СТАРАЦ СИЛУАН

СТАРАЦ СИЛУАН
 

 
XII
О РЕЧИ БОЖИЈОЈ И О КРАЈЊИМ ДОМЕТИМА ТВОРЕВИНЕ
 
Свака људска мисао, свака људска реч је – енергија, сила. Ако је ова тврдња тачна у погледу људске мисли и речи, утолико је тачнија када се односи на реч Божију, на Христову реч.
Зато, када слушамо миомирисну, тиху, сладосну Христову јеванђелску реч: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети…, или: Ово вам заповедам: да љубите једни друге… или: научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем, не треба да заборавимо да ова кротка Христова реч јесте она иста недокучива и безгранична сила која је из таме небића на светлост живота извела све постојеће, све бескрајне светове, сву у својој разноврсности непрегледну творевину, словесну и бесловесну.
Реч Христова, заоденута у смирену, чулима доступну форму људске тварне речи, која се може чак и графички фиксирати, у својој дубини и основи јесте енергија Великог Свемогућег Светворца Бога. За њу треба рећи исто оно што је у Светом Писму речено за самог Бога, тј. да је она “огањ који спаљује”, и да се земнородни ка њој мора приближити с највећим поштовањем и страхом (Јев.12,28-29).
Реч је Твоја веома чиста (Пс. 118,140) говори псалмопојац.
Христова реч је најтајанственија реч. Она је недоступна и недокучива и највећим умовима, а у исто време је тако једноставна и јасна да је приступачна и разумљива чак и деци.
Христова реч нам је тако схватљива, природна, тако дубоко сродна нашем људском срцу, па ипак несумњиво бескрајно надмашује моћи створених бића. Она је Божанствена, недокучива, натприродна, и како каже апостол Павле, није од човека и по човеку (Гал.1,11-12).
Упућена слободном човеку, реч Христова је кротка и ненасилна, а опет поседује безграничан, апсолутни ауторитет, сасвим различит од оног људског, будући да је реч једног и јединственог
Владике свег бића. Небо и земља ће проћи, говори Христос, али моје речи неће проћи.
Ако се прими са дубоком вером, реч Христова води човека у вечни живот. На том путу следбеник Христов срешће много тога што је необично и непознато ономе који не следи Христа. Све што човек може доживети и сазнати у свом бићу – откриће му се на овом узвишеном путу. Светлост Христове речи сеже до крајњих граница тамног бездана, откривајући праву природу многих привида истине који у тмини привлаче човека ка себи. Реч Христова је огањ који испитује све што је у човеку и уопште у бићу света, јер, како сведочи апостол Павле: нема твари скривене пред Њим(Јев.4,13).
Реч Христова је дух и живот вечни, пунота љубави и радост небеса. Реч Христова је нестворена Божанствена светлост… Она се не обраћа плитком, логичком разуму, него дубоком срцу човековом, и онај ко заузврат, да би достојно примио ову Божанствену светлост и постао једно са њом, отвори срце своје до самога дна – постаје богоподобан.
Христова реч преточена у живот чини човека богом.
 
* * * * *
 
Бога нико није видео никад: Јединородни Син, који је у наручју Оца, Он га објави (Јн.1,8). Оваплоћење Бога-Слова (Логоса) и реч Његова темељ су хришћаниновог живота. Овај је живот необјашњив за оне који га нису упознали кроз лични опит, и зато је узалудан сваки покушај да се речима дочара то духовно место на коме се човек тада налази. Пред њим се открива и бездан “таме најкрајње” и вечна светлост Божанства, и он стоји између њих сам самцит. Он се тада моли духом, свестан крајње потребе за молитвом. Он се моли веома усрдно, свецелим својим бићем.
Када је преподобни Серафим Саровски хиљаду дана и ноћи стајао на камену вапијући: “Боже, милостив буди мени грешном”, свако од нас, макар и нејасно, може разумети да се његов дух налазио у титанској борби.
Антоније Велики, Арсеније Велики, Серафим Саровски и други наши оци били су људи изузетне храбрости. Они су се одрекли овога света и презрели сваку опасност. Када они плачу, не плачу за изгубљеном имовином, нити због било каквог пролазног губитка, него зато што пред собом виде нешто много страшније од сваке опасности коју би човек на земљи уопште могао и да замисли.
Овим и њима сличним великим именима слободни смо да придружимо и име старца Силуана. Када читамо његове речи о Адамовом плачу који је “ослушкивала сва пустиња”, велика пустиња света, не смемо заборавити да је то уствари био његов – Силуанов плач. Он је живео велику трагедију човековог пада. У поређењу са његовим превеликим плачем сваки је људски душевни плач – ништа. Тако може плакати само онај ко је видео вечну светлост Бога. Људи који нису видели, или, како је старац говорио, познали Бога, не могу разумети те патње, нити могу плакати таквим плачем.
 
