли на земаљско и не може доћи до сагледавања и познања Исуса Христа. Он се познаје Духом Светим.
Адам је знао Бога у рају. По свом паду он Га је са сузама тражио.
„О, Адаме, оче наш, иричај нама, деци својој, о Господу. Твоја душа је знала Бога на земљи, знала је и рај и сладост и весеље. Сада си на небу и видиш славу Господњу. Причај нам како се слави Господ због Својих страдања, како се певају песме на небу, и колико су лепе, будући да се певају Духом Светим“.
Причај нам о слави Господњој. Колико је Он милостив и колико воли Своја створења.
Причај нам и о Пресветој Богородици. Како се она велича на небесима и каквим се песмама хвали.
Причај нам како се тамо радују светитељи и како сијају од благодати. Како они воле Господа и како смирено стоје пред Богом.
О, Адаме, утеши и обрадуј наше жалосне душе. Причај нам шта све видиш на небу.
Зашто ћутиш?… Погледај, сва земља тугује…
Или, можда од љубави Божије не можеш ни да нас се сетиш?
Или видиш Богородицу у слави и не можеш да се отргнеш од тог виђења, и нећеш да нама жалоснима кажеш реч утехе како бисмо заборавили своје патње на земљи?
О Адаме, оче наш, ти видиш тугу својих синова на земљи. Зашто ћутиш?“
Адам говори:
„Децо моја, пустите ме. Не могу да се отргнем од љубави Божије и говорим са вама. Моја је душа рањена љубављу Господњом и радује се красоти Његовој. Како онда могу да мислим на земљу? Који живе пред лицем Господњим, не могу да мисле на земаљске ствари“.
„О, Адаме, оче наш, ти си нас, сирочиће своје, оставио? А ето, ми смо жалосни на земљи. Реци нам шта да чинимо да бисмо угодили Богу? Погледај на децу своју расејану по свету, расејану умом својим. Многи заборављају Бога, живе у тами и иду у пропаст ада“.
„Немојте ме узнемиравати. Видим Мајку Божију у слави и како да се одвојим од тога и говорим са вама? Видим свете пророке и апостоле и сви су они слични Господу нашем Исусу Христу, Сину Божијем.
Ходам по рајским вртовима, и свуда гледам славу Господњу, јер је Господ у мени, и начинио ме је сличним Себи. Господ прославља човека тиме што га чини сличним Себи“.
„О, Адаме, ми смо твоја деца. Реци нама који се мучимо на земљи како се задобија рај, да бисмо и ми као и ти видели славу Господњу. Наша душа тугује за Господом, а ти живиш на небу и радујеш се слави Господњој. Молимо те – утеши нас“.
„Зашто вапијете ка мени, децо моја? Господ вас воли и дао вам је заповести. Држите их, љубите једни друге и наћи ћете мир у Богу. Кајте се сваког тренутка за своје грехе да бисте могли изаћи у сусрет Господу. Господ је рекао: „Оне који ме воле љубим, и оне који ме славе – прослављам““.
„О, Адаме, моли се за нас, децу своју. Од многих невоља тужне су душе наше“.
 
* * * * *
 
„О, Адаме, оче наш, ти живиш на небесима и гледаш Господа који седи у слави са десне стране Бога-Оца. Ти видиш херувиме и серафиме и све свете и чујеш небеске песме због чије сладости је твоја душа заборавила земљу. Ми, пак, на земљи, жалосни смо и много чезнемо за Богом. Ми имамо мало огња да бисмо пламено љубили Господа. Саопшти нам шта треба да радимо да бисмо обрели рај“.
Адам одговара:
„Не дирајте ме, децо моја, јер ја од сладости љубави Божије не могу да се сећам земље“.
„О, Адаме, жалосне су душе наше и невоље су нас оптеретиле. Реци нам реч утехе. Запевај нам песму коју чујеш на небесима да би је чула сва земља и да би људи заборавали своју невољу… О, Адаме, ми смо врло жалосни“.
„Не дирајте ме. Време мојих патњи је прошло. Од красоте раја и сладости Духа Светог не могу више да се сећам земље. Али, кажем вам: Господ вас љуби. И ви живите у љубави, будите послушни старешинама, смиравајте своја срца, и дух ће Божији живети у вама. Он долази у душу тихо, дајући мир и без речи сведочи о спасењу. Певајте Богу из љубави и смиреним духом, јер се Господ томе радује“.
О Адаме, оче наш, шта ћемо да чинимо? Ми певамо, али у нама нема љубави и смирења.
„Кајте се пред Господом и иштите. Он воли човека и све ће му дати. И ја сам се много кајао и туговао што сам ожалостио Бога, што су мојим грехом изгубљени мир и љубав на земљи. Сузе су ми текле низ лице и квасиле груди и земљу. Пустиња је слушала моје јецаје. Ви не можете разумети моју тугу, ни како сам плакао за Богом и рајем. У рају сам био радостан и безбрижан. Дух Свети ме је веселио и нисам знао ни за каква страдања. Али, када сам био изгнан из раја, хладноћа и голотиња су почели да ме муче. Звери и птице, које су биле кротке у рају и волеле ме, постале су дивље, почеле да ме се боје и беже од мене. Мучиле су ме зле мисли. Пекло ме је сунце и шибао ветар. Тукле су ме кише и мучиле болести и све земаљске невоље, али сам све трпео и чврсто се уздао у Бога.
Тако и ви, подносите трудове покајања. Заволите невоље, исушите тело, смирите се и љубите непријатеље да би се уселио у вас Дух Свети. Тада ћете познати и задобити Царство небеско.
А мене не узнемиравајте. Сада сам од љубави Божије заборавио земљу и све што је на њој. Заборавио сам чак и рај који сам некад изгубио, јер гледам славу Господњу и славу светитеља Његових који од светлости лица Божијег и сами сијају, слично Њему“.
„О, Адаме, певај нам небеску песму да би је слушала сва земља, наслаћујући се миром љубави према Богу. Хоћемо да слушамо те песме: оне су пуне милине, јер се певају Духом Светим“.
 
* * * * *
 
Када је изгубио земаљски рај, Адам је плакао, тражећи га: „Рају мој, рају мој прекрасни“. Али, Господ му је по љубави Својој са крста даровао други рај, бољи од првог, рај на небу, где је Светлост Свете Тројице.
Шта ћемо узвратити Господу за Његову љубав према нама?

Један коментар

  1. Преподобни Силуане моли Бога за нас!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *