СТАРАЦ СИЛУАН

 

СТАРАЦ СИЛУАН
 

 
V
O БЕЗМОЛВИЈУ И ЧИСТОЈ МОЛИТВИ
 
Уводна реч
Три вида молитве
Како се развија помисао
Темељ безмолвија састоји се у Христовој заповести: љуби Бога свим умом и срцем
Антрополошка основа умног тиховања (безмолвија)
Опит вечности
Почетак духовног живота јесте борба са страстима
 


 
Уводна реч
 
Сав живот блаженог старца Силуана био је молитва. Он се непрекидно молио, мењајући само начин молитве у току дана према приликама дневног живота. Имао је дар и више, умне молитве, којој је углавном посвећивао ноћно време, које је због потпуне тишине и мрака погодно за ту молитву.
Питање о облицима и начину молитве је једно од главних питања аскетике уопште. Старац је такође ово питање сматрао веома значајним, и зато ћемо се на њему посебно задржати.
 
Три вида молитве
 
Молитва је највише стваралаштво, стваралаштво по превасходству и зато су њени облици бескрајно разнолики. Па ипак, могуће је разликовање њених облика у зависности од унутрашњег става и усмерености главних човекових духовних снага, о чему, уосталом, сведоче и оци Цркве.
Молитва напредује упоредо са ступњевима нормалног развитка човечијег духа. Први покрет ума усмерен је спољашњости, други је враћање самом себи, а трећи је стремљење Богу кроз унутарњег човека.
Следујући овом поретку свети оци су разликовали три облика молитве. Први облик молитве, услед још недовољне способности ума да се непосредно уздигне до чистог богомислија, карактерише маштање (замишљање). Други облик карактерише размишљање, а трећи удубљивање у сагледавање. Свети оци сматрају истински плодоносном и правилном молитвом само трећи облик. Али, имајући у виду да човеку није могуће достићи овај ступањ савршене молитве на самом почетку свог духовног пута ка Богу, сматрали су да су и прва два облика на одређеном степену духовног развитка, такође нормална и у своје време корисна појава. Међутим, они уједно указују и на то да може доћи не само до бесплодности, већ и до тешких душевних обољења ако се човек задовољи првим обликом молитве и буде га упражњавао у свом молитвеном животу. Што се, пак, тиче другог облика молитве, иако по својој вредности у многоме превазилази онај први, ипак није довољно плодотворан и не ослобађа човека од непрекидне борбе са помислима и страстима, нити га доводи до чистог сагледавања. Трећи, најсавршенији облик молитве јесте пребивање ума у у срцу, у коме онај ко се моли из дубине свог бића, чистим умом, слободним од свих слика, стоји пред Богом.
При првом виду молитве човек се налази у сталној заблуди, јер живи у нестварном свету, у свету уобразиље, ако хоћете – у свету поетског стваралаштва. Божанствено и уопште све духовно он види у разним фантастичним сликама, и најзад се целокупан реалан људски живот испреплиће елементима из сфере фантастичног.
При другом виду молитве, унутрашњи улази у срце и ум остају широм отворени за продирање свега са стране, услед чега човек живи под сталним утицајем спољашње средине. Не схватајући притоме шта се објективно са њим збива, тј. на који начин се све те помисли и борбе зачињу у њему, човек нема снаге да се на прави начин супротстави навали страсти. У току овакве молитве човек понекад добије благодат, и кроз њу доспева у добро стање. Но, због неправилног унутрашњег става, он није у могућности да ово стање задржи. Достигавши известан степен религиозног сазнања и благообразног понашања, он се задовољава тиме и постепено почиње да се заноси интелектуалним богословљем, при чему настаје једна веома сложена унутрашња борба са финијим душевним страстима – таштином и гордошћу, а благодат се постепено и неопажено губи. За развој овог облика молитве карактеристично је сабирање пажње у великом мозгу. То доводи човека до разумских, философских сагледавања, која га, као и онај први облик молитве, одводе у нестварни свет маштања. Истина, овај облик, уопштеног мисаоног маштања је мање наиван, мање груб и мање далек од истине него онај први.
Трећи вид молитве – сједињење ума са срцем јесте нормално религиозно стање људског духа за којим човек тежи и које му се даје свише. Сједињење ума са срцем доживљава сваки човек који верује, када се пажљиво, “од срца” моли. У још већој мери човек доживљава ово стање када осети умилење и сладосно чувство Божије љубави. Плач са умилењем за време молитве, поуздани је знак да се ум сјединио са срцем и да се права молитва налази на првој лествици пењања ка Богу. Зато је толико и цењен међу подвижницима. Али у овом случају, кад говоримо о трећем облику молитве, имамо у виду нешто друго и боље, имамо у виду ум, који молитвеном пажњом пребива у срцу.
Карактеристична последица или својство овог покрета и усредсређивања ума у срцу јесте престанак маштања и ослобођење ума од сваковрсних слика које улазе у њега. У оваквом стању ум се сав претвара у слух и вид, и чује и види сваку помисао, која се приближава споља, и то пре него што она продре у срце. Вршећи при томе молитву, ум не само што не допушта да помисли продру у срце, већ их и одбија и чува се саглашавања с њима, онемогућавајући на тај начин дејство сваке страсти у самом њеном зачетку. Ово питање је веома дубоко и сложено. Зато се ми ограничавамо на излагање само главних црта.
 