* * * * *
 
Дружећи се са старцем, стекли смо чврсто уверење да се пред истинским хришћанином, светим подвижником, раскривају крајње границе човекових могућности. Сви проблеми људског бића, и то у њиховој пуној снази, искрсавају пред њим. Проблем живота и смрти, проблем слободе и стваралаштва, смисла живота и страдања, проблеми узајамног односа откривења и вере, вере и знања, закона и благодати, вечности и времена, Бога и Његовог односа према свету и човеку, судбине света и суда Божијег.
Опит великих подвижника сведочи да су се они хватали у коштац са овим проблемима, разматрали и многа друга догматска питања, али не путем академског научног рада, већ на сасвим другачији начин. Христов Дух води човеков дух ка познању Бога, ка искуственом познању, јер и сама реч “познање” означава не неко апстрактно интелектуално усвајање, не схватање помоћу разума, него увођење у Божанско биће, присаједињавање бићу.
 
* * * * *
 
Када кажемо да се пред хришћанином-подвижником раскривају крајње границе човекових могућности, и када говоримо о пуноти хришћанског, односно општељудског опита, ми притом не мислимо на опит разних професија и разних сфера научног знања, нити различитих породичних и друштвених положаја, или разних узраста и томе слично. Ми говоримо о за човека могућем опиту бездана пада и опиту покајања и васкрсења у Христу.
Први, тј. опит професије, научног знања, друштвеног положаја и слично припада области временитог емпиријског бивствовања, а други, тј. опит искупљења и васкрсења у Христу – јесте опит вечности. У првом влада распарчаност и бесконачна разноликост, а у другом се пројављује човеково богоподобије и једносушност целог људског рода. Први опит, кад постоји, другоме ништа не доприноси, нити му нешто одузима, ако не постоји. Али, он омогућава и, донекле, условљава постојање другог. Сваки човек, као крајње физички ограничен, може имати веома ограничени опит прве врсте, али дух човеков је такав да се и при тој ограничености емпиријског бића не лишава могућности да оствари пуноту другог опита.
Опит друге врсте, у крајњој линији, не зависи од емпиријских услова човековог живота. Другачије речено: нема и не може бити таквих спољашњих услова који би потпуно онемогућавали пребивање у Божијим заповестима.
 
* * * * *
 
Неко ће можда рећи: Нисмо ли претенциозни када кажемо да хришћански опит исцрпљује пуноту општељудског бића? Није ли тај опит, као и сви други, само један вид бесконачно богатог космичког бића, које има много сфера реалности, доступних различитим врстама опита, на пример: једна – науци, друга уметности, трећа – философији, четврта – пантеизму, пета хришћанству, итд.?
Говорећи о крајњим границама човековог бића, ми полазимо од става да се биће сваког словесног створења креће у границама, са једне стране – љубави према Богу до мржње према себи, и са друге стране – љубави према себи до мржње према Богу.
Ниједно умно створење не може прећи ове оквире ни у једном свом акту. Што се год дешава у нашем личном бићу припада нашем духовном самоодређењу управо у тим границама, без обзира да ли себи дајемо јасан рационални одговор о томе, или се то самоодређење одвија у ирационалним дубинама нашег духа које су исходиште и самог рационалног мишљења.
Оба оквира су одређени истим речима – љубав и мржња, само у друкчијем редоследу и друкчијем односу. Па ипак, та разлика није само у редоследу, него и у дубоком значењу тих речи. У једном случају – света и савршена љубав и света и савршена мржња, а у другом случају – греховно самољубље и греховна мржња. Прва мржња је последица пуноте љубави према Богу, потпуне усредсређености свих сила нашег бића у Богу до самозаборава, до губљења жеље да се обраћа пажња на себе. То необраћање пажње на себе поприма категорички карактер и испољава се или као “гнев” или као “мржња” према себи. Свака окренутост самоме себи умањује и чак прекида пребивање у Божанској светлости. Зато се свако ко је познао љубав Божију, а потом и јад због губитка ове љубави, бескомпромисно и одлучно одвраћа од свега што би могло да узрокује тај губитак.
Сасвим је нешто друго мржња према Богу. Они који воле себе до мржње према Богу – то су они који више заволеше таму неголи светлост (Јн.3,19).
Али разговор о томе превазилази наше силе, па се нећемо ни упуштати у њега.
 
* * * * *
 
Бог све призива. Али, не одазивају се сви на Његов позив. Оне који се одазову, Бог строго испитује, а степен строгости овог испитивања сразмеран је степену њихове верности и преданости. Они који воле Бога пролазе кроз многа и најтежа искушења. Овде бисмо хтели да додирнемо једно врло важно питање о коме и сами не знамо много да кажемо. Не налазимо чак ни реч, ни пут за објашњење тог предмета. Ако је могуће, постарајте се да нас разумете из следећих неповезаних речи.
Онај ко воли Бога, пролази кроз таква страдања која човек без дубоке вере у Бога не би могао да издржи, него би душевно оболео. Из дубоке вере и љубави рађа се велика одважност о којој говори старац, одважност која спасава човека од душевног растројства при сусрету са светом злих духова.
Ономе ко воли Бога позната су ова страдања, и без обзира на све што му се дешава, он не само да остаје нормалан, тј. не само да задржава способност самосавлађивања и способност логичке и моралне самоконтроле, и свега осталог што се може узети као знак нормалности, него ове способности постају код њега много развијеније и истанчаније него код обичног човека.
 
* * * * *
 
Онога ко је кроз сопствени опит познао величину и тежину хришћанског пута, раздиру два осећања: једно је жарка жеља да сви упознају Истинитог Бога и светлост вечног живота, а друго – страх да призвани неће издржати тако тешку проверу. Ето зашто се он радије обраћа Богу с молитвом за спасење свих и свакога, него што проповеда. Истинско хришћанство скоро да се и не проповеда данас у свету, јер ова проповед превазилази човекове моћи. Истинско хришћанство по својој суштини никада није агресивно.
 
* * * * *
 
Кроз целокупну историју хришћанства може се запазити да су свети подвижници са великом обазривошћу говорили о свом личном опиту. Ова обазривост је узрокована, са једне стране, свешћу да би се људи који се боје страдања и који малодушно крећу и на мали подвиг, чувши за све тешкоће и невоље које су њих пратиле, једноставно одвратили од хришћанства, а са друге стране, знањем да хришћански подвиг другачије изгледа ономе који је на њега призван Божијом благодаћу, а другачије опет ономе који није познао љубав Божију.
 
* * * * *
 
Бог је невидљив и духовни путеви који воде ка Њему такође су скривени. Како се речима може изразити тај тајанствени живот, испуњен великом борбом коју Христос води за вечни живот човека, кога је Он саздао и толико заволео?
Бог чува човекову слободу као његово најдрагоценије начело и зато смирењем привлачи његову душу Својој љубави. Међутим, на путу ка овој љубави човек се сусреће са насилником ђаволом. Господ то допушта. Он душу човекову васпитава не тако што би је одвојио од суочавања са злом, него тако што јој даје снаге да победи свако зло.
Пут човека ка Богу препун је тешких борби. Да би заиста постао разуман и способан за вечну Божанску љубав којој стреми, дух подвижника неминовно пролази кроз читав низ провера.
Од љубави Божије подвижника теже да одвоје протести његовог сопственог разума који у себе не може да смести нити да прихвати Христов закон, јер му се чини безумним. У тренуцима богоостављености ови протести могу постати изузетно снажни.
Од љубави Божије подвижника ће одвајати: понекад жеђ за животом, понекад страх од смрти, понекад позиви на наслађивање, понекад болести, или глад, или гоњења и друга страдања, понекад узвишеност и светлост некаквих другачијих откривења и постигнућа, понекад дубина и величанственост неких других доживљаја, понекад величина других поседа или ширина другачијих могућности, понекад виђење ангела и других небесних бића, или пак насиље ужасних сила таме.
Са великом основаношћу се може тврдити да ће се на путу стицања Божије љубави хришћанин-подвижник суочити са свим могућим искушењима и проверама, услед чега ће му касније бити познат свачији комплекс преживљавања. Отуда старцима способност да прихвате душу сваког човека, ма ко он био, независно од његовог друштвеног положаја, физичког узраста, духовног степена или искуства у борби са страстима.
Усуђујемо се да тврдимо – дружење са старцем нас је уверило у то – да су сви људски путеви познати хришћанин-уподвижнику, а да су његови путеви, у исто време, сакривени од туђих погледа (l.Kop.2,1516).
 