Како се развија помисао
 
Грех се врши пошто пређе одређени ступањ свог унутрашњег развитка.
Први тренутак је када се човеку споља приближује извесни духовни утицај, који у почетку не мора имати јасан и одређен облик. Први ступањ оформљења неког облика (појава у унутрашњем видику човека) јесте појава неке представе. Пошто појава слике не зависи од човекове воље, ово се још не урачунава у грех. Представе се заодевају час у видљиве облике, час у мисаоне садржаје, а најчешће су, пак, и једно и друго. Пошто представе чулних предмета повлаче за собом неку мисао, све врсте представа се на подвижничком језику називају општим именом “помисли”.
Код бестрасног човека “владалачки” ум се може зауставити на дошавшој помисли као сила која распознаје биће, остајући потпуно слободан од њеног утицаја. Али, ако у човеку постоји “место”, ако постоји одговарајућа подлога, некакво расположење према духу који се скрива у помисли, тада енергија помисли хрли да освоји психички свет, тј. срце, душу човекову. Помисао то постиже тиме што у души, расположеној према пороку, изазива извесно осећање насладе, својствено овој или оној страсти. У тој наслади се и садржи “искушење”. Тај тренутак насладе се, премда и сведочи о несавршенству човека, ипак још не уписује у грех. То је само “предлагање” греха.
Даљи развитак помисли могао би се грубо шематски приказати овако: наслада коју предлаже страст привлачи пажњу ума, што представља веома важан моменат, јер је сједињење ума са помишљу погодан услов за њен развитак. Уколико ум једним унутрашњим напором воље не одбаци предложену насладу, већ и даље усредсређује своју пажњу на њу, јавиће се расположење према њој, пријатан разговор са њом, а затим “пристајање”, које може да пређе у потпуно и активно “саглашавање”. Даље, страсна наслада може да нарасте до те мере да овлада човековим умом и вољом, што се назива “ропством”. После тога се све снаге човека, савладане страшћу, усмеравају ка већој или мањој решености за остварање греха на делу, уколико за то не постоје спољашње препреке, или ако постоје, ка тражењу могућности таквог остварења.
Овакво ропство може да буде јединствена појава која се више не понавља, ако је само последица неискусности подвижника који се налази у подвигу и борби. Међутим, ако се ропство понавља, претвориће се у “навику” и већ ће све природне силе човека почети да служе страсти.
Борба против насладе коју предлаже страст треба да почне при самом “предлагању” греха. Ова борба може да се продужи на свим ступњевима развитка помисли. Помисао се на свим ступњевима може и прекратити, тј. могуће је не дозволити јој да се заврши делом. Па ипак, од самог тренутка колебања воље, постоји елемент греха, те је потребно прибећи покајању, како се не би изгубила благодат.
Духовно неискусан човек обично примећује помисао тек кад неприметно прође прве ступњеве свога развитка, тј. када се оснажи или чак кад настане опасност да се грех претвори у дело.
Да би се ово избегло потребно је да се ум молитвом сабере у срце. То је насушна потреба сваког подвижника, који жели да се кроз истинско покајање учврсти у духовном животу. Јер, као што смо раније рекли, при таквом унутрашњем настројењу, грех се прекраћује у самом његовом зачетку. Овде не можемо а да се не сетимо речи пророка: Кћери Вавилонска, крвницо!… благо ономе који узме и разбије децу твоју о камен именом Исуса Христа (Пс.136,89).
Ово дивно духовно занимање, недостижно за лењиву већину, може се остварити само великим трудом, и усваја га само незнатна мањина. Ово занимање није ни једноставно ни лако. Зато се, у настојању да нађемо једну сажету и јасну одредбу, увек изнова враћамо на ову тему, иако без убеђења да ћемо је исцрпсти, или чак, на задовољавајући начин изложити.
 