О значају молитве за свет
 
Блажени старац пише: “Монах је молитвеник за сав свет… Господ Исус Христос, Син Божији, даје монаху љубав Светог Духа, и та љубав чини да срце монаха непрестано тугује због људи, зато што се неће сви спасти. Сам Господ је толико туговао због људи, да се предао на крсну смрт. И Мајка Божија је носила исту тугу у свом срцу… Апостолима, светим оцима и пастирима Цркве Господ је даровао истог тог Светог Духа. У томе је наше служење свету… И зато ни пастири Цркве ни монаси не треба да се баве земаљским стварима, већ да подражавају Мајку Божију, која се у храму, у “Светињи над светињама” даноноћно учила закону Господњем и пребивала у молитви за народ”.
Молитва за сав свет, за целога Адама, често има за последицу запостављање појединачног служења људима. Можда ће се неко упитати: Није ли овакво отказивање од појединачног служења уствари жртвовање конкретнога, нечему апстрактноме? Наравно да није, јер целокупни Адам није апстракција, него најконкретнија пунота људског бића.
Природа свељудског бића је таква да човек, савлађујући зло у себи, самим тим наноси снажан ударац космичком злу, а последице тога имају благотворан утицај на судбину целог света. Са друге пак стране, природа космичког зла је таква да оно, побеђено у појединим људским ипостасима (лицима), трпи пораз чији је значај и размера бескрајно непропорционална са количином.
Појава једног јединог светитеља јесте од изванредног значаја за читаво човечанство. Самим фактом свог постојања (што може бити и непознато свету, али не и Богу) светитељи целом човечанству доносе велики благослов Божији. Старац пише:
“Ето, због таквих људи, чини ми се, Господ и чува свет, јер су они угодни Богу. Он увек слуша своје смирене слуге, и свима нам бива добро зарад њихових молитава”.
 
* * * * *
 
“Свет се држи молитвом, и када ослаби молитва, свет ће пропасти…” “Ти ћеш можда рећи да данас нема таквих монаха, који се моле за сав свет, а ја ти кажем да кад на земљи не буде било молитвеника, и свет ће нестати, и настаће велике беде. Њих већ и сада има”.
 
* * * * *
 
Светитељи живе Христовом љубављу, том Божанском силом којом се ствара и одржава свет. Зато је и значај њихових молитава тако велики. Према сведочанству светог Варсануфија, на пример, у његово време је молитва три човека спасла свет од катастрофе. Због светитеља који су непознати свету мења се ток историје, па чак и космичких збивања. Зато је појава једног светитеља догађај космичког значаја који превазилази границе људске историје и залази у свет вечности. Светитељи су со земље. Они су смисао њеног постојања, онај плод ради кога она и постоји. И кад земља буде престала да рађа светитеље, нестаће и силе која чува свет од катастрофе.
Сваки светитељ, попут Антонија, Арсенија, Николаја, Јефрема, Сергија, Серафима и њима сличних, представља најдрагоценију вечну вредност целога света, иако свет то не зна и често убија своје пророке.
 
* * * * *
 
Чудно је да неки људи не схватају узвишеност религиозног акта која произилази из његове укорењености у беспочетном Божанском бићу. Они схватају религиозни, духовни живот као субјективни психолошки доживљај који ишчезава чим се доживљај у души заврши. На основу дугог општења са старцем, као и из горе наведених речи, закључујемо да је он духовна стања сматрао веома важним због њиховог вечног онтолошког значаја. Молитву за непријатеље и за сав свет он је доживљавао као вечни живот, као Божанско деловање у човечијој души, као несаздану благодат и дар Светог Духа. Све док у свету буде оваквих носилаца дара Светог Духа, дотле ће он и постојати. Међутим, чим на земљи усред свог мноштва људи не буде више било барем појединачних носилаца ове благодати, историја човечанства ће се завршити и никаква људска наука, нити култура неће сачувати свет од пропасти.
 
* * * * *
 
Свакодневно искуство нам говори да чак ни они који душом усвајају Христову заповест о љубави према непријатељима, не успевају да је остваре у свом животу. Зашто? Пре свега зато што волети непријатеља не можемо без благодати. Међутим, када би људи схватили да ово превазилази њихове природне моћи и тражили, по речима старца, од Бога благодатну помоћ, свакако би и добили тај дар.
Нажалост, ми видимо супротну појаву. Не само људи који не верују, већ и они који себе сматрају хришћанима, устежу се да поступају према Христовој заповести када је у питању непријатељ. Они сматрају да би то користило само непријатељима, да би непријатељи (који се обично представљају кроз црну призму мржње, без икаквог добра у себи) могли да искористе нашу “слабост” и да на љубав одговоре распињањем или безобзирним гоњењем и поробљавањем. Тада ће, мисле они, тријумфовати зло, чију персонификацију, уопште, непријатељ и представља.
Мисао о “слабости” хришћанства је дубоко неправилна. Свети људи поседују моћ којом би могли да владају над људима, над масама, али они иду обратним путем: они себе потчињавају, предају у власт брату и кроз то задобијају такву љубав која је по својој суштини непролазна. На овај начин они остварују победу која ће трајати вечно, док победа силом никада није трајна, и пре се може сматрати срамотом, него похвалом човечанства.
 
* * * * *
 
Старац је и оваплоћење Бога-Слова и сав земаљски живот Христов схватао као љубав према целом свету, премда је тај свет испуњен непријатељством према Богу. И Духа Светог старац је такође упознао кроз љубав која својим јављањем изгони сваку мржњу, као што светлост разгони таму. Он Га је упознао као љубав која човека уподобљава Христу у најунутарњијим покретима душе. По учењу старца, то и јесте истинска вера.
“Многи су изучавали све вере, али ипак до праве вере нису дошли. Међутим, ономе ко се буде смирено молио Богу да га просвети, Бог ће дати да позна колико много Он воли човека”.
Људи се плаше да се баце у огањ који је Господ донео на земљу. Они се плаше да ће изгорети у њему и “изгубити” своју душу. А они који се нису уплашили ове вере (Лк. 17,33; Јн.12,25), као што видимо и на примеру старца, знају да су задобили вечни живот. Њима је то потпуно јасно и очевидно и не треба им други сведок поред духа који им сведочи у њима самима (1.Јн.З,14; 5,10).
Многе године свога живота старац је провео у молитви за свет. На нама непознат начин благодат Божија му је саопштавала да ће Бог чувати свет докле год у свету буде постојала таква љубав и молитва. Када, пак, на земљи сасвим ишчезне љубав према непријатељима, свет ће пропасти у огњу свеопштег раздора и мржње.
Пут старца је пут светих на који је указао Сам Христос. Али, тај пут свет није у целини прихватио. Борећи се против зла, које се пројављује и на физичком плану, људи прибегавају физичкој сили. То чине чак и хришћани. У западној цркви у средњем веку физичка борба против зла добила је и догматско оправдање, које ни до данас није одбацила. У оно време то је имало форму “свештене инквизиције”, а сада добија друге облике, који су, међутим, по својој духовној суштини потпуно истоветне појаве. У историји православне Цркве, и старој и новој, све до најновијих времена, такође су познати многи случајеви приклањања идеји физичке борбе против зла. На срећу, то су била застрањења појединих јерарха и црквених група које Црква не само да није оправдавала нити догматизовала, него је увек следовала Распетом Христу који је на Себе узео бреме целог света.
Старац је дубоко веровао да се зло побеђује само добром и да борба силом доводи само до замене једног насиља другим. Имали смо често прилику да са њим о том предмету поговоримо. Он је говорио: “У Јеванђељу је јасно речено… Кад Самарјани нису хтели да приме Христа, апостоли Јаков и Јован су хтели да сведу огањ са неба да их истребе. Али, Господ им је запретио, рекавши: Не знате каквог сте ви духа… Јер Син Човечији није дошао да погуби душе људске него да спасе (Лк.9,52-56). И ми треба да имамо само ту мисао – да се сви људи спасу”.
Бог нас је, на наш стид и срамоту, благословио да будемо непосредни сведоци старчевог живота и да кроз њега унеколико сагледамо онај прекрасан живот који је Христос донео на земљу, да видимо како у једном срцу на један необичан начин могу у чудесној заједници да живе дубоки мир и велики плач, радост и спокојство, упоредо са великим страдањем духа који преживљава трагедију човечанства.
Закон вечног живота (ако је овде умесна та реч) садржан је у двема заповестима: у љубави према Богу и љубави према ближњем. Међутим, удаљујући се од света, подвижник свој живот у почетку првенствено усредсређује на прву заповест и на лично покајање, услед чега он често као да поприма егоистички карактер. Касније, пак, када покајање достигне известан степен пуноте и када се благодат косне његове душе, у подвижнику почиње да дејствује Христова љубав, која се излива на људе и на читаво човечанство. Тада он дубоко преживљава патње човечанства, које види духом, па макар живео у пустињи и не видео их телесним очима. Јер, он живи са хришћанском свешћу о непоновљивој и вечној вредности сваког човека.
Ма куда отишао, у ма какву се пустињу повукао, човек ће, ако се налази на путевима истинског живота у Богу, преживљавати трагедију света, и то неупоредиво дубље и снажније од оних који живе у свету, јер ови не знају чега су лишени. Људи пате услед многих лишавања, но већина од њих није свесна оног главног лишавања. Лишавање пролазних блага људи осећају као недостатак, те тугују и плачу. Али, како би горко плакао и ридао сав свет, кад би био свестан оног главног чега је лишен. Са каквим би вапајем тада тражио оно Једино потребно”?
 