* * * * *
 
Суштину старчевог аскетског пута могли бисмо изразити следећим речима: чувај срце од сваке стране помисли помоћу умне будности, како би се, отклонивши сваки туђ утицај споља, дошао до стајања пред Богом у чистој молитви.
Ово делање називају умно безмолвије. Примили смо га у наслеђе кроз живо и писмено предање светих отаца, почев од првих векова хришћанства па до наших дана. Говорити, према томе, о старчевом подвижничком путу, значи говорити о путу православног монаштва уопште.
Блажени старац је говорио:
“Ако си богослов, онда се молиш чисто, и ако се молиш чисто, тада си богослов”.
Монах аскет није богослов у академском смислу речи, већ у једном другом. Он се, наиме, кроз чисту молитву удостојава истинског Божанског сагледавања. Борба са страстима је први корак ка чистој молитви. Уколико се ум више ослободи од страсти, утолико постаје снажнији за борбу са помислима и постојанији у молитви и богомислију. Срце, ослобођено од мрачних страсти, почиње на све духовно да гледа јасније и чистије, до убедљиве осетљивости.
Монах овај пут претпоставља путу научног богословља из следећег разлога: премда и постоји могућност да се и путем апстрактног философског сагледавања дође до сазнања да су наши емпиријски појмови непримењиви на Бога (услед чега ум почиње да “ћути”), ипак ово “ћутање ума” богослова-философа није увек право сагледавање Бога, премда се приближава његовим границама.
Достизање истинског сагледавања немогуће је без очишћења срца. Само срце које је очишћено од страсти може да доживи неизмерно дивљење при сагледавању недостижности Бога. У оваквом стању духа, ум радосно “ћути”, поражен узвишеношћу сагледавања.
Пут који води до сагледавања богослова-мислиоца разликује се од пута аскете – монаха. Ум подвижника није обузет никаквим размишљањем. Он, попут стражара, безмолвно пази да нешто туђе не уђе у срце. Срце и ум у том “свештеном безмолвију” живе од Христовог имена и Његових заповести. Они живе јединственим животом, контролишући све што се дешава у унутрашњости, и то не помоћу логичког истраживања већ путем нарочитог духовног осећања.
Ум сабран у срцу пребива у таквом стању које му омогућава да види сваки покрет који се збива у “сфери подсвесног”. (Овде смо се послужили термином савремене научне психологије само условно, јер се он иначе не уклапа у поставке православне аскетске антропологије). Пребивајући унутар срца ум у свом окружењу запажа представе и мисли које долазе из сфере космичког бића и настоје да овладају срцем и умом човека. У форми помисли, тј. мисли повезаној са некаквом чулном представом, јавља се енергија овог или оног духа. Навала помисли које долазе споља је веома снажна. Да би ослабио њихово дејство, подвижник треба да покушава да током целог дана не допусти себи ни један страсни поглед, да не дозволи себи пристрасност према било чему. Он непрестано чини напоре у том циљу да се број спољашњих утисака сведе на најмању меру. Јер у противном, за време умносрдачне молитве, дневни утисци преплаве његово срце и стварају велико смућење.
Циљ подвижника је да достигне непрекидну умносрдачну пажњу. Када после дугогодишњег упражњавања у овом најтежем од свих подвига срце стекне особити танани осећај, а ум од многог плача задобије силу да одбија сваки приступ страсних помисли, тада молитва подвижника постаје непрекидна и осећање Бога и Његовог присуства и дејства доживљава се снажно и јасно.
То је пут монаха-аскете, којим је ишао и старац.
Међутим, пут “ареопагиста” је друкчији. Код њих преовлађује размишљање, а не молитва. Они који иду овим путем често бивају обманути, јер њих интелектуално разумевање чак и апофатичких облика богословља, што се, уосталом постиже доста лако, задовољава доживљајем једне интелектуалне насладе. А пошто не придају довољно пажње још несавладаним страстима, они лако уображавају да су достигли оно о чему читамо у делима “Ареопагита”. Међутим, велика већина и поред разумевања логичке структуре његовог богословског система, не достиже истински Траженог.
 