* * * * *
 
Постоји истинско, свето, богоугодно жаљење света, али постоји и изопачено, мрачно. У души човека који не познаје савршену љубав, Христове две заповести се међусобно често оштро супротстављају. Онај који љуби Бога – напушта свет и повлачи се у известан духовни егоизам, и као да постаје равнодушан према ономе што се збива у свету, спасавајући своју душу. Онај који страсно воли човечанство, болује његовим страдањима. Жалећи свет, он устаје против Бога, сматрајући Га виновником страдања којима је преплављен сав свет. Понекад устаје чак до силног непријатељства. Међутим, код блаженог старца, који је следовао Христовом примеру, запазили смо обе љубави у њиховом органском јединству са различитим пројавама: љубав која тријумфује у вечности пати у нашем свету греха.
 
* * * * *
 
Бог нам је допустио да делимично видимо како је старац плакао да свет не изгуби благодат Светог Духа, чијег познања се он удостојио. Мучила га је дубока “жалост” и молио је да Бог буде милосрдан према “свим народима на земљи”.
Тако се истинска љубав према Богу претвара у истинску љубав према човеку. Зато је старац непрестано тврдио да “у ономе ко не воли свога непријатеља нема Божије љубави”.
Под “жаљењем непријатеља” он није подразумевао презриво сажаљење, већ жалост срца које воли. То је он сматрао ознаком истинског Божијег пута.
 
Последња реч
 
Осврнемо ли се мисленим погледом на двехиљадугодишњу историју хришћанства, видећемо неизмерне тековине и богатство хришћанске културе: колосалне библиотеке крцате великим делима људског ума и духа, безброј академија, универзитета, института у којима стотине хиљада младих људи прилази ка обалама тог неизмерног океана. Ти људи са притајеним дахом и убрзаним откуцајима срца, благодарни због среће и блаженства које им је дато, са жарким заносом који одгони сан и бригу о телу, жедно пију живу воду мудрости. Постоје десетине хиљада величанствених храмова, прекрасних творевина људског генија, безброј драгоцених дела из разних грана уметности: музике, сликарства, вајарства, поезије и још много чега другог. Међутим, старац као да игнориише све то и држи се само једног: смирења и љубави према непријатељима и сматра да је то – све.
Сећам се како сам му једном, одушевљен делима светих отаца, тужно рекао: “Жалим што немам могућности и времена да се бавим изучавањем богословља”. На то ми је он одговорио:
“Зар ви то сматрате важним?” Поћутавши, он је додао: “По моме мишљењу, важно је само једно: смирити себе, јер гордост нам смета да волимо”.
Било је случајева кад нам је Бог показао да је старац доиста био носилац Светог Духа. Због тога смо ми његовој речи веровали и без нашег неумесног и јадног расуђивања. Ни сада не можемо пронаћи ни најмањи приговор старцу, него срцем осећамо да је његова реч – последња реч.
Сав закон и пророке Господ је свео на две кратке заповести (Мт.22,40). А на Тајној Вечери, пред само Своје страдање, Он је рекао апостолима: Од ове љубави нико нема веће него, да ко живот свој положи за пријатеље своје. Ви сте пријатељи моји… Него сам вас назвао пријатељима, јер све што чух од Оца својега, објавих вам (Јн.15,1315).Са ово неколико речи све је речено. Без њих су ништавни – сви закони, сви пророци, сва култура.
 
* * * * *
 
Прошла је деценија од старчеве смрти и његова се реч сада може објавити верујућим људима. За живота се оваква реч казује само најближим и највернијим пријатељима, и то само у изузетним случајевима, јер човек не зна како ће завршити свој пут. Он не зна да ли ће оправдати реч својим животом и смрћу.
Кад би ова реч била наша, не бисмо се усудили да о њој говоримо, јер је не потврђујемо својим животом и не можемо да издржимо њен суд. Али, у овом случају наш рад би могао да се упоредити са радом поштара који разноси писма која није сам написао или пак, са словослагачем који слаже туђе дело. Међутим, ми сматрамо да старчева реч заслужује највећу пажњу и изучавање, наравно не спољашње, него путем живота. Не знамо никог ко би са таквом одлучношћу, са таквим доиста апостолским жаром или, тачније знањем, тврдио да је љубав према непријатељима једини прави критеријум истине, и то не само у сотириолошком смислу, тј. у смислу устројства духовно.моралног живота које за циљ има спасење човека, већ и у догматском плану, тј. плану апстрактно.идеалних представа о Бићу.
Све до данас свет тражи критеријум истине. За верујуће тај критеријум представља Црква будући да је она стуб и тврђава истине (Тим.3,15) услед Њеног онтолошког јединства са Главом-Христом (чије мистичко тело она представља) и због Светог Духа, који по обећању Божијем непрестано пребива и дејствује у њој. У историјском, пак, опиту показала се недовољна јасност таквог назначења зато што се црквом називају не само једино истинита, него и све псеудоцркве. Спољашњи знак који би неоспорно разликовао истинску Цркву од лажне, не постоји. Међутим, критеријум старца Силуана могли бисмо назвати универзалним, јер омогућава сваком да, посматрајући психолошке пројаве духовног живота, разликује учење истините Цркве од свега онога што се у то учење уноси као туђе и изопачено, а такође и да одреди и своје духовно место, тј. да спозна исправност или неисправност свог личног пута пред Богом.
Догматско исповедање Цркве сачињава нераздвојну органску целину и јединство, из којег се не могу произвољно изузимати поједини делови. Погрешка у било чему неизоставно ће се одразити и на духовни живот човека. У мишљењима о Божанском бићу или заповестима могу се појавити погрешке и нетачности које не морају бити погубне за само спасење, али постоје и таква одступања и изопачавања, која ометају спасење.
Учење Цркве нема карактер “чистог” сазнања. Њени догмати нису апстрактно учење о Божанском бићу. Не. То би био “гносис” који је Цркви туђ. Догмати истините Цркве имају свагда два аспекта: “онтолошки” и сотириолошки. Као дом живога Бога, она је пре свега и изнад свега заокупљена питањем живота. Њен циљ је – спасење човека, и зато оно чиме се она првенствено бави није апстрактна “онтологија”, него питање спасења. Спасење се, пак, постиже испуњавањем Христових заповести о љубави према Богу и ближњем. Друга Христова заповест садржи у себи и наредбу Господњу: “Љубите непријатеље своје”.
Старац је тако познао Христа који му се јавио, и тврдио је да је то једино истинити и веродостојан пут оном богопознању које је вечни живот. То је пут ка познању Бога кроз Његов долазак и усељавање у човекову душу (Јн.17,3-14;21-23).
Истинита Црква свагда чува Христово учење у његовој неокрњености. Међутим, њега не разумеју сви они који себе сматрају члановима Цркве и чак говоре у Њено име. Њена врата љубави широко су отворена сваком човеку независно од његовог духовног узраста, само ако исповеда веру и има тежњу да се спасе. Услед тога емпиријско биће Цркве увек представља мешавину од истине која се пројављује у светости живота, и неистине која се јавља због грехова њених немоћних чланова, укључујући ту и поједине представнике свештене јерархије.
Ова околност веома компликује питање разликовања истинске Цркве од лажних цркава, које такође могу указивати на своје историјско прејемство од апостолских времена и које такође проповедају догматско учење засновано на Светом Писму, али са додатим елементима, туђим Божанској истини и Божијој вољи. Извор ових накнадних изопачења је греховна воља, људска или демонска, коју човек често не само да не може логички доказати другоме, него је не може разјаснити ни самом себи. И зато је у овим случајевима драгоцен критеријум старца Силуана, јер пружа могућност да се без грешке покаже наличје воље туђе Богу који хоће да се сви људи спасу (1.Тим.2,67) и који нам је дао заповест: “Волите своје непријатеље”.
Будући одраз савршене љубави Тројединог Бога у свету, Христова заповест да љубимо непријатеље представља угаони камен читавог нашег учења, последњу синтезу целокупног нашег богословља. То је “сила свише” и оно “изобиље живота”, које нам не Христос даровао (Јн. 10,10). То је крштење Светим Духом и огњем о којем говори Јован Крститељ (Мт.3,11). Реч “љубите непријатеље своје” јесте онај огањ, који је Господ низвео на земљу Својим доласком (Лк. 12,49). То је она нестворена Божанска Светлост која је обасјала апостоле на Тавору, то су они огњени језици у којима је Свети Дух сишао на апостоле у Сионској горници, то је Царство Божије у нама, које је “дошло у сили” (Мк.9,1), то је пунота човечности и савршенство богоподобија (Мт.5,44-48).
Ма колико био мудар, образован и племенит, човек још није дошао до Бога ако уједно не љуби и непријатеља, тј. сваког човека. И обратно, ма колико био прост и “неук”, човек “пребива у Богу и Бог у њему” ако у своме срцу носи ову љубав. Љубити Бога мимо Јединог Истинитога Бога – тврдио је старац Силуан – није могуће. Носилац овакве љубави јесте причасник вечног живота. У његовој души постоји непобитно сведочанство о томе. Он је – обиталиште Светог Духа и Светим Духом познаје Оца и Сина, истинским и живоносним знањем. У Светом Духу он је Христов брат и пријатељ, син Божији и бог по благодати.
 