* * * * *
 
Суштину безмолвија старац није видео у затворништву или у физичком удаљавању у пустињу, већ у непрестаном пребивању у Богу. Због важности овог питања задржаћемо се на њему подробније.
По старчевом схватању, и затворништво и пустињаштво су само помоћна средства, а никако циљ. Они могу помоћи да се умањи број спољашњих утисака и утицаја, да се избегне животна граја, што свакако има благотворни утицај на чисту молитву. Међутим, то је случај само онда кад се повлачење у пустињу дешава по Божијој вољи, а не из самовоље. Иначе, затворништво и пустињаштво, као и сваки други подвиг, остаће бесплодни зато што суштина нашег живота није у самовољном подвигу, већ у послушности Божијој вољи.
Многи сматрају да је највиши облик духовног живота – безмолвије у пустињи. Неки, пак, сматрају да је то – затворништво, други су више наклоњени јуродивости, неки, пак, пастирском служењу или научном богословском раду. Старац је, међутим, сматрао да ни један од ових облика подвижништва сам за себе не представља виши облик духовног живота, већ да сваки може то бити за ову или ону особу, уколико је у складу са Божијом вољом за ту особу. Међутим, Божија воља може бити различита за сваког човека.
Међутим, ма каква била воља Божија о неком човеку, када је реч о овом или оном облику подвига, или месту и облику служења, у свим случајевима остаје обавезна потреба за стицањем чисте молитве.
Старац је сматрао да је чиста молитва она која се врши са умилењем, када срце и ум саосећају са речима изговорене молитве, када се она ничим не прекида – ни расејаношћу пажње на нешто спољашње, нити размишљањем на нешто што је споредно. Овај облик молитве, као што смо раније већ рекли, јесте нормално религиозно стање, веома плодотворно за душу. Он је познат многим верујућим људима, премда код само малог броја он прелази у савршену молитву.
Други вид чисте молитве имамо онда када је ум сабран у срце и тамо, изван свих мисли и облика, безмолвно призива Божије име. Ова молитва изискује непрекидно подвизавање. Она је духовно занимање, које у извесној мери зависи од човекове воље. Она захтева труд и аскетско делање. Све оно што смо раније рекли о овом дивном облику умне молитве, тј. да омогућава да видимо помисао пре него што уђе у срце, или, условно се изражавајући, да контролишемо дубине подсвести, омогућава нам да се ослободимо од смућености којој смо подложни услед навале разних утицаја из тамне области подсвесног, или пре, из дубоког бездана греховног космичког живота – све ово, дакле, чини негативни аспект овог делања, док позитивни превазилази сваку људску идеју.
Бог је недоступна Светлост. Његово биће је изнад сваког облика, не само вештаственог, већ и умног. Због тога ум човеков не може достићи савршену молитву све док је заузет мишљењем, речима, појмовима, облицима.
Тварни људски ум, тварна људска личност у свом стојању пред Првим Умом, личним Богом, само тада постиже истински чисту и савршену молитву, када из љубави према Богу остави иза себе сваку твар, или како је волео да говори старац, потпуно заборави свет и своје властито тело, тако да човек не зна да ли је у часу молитве био у телу или изван тела.
Таква, у превасходном смислу речи – чиста молитва јесте редак дар Божији. Она не зависи од наших људских напора. Ту прилази Божија сила, која са неухватљивом опрезношћу и необјашњивом нежношћу човека преноси у свет Божанске светлости или, тачније речено – јавља се Божанска светлост и љубављу потпуно прожима човека, тако да се он више ничега не сећа, остајући неспособан за било какво размишљање.
Овакву молитву је имао старац у виду, када је рекао:
“Богослов је онај ко се чисто моли”.
Ко није имао овакво искуство не може разумети шта значи богословље схваћено као стање боговиђења. Ум који никада није познао чистоту нити се удостојио да сагледава вечну Божанску светлост, ма како био изоштрен у свом интелектуалном опиту, не може да се ослободи маштања. И колико год покушавао да позна Божанско, увек ће живети у нагађањима и разним домишљањима, које ће често сматрати правим откривењем и богосагледавањем, не схватајући при томе своје грешке.
Темељ безмолвија чини Христова заповест: љуби Бога свим умом и срцем
Неки свети оци у својим аскетским делима разликују два облика духовног живота: делатни и сагледавајући. Први, делатни, називали су – испуњавање Божијих заповести.
Старац Силуан је размишљао унеколико другачије. Он је такође делио живот на делатни и сагледавајући, но суштину и једног и другог је видео у испуњавању заповести. Он је прву заповест љуби Бога свим срцем, свом душом, свим умом, сматрао основом аскетског умног безмолвија. Он пише:
“Онај ко је познао Божију љубав рећи ће: Иако се даноноћно молим и вежбам у свакој врлини, ипак не испуњавам заповест о љубави према Богу. Само у ретким тренуцима испуњавам Божију заповест, али моја душа би хтела да непрестано живи по њој. Када се мисли које долазе споља увуку у ум, тада ум мисли и на Бога и на ствари. То, пак, значи да заповест љуби свим умом и свим срцем – није испуњена. Али, када ум потпуно живи у Богу и нема никаквих других мисли, тада је прва заповест испуњена, иако још непотпуно”.
 
* * * * *
 
У аскетском опиту чисте молитве, ум се, ослобођен од свих облика и појмова и после дубоког покајања и обиља суза, удостојава благодати истинског боговиђења.
Умно тиховање (безмолвије) је одувек наилазио на многе противнике, нарочито на Западу. Услед недостатка опитног искуства, они овом начину молитве прилазе апстрактно, сматрајући да се ту ради о изналажењу неке механичке методе путем које би се дошло до Божанског сагледавања. Наравно, то није тако.
Будући апсолутно слободан, Бог није подвргнут никаквом механичком притиску, нити било каквој принуди. Умно безмолвије изискује потпуно самоодрицање. То је уједно и најтежи подвиг. Та човекова одлука да се ода великом страдању ради успешнијег испуњавања заповести Божијих привлачи Божију благодат, наравно, уколико се тај подвиг врши у духу смирења.
Горд човек, међутим, никада неће достићи право богоопштење па ма какав метод примењивао. Људска тежња је немоћна да сама по себи достигне сједињење ума и дубоког срца. Ако човек у извесној мери и успе у томе, и тада ће ту видети једино самога себе, своју тварну лепоту, која је прекрасна, јер је створена по образу Божијем, али не и истинског Бога.
Ето због чега је старац, борећи са за стицање смирености, прибегавао оном огњеном оружју, које му је дато од Господа:
“Држи ум свој у аду и не очајавај”!
И тако се овај човек, “неизбрушеног” интелекта, “прост” и “незналица”, више пута удостојио чистог умног богозрења, имајући стварно разлога да каже: “Ако се чисто молиш, онда си богослов”. Као и оно: “Много је на земљи оних који верују, али је мало оних који знају Бога”.
Под знањем он није подразумевао неке гносеолошке богословске закључке, већ опит живога општења, опит присаједињења Божанској светлости.
Знање је – сабитисање.
 
Антрополошка основа умног безмолвија
 
У намери да у овом житију изложимо позитиван опит старца, колико је то у нашој моћи, ми не желимо да овом нашем делу дамо научноформални карактер. Зато се из принципа клонимо било каквих поређења и позивања на дела светих отаца.
Овај труд је покушај да се оцрта старчев лик и опише његов духовни пут, који, премда је потпуно сагласан са аскетским предањем православне Цркве, ипак као истински жива појава, представља нешто својеврсно и непоновљиво.
Догматска питања која овде додирујемо нису предмет неког богословског трактата. Ми се на њих осврћемо полазећи од факта, да је догматско сазнање органски повезано са целокупним ходом унутрашњег духовног живота. Изменимо ли било шта у свом догматском сазнању, неизоставно ће се десити извесна промена унутрашњег духовног лика, и уопште облика нашег духовног бића. И обратно, скретање од истине у унутрашњем животу има за последицу и измену у догматском сазнању.
Поводом питања о безмолвију, које је старац толико волео, сматрамо да не би било некорисно да укратко изложимо антрополошку основу овог делања ослањајући се на искуство. Следећи одељци из дела преподобног Макарија Великог и Исаака Сирина, чија је дела старац Силуан одлично познавао, изражавају антропологију старца:
“Душа није од Божије природе и није од природе лукаве таме, него је умна твар, пуна лепоте, велика и чудна, прекрасан образ и подобије Божије. Лукавство тамних страсти ушло је у њу као последица преступа” (Макарије Вел. Беседа 1, 7).
“Бог је, (човека) сазданог по образу, створио без страсти…, зато… страсти нису у природи душе…, него су нешто придодато, и за њих је крива сама душа…
Ако су ти осећања (чула) закључана безмолвијем, увидећеш каква блага има душа сакривена у себи” (Исаак Сирин, Слово 3).
Раније смо рекли да ум, молитвено пребивајући у срцу, види сваку помисао која се приближава срцу и то пре него што уђе у њега. Ту подразумевамо енергију “лукавих страсти” које нападају душу споља, и које су, по изразу светог Исаака, нешто “додато”, што се не налази у природи душе. Свему томе додатом, туђем и страном што тежи да продре у срце, ум, сабран у срцу, супротставља молитву и и њоме га одбија.
Али, још дубље погружавање ума у срце врши се када се ум, под Божијим дејством, сједињује са срцем путем потпуног ослобађања од свих облика и појмова, када се врата срца затварају за све спољашње. Тада душа тоне у једну “тмину” потпуно посебног реда, да би се затим удостојила да чистим умом неизрециво стоји пред Богом.
“Богослов је онај ко се чисто моли”, говорио је старац. Богослов не у академском смислу, већ у смислу – боговиђења, богопознања.
Постоји, међутим, још једно више стање душе од овога, а то је када човек свим бићем и потпуно очигледно узима учешћа у вечном животу и неисказаном покоју у Богу. Међутим, човек не остаје дуго у оваквом стању, уколико Господ, према Њему једином познатим плановима, буде хтео да продужи његов живот на земљи. Он се поново враћа у свет и попут апостола Петра на Тавору говори о свом унутарњем пребивању са Богом: Добро нам је овде бити (Мт.17,4).
 