* * * * *
 
Гледајући старца Силуана често смо помишљали: Ма са које стране га посматрали, хришћански живот нам се у свему чини супротан обичном току људског живота и његовим мерилима. У свему налазимо чудну парадоксалност.
Хришћанин се у свом срцу смирава до крајњих граница, сазнаје да је “нижи од сваке твари”, и кроз то смирење уздиже се ка Богу, постајући виши од сваке твари.
Хришћанин се удаљује од света. У “егоистичкој” бризи о своме спасењу он оставља све као непотребно, “мрзи” свога оца и своју мајку, и децу, ако их има, напушта сваку телесну и душевну везу. У својој устремљености Богу он “мрзи” свет и сасвим силази у дубине свога срца. Када тамо стварно сиђе, да би отпочео борбу са сатаном, да би очистио срце од свих грешних страсти, он се у истом том срцу, у његовим дубинама, сусреће са Богом и у Богу почиње да увиђа да је нераздвојно повезан са читавим бићем света. Тада за њега не постоји ништа туђе, страно.
Раскидајући у почетку везе са светом, он их кроз Христа поново успоставља, али на један потпуно посебан начин и везује се с њим “свезом љубави” на сву вечност. Тада се и сваки човек, независно од удаљености места и историјске епохе у којој је живео, кроз молитву укључује у његов вечни живот. Тада хришћанин сазнаје да његово срце није само физички орган или, пак, орган психичког живота, већ нешто што се не може одредити, нешто што је способно да се сједини с Богом, извором сваког бића. У свом дубоком срцу хришћанин на неки начин доживљава сву историју света као своју властиту и види не само себе већ и читаво човечанство, сав комплекс мисли и духовних доживљавања. Тада за њега не постоји странац, већ свакога воли, како је и заповедио Христос.
Да би се човек учврстио у Божијој љубави, неопходно је да гнев и “мржња” достигну своју крајњу меру, али да су усмерени на грех који живи у нама, на зло које дејствује у нама – у нама самима, а не у брату.
Сва снага супротстављања космичком злу усредсређена је у дубоком срцу хришћанина, док се споља, сходно заповести Господњој, он “не противи злу” (Мт.5,39).
Срце хришћанина плаши се свега, до најмањих покрета мисли или нечистог осећања. Оно се узнемирава због свега, због свега болује и жалости се, а у исто време ничег се не плаши: “макар се и небо сударило са земљом”. Дубоко срце хришћанина остаје неустрашиво и спокојно, макар горе са шумом пале на наше главе свом својом тежином.
Хришћанин је најнезаштићеније биће. Он је на удару свих и свакога. Хришћанин је слуга и сметлиште свима (l.Kop.4,13), али истовремено он је, и само он, слободан и неповредив у најдубљем смислу те речи.
Почињући одрицањем, одбацивањем и “мржњом”, по речима Христовим: Ако неко дође мени и не мрзи оца свога, и матер, и жену, и децу, и браћу, и сестре, па и живот свој, не може бити мој ученик (Лк. 14,26), те: сваки од вас који се не одрече свега што има (било на материјалном или интелектуалном или душевном плану) не може бити мој ученик (Лк.14,33), хришћанин завршава жељом да душу своју положи за Христа, “за пријатеље и непријатеље своје”.
И тако, одбацујући све, раскидајући са свим, “мрзећи” све, хришћанин добија од Бога дар вечне духовне љубави према свима и свему. Остављајући све, одричући ce свега, он постаје поседник неизмерно већег богатства, истинског и вечног. Као они који ништа немају а све поседују (2.Кор.6,10).
Према томе, у поређењу са обичним животом хришћански живот у свему изгледа противречан, парадоксалан.
При општењу са старцем, често смо помишљали: “Хода по земљи ногама, ради рукама, живи међу људима као најпростији човек и нико га, осим Бога, не познаје”.