Искуство вечности
 
Умно безмолвије је један чудесан живот захваљујући свом богатству и дубинама. Зато сваки покушај да се он оцрта може да се учини недоследним и противречним. Ми не сумњамо да ће многи, који су вични логичком расуђивању, бити збуњени, кад им се каже да се човек за извесно време својим бићем и са непобитном очигледношћу уводи у вечни живот. Тврдња: “постати вечан за неко време”, може да звучи као очигледна бесмислица. Али, покушаћемо тај израз да објаснимо.
Време и вечност – у схватању подвижника јесу два различита облика постојања. Први, тј. време, јесте облик или начин постојања твари, која непрестано ниче и у свом покрету се развија, а коју Бог несхватљиво ствара ни из чега. Други, тј. вечност јесте облик Божанственог бића, на које се не могу применити наши појмови пространства и узрочности. Вечност је јединствени безпросторни акт несхватљиве пуноте Божанског бића које, будући изнад света, безпрострно обухвата сва пространства тварнога света. Само је Бог вечан по Својој суштини. Вечност није нешто апстрактно или, пак, нешто што постоји одвојено. Вечност је Сам Бог у Свом бићу. Удостојиши се, по Божијем благовољењу, дара благодати човек, као причасник Божанског живота, постаје не само бесмртан у смислу бесконачног трајања његовог живота, већ и беспочетан. Јер, сфера Божанског живота у коју се он уздиже, нема ни почетка ни свршетка. Када кажемо да човек постаје “беспочетан”, тада не мислимо на препостојање душе, нити пак на преображај наше тварне природе у вечну, Божанску природу, већ на наше приопштавање вечном Божанском животу кроз обожење твари под утицајем благодати.
Кад се ум и срце, устремљени ка Христу, не сопственим напором, већ кроз дејство Божије благодати, сједине на један тајанствен начин, тада човек стварно може сагледати најдубљу основу свога бића. Тада он својим боголиким умом и духом, као бесмртна ипостас (лице), невидљиво види Бога. Али, док је везан за своје тело, његово познање Бога не може достићи савршенство. Он не може знати како ће изгледати његово вечно биће када пређе последњи праг земаљског живота, тј. када се ослободи грубог тела и када – слободан од тежине, ступи у област беспочетне Божанске Светлости, ако, наравно, Господ буде хтео да га прими. Међутим, питање; Какво ће бити вечно биће? не јавља се у тренутку визије када је душа сва у вечном Богу и не зна да ли је у телу или изван тела, него тек када поново угледа овај свет, када се поново нађе у оковима тела и тело је поново покрије.
Сам по себи, тј. у границама свога тварнога бића, човек нема у себи вечни живот. Он постаје вечан тек даром благодати, тј. приопштавањем Божанском животу. Ту вечност он може да осети још овде – час у већој, час у мањој мери.
Сваки израз овде звучи парадоксално. Ипак, можда ће овај бити најразумљивији: уколико смо у Богу, утолико смо вечни.
Али, овде није реч о количини, него о Божијем дару.
У тренутку виђења душа не пита више ништа. Овај акт чудесног увођења душе у Божански свет врши се независно од њене воље, јер душа не може желети нешто што раније није познала. Па ипак, овај акт се не дешава без њеног учешћа које се састоји у томе што је претходно добровољно и усрдно тежила испуњавању Божијих заповести. Виђењу претходи велико страдање, пропраћено дубоким покајничким плачем дубоког срца, који у човеку сагорева телесну, душевну и духовну гордост.
Све док је у у телу човек не може достићи савршено знање. Оно, пак, што му Бог даје јесте истинско, несумњиво, животноопитно доживљавање вечног Царства. Иако је оно, по речима старца, само “делимично”, ипак човек има поуздано знање о њему.
 
* * * * *
 
Створен “по образу Божијем”, човек је створен да живи и “по подобију”. Ономе који је достигао “спасење” у Богу, дарује се живот сличан животу Самога Бога. Бог је свудаприсутан и свезнајући, а светитељи се у Светом Духу уподобљавају Божијој свеприсутности и свезнању. Бог је Светлост, а светитељи у Светом Духу постају светлост. Бог је Љубав, која обухвата све што постоји, а светитељи у Светом Духу својом љубављу обухватају сав свет. Бог је једини Свет, и светитељи су у Духу Светом свети. Светост није етички појам, већ онтолошки. Светитељ није онај који поседује високе црте људске моралности, нити онај ко свој живот проводи у подвизавању и молитви (јер, и фарисеји су постили и “дуго” се молили), него онај који у себи носи Светога Духа. Једино Бог јесте Истина и Живот, а они који су причасници
Духа Светога постају живи и истинити, док они који отпадају од Бога умиру духовно и одлазе у “најкрајњу таму”.
Кад смо рекли да је човек Божијим стваралачким актом створен “ни из чега”, те да у себи нема вечнога живота, никако нисмо мислили да се он, умирући, поново враћа у “ништа”, у потпуно небиће. Не. Отпадајући од Бога, одвраћајући се од Њега, као онај ко је обдарен слободом, он се удаљава од Живота и Светлости у област вечне смрти и “најкрајње таме”. Али ова тама и смрт није оно “ништа”, оно небиће из којег је човек призван у биће, већ “стање” разумне твари неуништиве по својој суштини. Међутим, отпавши од Бога, она не може да се склони у такву област, која би била Богу недоступна. Божија љубав обухвата све и у аду. Али, док је она радост и живот онима који Бога љубе, онима који Га мрзе она је мука.
 
* * * * *
 
Када говоримо о опиту вечности и васкрсењу душе, имамо у виду оно неисказиво Божије благовољење које се излива на човека и “узноси” га у област Вечне Светлости, дајући му да несумњиво осети да је слободан од смрти, да је вечан.
Иако “повратак” из стања овог виђења ставља на човека некакав “покров”, ипак се његова свест, и његов поглед на свет суштински мењају. То је неизбежно из више разлога. Опит сопственог пада и страдања открива нам и у сваком другом човеку исту ту трагедију. Опит личне бесмртности доводи до тога да у сваком човеку препознајемо свог бесмртног брата. Живи опит вечности и унутарњег сагледавања Бога са истовременим апстраховањем творевине, на необјашњив начин испуњава душу љубављу према човеку и свакој творевини. Показује се да само онај ко кроз лични духовни опит спозна величанственост људског бића, може истински да цени и воли свог ближњег.
А ево још једне необјашњиве појаве: у моменту виђења, по речима старца, “човек савршено заборавља свет”. Време виђења није време размишљања, уопште не. Уобичајено дискурзивно мишљење тада престаје. Ум дејствује, али на сасвим особити начин, и заиста је чудно како се ова безобличност облачи у форму мисли и осећања… Стање виђења јесте светлост љубави Божије, чијим дејством се у души рађају нова осећања и мисли о Богу и свету.
Прво “ухођење” у виђење даје се човеку свише без његовог искања, јер човек не може искати оно што не познаје. Али зато касније он више не може да га заборави и са великом тугом у срцу га иште, и то не само за себе, него и за све друге људе.
 
Почетак духовног живота јесте борба са страстима
 
Досадашња наша излагања о аскетској антропологији допунићемо још неким разматрањима о умном делању и његовим плодовима.
Усредсређујући молитвену пажњу у срце, подвижник се труди да сачува свој ум чистим од сваке помисли. Помисли могу бити природне, односно условљене нашим земаљским животом, али могу бити и последица демонских утицаја. Пребивајући у молитви, подвижник се за извесно време – према могућностима, које су код сваког различите одриче прохтева своје природе, а помисли које му убацује демон одлучно одбацује. На тај начин његов ум је у часу молитве чист од свих помисли, како природних, тако и демонских.
Када потпадне под утицај демона, човек доживљава пораз своје богоподобне слободе и отпада од Божанског живота. Ово стање, као страдално, у аскетици називају “страст”. У овом називу садржи се, са једне стране, идеја патње, страдања у смислу пасивности и ропства, а са друге, идеја страдања у смислу разорења и смрти. Сваки који чини грех, роб је греху. А роб не остаје у кући вавек, син остаје вавек (Јн.8,34-35). И тако, грешна страст има два аспекта страдања, тј. робовање и разарање, и зато “роб греха” не може имати истинску спознају о узвишености богоподобне слободе човека као Божијег сина.
Страсти имају своју привлачну снагу. Али, ниједна страсна представа нити помисао не може се укоренити и задржати у свести без нашег саглашавања. У читавом створеном свету нема ничег тако снажног што би слободног човека могло лишити могућности супротстављања и одбацивања. Када се нека страсна помисао или представа укорени у души, човек у већој или мањој мери бива опседнут. Страсти и јесу “опседнућа” различите силине и снаге.
Привлачна моћ страсти је у томе што обећава неку насладу. Страдање у смислу разорења је последица управо тог страсног наслађивања. Када у наступу страсти не би било тог наслађујућег момента, и кад би одмах наступило страдање, човекова воља не би показала склоност према њој. Само духовни човек који познаје животворни утицај Божанске благодати, способан је да схвати страст као патњу и смрт у самом њеном зачетку, јер благодат рађа у души одвратност и “мржњу” према грешним покретима у нама.
Борба са страстима јесте почетак духовног живота. Када би се ова борба састојала само у одрицању од наслађивања, тада би она била лака. Но, тежи је онај други ступањ – када незадовољена страст почиње да мучи човека у виду најразличитијих болести. У оваквим случајевима подвижник мора показати велико трпљење и истрајност, јер се благотворни плодови које доноси противљење страстима запажају тек касније.
Борба са страстима је нормална појава за човека у условима његовог земаљског живота. Постоје, међутим, два крајња стања које обележава одсуство те борбе. Бестрасан човек не води борбу са страстима у том смислу што њега не привлачи сласт страсти, и код њега се све завршава на “голој” помисли. Затим бестрасан је и онај, који иако је подвргнут нападу помисли, ипак не бива савладан њиховом привлачном моћи. Одсуство борбе јавља се и код човека који не само да се не противи страсној помисли у свим њеним развојним фазама, него јој још и повлађује, живи њоме. Али овде је одсуство борбе знак потпуне човекове поробљености.
У условима телесног земаљског живота човек има и безгрешних страсти, тј. таквих прохтева и потреба без чијих задовољења би живот био немогућ. На пример, сан, храна и слично. За извесно време подвижник може да не обрати нарочиту пажњу на ове прохтеве и потребе. Међутим, када незадовољење ових природних прохтева почиње да прети болестима, тада је подвижник спреман, у својој решености да им се не потчини, да иде и до смрти, премда је познато да стварна смрт у оваквим случајевима обично не наступа. Напротив, Бог тада још више чува човека. Ова храброст је неопходна, иначе се човек не може ослободити од навале помисли ни за кратко време.
Погружен у дубоко срце ум се, при самом акту молитвеног удубљивања, ослобађа свих представа и то не само чулних већ и оних мислених, и у таквој чистоти удостојава се стајања пред Богом. Оно, пак, што излази из те безобличне дубине, иако касније добије форму мисли или неке представе, више није страст, већ прави живот у Богу.
Овакво стање сведочи о томе да душа природно стреми ка Богу, да Му је саобразна и да је бестрасна по својој природи.
Из смене стања, односно, добијања благодати и њеног губљења, човек поуздано сазнаје да “нема живота у себи”, да је његов живот у Богу, и да је изван Њега – смрт. Удостојивши се Божанске светлости, душа стварно почиње да живи вечним животом, тј. Самим Богом. А тамо где је Бог, тамо је и неизрецива слобода, јер се човек тада налази изнад смрти и страха.
У таквом стању човек упознаје себе, а познавши себе, упознаје човека уопште, јер је код свих људи једна и иста суштина.
У својој дубини, тамо где се открива права боголикост људске природе, тамо где се пројављује његово високо призвање, подвижник види оно што за онога који није улазио у срце, остаје потпуно непознато.
У стихирама за опело преподобног Јована Дамаскина пише:
“Плачем и ридам кад помислим на смрт и када видим како наша, по образу Божијем саздана, красота у гробу лежи унакажена и унижена”.
Тако плаче и тугује сваки онај који је у Богу познао првобитну лепоту човека, када, вративши се са неисказиве гозбе, у дубокој ложници срца види поквареност и зло који царују у свету.

One Comment

  1. Преподобни Силуане моли Бога за нас!